Косово и Метохија: Лов на Србе

Пишу Наташа Јовановић и Миодраг Зарковић

Да ли ће барикаде наставити да живе само у ратним траумама српске деце са Космета?

 

„На мост сам стигао из правца Рудара и Лепосавића. С друге стране моста окупили су се Срби из Митровице и Звечана. Могли смо да се довикујемо, али не и да приђемо једни другима да се поздравимо. Између нас је стајао КФОР. Оклопно возило рушило је наш бетонски насип. Крст се заљуљао. И небо се заљуљало. Неки грмаљ који нам се ко зна из којег села овог дела Косова придружио, запевао је: ‘Ој, Косово, Косово…’ Са каменицама у рукама налетао је на војнике у маскирним униформама. Чула се паљба, рафали… Сагнути и згрчени сударали смо се, у покушају да нађемо заклон. Неколицина се прикрила иза паркираног камиона са којег смо до пре неки сат избацивали шљунак не би ли направили нову барикаду. Меци су почели да пљуште иза наших глава. Мој друг, трезвенији од осталих, цинично маше главом ‘Немци су то….’ Размишљао сам да је Ибар испод нас и да ме само неколико корака дели од ограде. Неки момци су већ скакали са моста“, присећа се Милан Јездић из Лепосавића прошлог, у народу прозваног крвавог петка.
Даље је све познато, каже. Локва крви и прецизна дијагноза лекара. Упад америчких војника у српске куће, батине које сипају по умоболној српској девојчици, трагови метака на отпалом малтеру зидова околних кућа. Сада је мирно. Сада не пуцају. Слабо се крећу. Тек шлемови на главама и подигнути штит говоре да су у приправности.  За нови напад? То је извесно. Када и где? То се нагађа. Ово је део приче коју нам је поверио Милан Јездић из Лепосавића. Отац четворо деце. Због њих, каже и својих предака, он се одазива на сваки звук сирене. И прихвата свако дежурство. Али када се врати кући, он затекне барикаде опет. Каже деца се играју рата. По соби развучене столице, српске су барикаде. Када сруше и ону једину преосталу на Ибру у Митровици, Јездић каже да ће барикаде наставити да живе. У ратним траумама њихове деце.

[restrictedarea]

КАРНЕВАЛ ЛАЖИ
И док су КФОР-ови војници јуришали на Србе, припадници београдске полиције су изводили свечани дефиле у Кнез Михаиловој поводом обележавања Дана Министарства унутрашњих послова и Дана полиције. И док је Јездић, отац петоро деце, бројао кораке до ограде моста, свечани дефиле у карневалској атмосфери, са полицијским оркестром и коњаницима, пролазио је центром Београда, Кнез Михаиловом у правцу Калемегдана. Овај призор су, како је известио један медиј, пратили бројни грађани, а највише пажње су привукли припадници коњичке полиције.
На седници Општинског већа поновљен је позив свим грађанима да се „одговорно понашају без обзира на незадовољство које је код њих присутно“. „Демократским средствима, уз пуну слогу и јединство заједнички ћемо бранити и одбранити свој опстанак, живот и националне интересе.“ Ето парадокса. Док српска полиција карневалски обележава свој дан, Срби телима бране националне интересе.
Али, има нешто горе од уперених цеви. То је сматра Саша Касановић, село Зупче, пољопривредни произвођач, који, како каже, живи, бори се и нада у Господа Бога, чекање.
„Ми смо огуглали. Страх је када се ништа не дешава. Овде сам рођен, овде живео… Они су бомбардовали овај народ, посејали више уранијума него метака, и за мене они су стари познаници. Пре акције у Рудару КФОР је извео показну вежбу да види колико народа би се одазвало сиренама, колико им је времена потребно од тренутка оглашавања узбуне до окупљања. Снимили и извели акцију. Јуче је било целодневно снимање беспилотним летелицама изнад Ибарског Колашина. То значи да је следећа тачка Брњак.“

ОБРНУТА ПОСТАВКА
„Са Јарињем је“, наставља Касановић, „готово. Тамо већ дуго упозоравају народ да су им за прелаз у централну Србију потребна шиптарска документа. Обичан народ иде алтернативним путевима. А када затворе и њих, онда ћемо добити обавештење да су нам неопходна документа и нове таблице. И тако ћемо полако нестајати… Ко више помиње Крајину, ко више помиње Хрватску и Црну Гору. Тако ће плашим се престати да помињу и нас. И сада нас помињу када нас оптужује да смо ми овакви напали КФОР, а он се у самоодбрани огласио паљбом. Не, не зове се то тако. Ово што они раде то није одбрана него лов на Србе.“
Било где другде у свету, сукоби наоружаних јединица, попут војске или полиције, са цивилима, праћени су забринутошћу за цивиле, без обзира на то да ли су они сами били наоружани или нису. У извештајима са таквих жаришта полази се од људске, сасвим разумне претпоставке да обично становништво, ма колико било добро снабдевено оружјем и организовано, ипак нема ни приближно једнаку ватрену моћ као супротна страна.
Свуда је тако, осим на Косову и Метохији. У најутицајнијим планетарним гласилима, сукоби српског становништва из северних делова покрајине са јединицама КФОР-а наилазе на сасвим другачији третман: угроженима се проглашавају војници, док се за нападаче сматрају цивили. Ова обрнута поставка у вези са Косметом присутна је толико, да се и сам НАТО, као снабдевач КФОР-а војничким кадровима, осмелио да јој доприноси саопштењима у којима тврди да су њихове јединице биле нападнуте, не износећи притом никакве уверљиве доказе у прилог таквим тврдњама.
Што је најнесхватљивије, исти такви извештаји свеприсутни су и у београдским гласилима, навикнутим да без поговора преузимају све што осмисле драматурзи из Вашингтона, Брисела и Бона, или Кабинет бившег председника Србије. Због тога публика у Србији најчешће није упозната са тиме шта се стварно догодило у дотичним сукобима. А оно што се догодило, сасвим је у сагласности са људским, сасвим разумним претпоставкама: нису локални Срби напали најопремљенију окупаторску силу, већ је та сила наново покушала да пристрасним сврставањем на страну Приштине преиначи „реалност“ свуда где та „реалност“ не одговара политичким циљевима Запада.

[/restrictedarea]