Kosovo i Metohija: Lov na Srbe

Pišu Nataša Jovanović i Miodrag Zarković

Da li će barikade nastaviti da žive samo u ratnim traumama srpske dece sa Kosmeta?

 

„Na most sam stigao iz pravca Rudara i Leposavića. S druge strane mosta okupili su se Srbi iz Mitrovice i Zvečana. Mogli smo da se dovikujemo, ali ne i da priđemo jedni drugima da se pozdravimo. Između nas je stajao KFOR. Oklopno vozilo rušilo je naš betonski nasip. Krst se zaljuljao. I nebo se zaljuljalo. Neki grmalj koji nam se ko zna iz kojeg sela ovog dela Kosova pridružio, zapevao je: ‘Oj, Kosovo, Kosovo…’ Sa kamenicama u rukama naletao je na vojnike u maskirnim uniformama. Čula se paljba, rafali… Sagnuti i zgrčeni sudarali smo se, u pokušaju da nađemo zaklon. Nekolicina se prikrila iza parkiranog kamiona sa kojeg smo do pre neki sat izbacivali šljunak ne bi li napravili novu barikadu. Meci su počeli da pljušte iza naših glava. Moj drug, trezveniji od ostalih, cinično maše glavom ‘Nemci su to….’ Razmišljao sam da je Ibar ispod nas i da me samo nekoliko koraka deli od ograde. Neki momci su već skakali sa mosta“, priseća se Milan Jezdić iz Leposavića prošlog, u narodu prozvanog krvavog petka.
Dalje je sve poznato, kaže. Lokva krvi i precizna dijagnoza lekara. Upad američkih vojnika u srpske kuće, batine koje sipaju po umobolnoj srpskoj devojčici, tragovi metaka na otpalom malteru zidova okolnih kuća. Sada je mirno. Sada ne pucaju. Slabo se kreću. Tek šlemovi na glavama i podignuti štit govore da su u pripravnosti.  Za novi napad? To je izvesno. Kada i gde? To se nagađa. Ovo je deo priče koju nam je poverio Milan Jezdić iz Leposavića. Otac četvoro dece. Zbog njih, kaže i svojih predaka, on se odaziva na svaki zvuk sirene. I prihvata svako dežurstvo. Ali kada se vrati kući, on zatekne barikade opet. Kaže deca se igraju rata. Po sobi razvučene stolice, srpske su barikade. Kada sruše i onu jedinu preostalu na Ibru u Mitrovici, Jezdić kaže da će barikade nastaviti da žive. U ratnim traumama njihove dece.

[restrictedarea]

KARNEVAL LAŽI
I dok su KFOR-ovi vojnici jurišali na Srbe, pripadnici beogradske policije su izvodili svečani defile u Knez Mihailovoj povodom obeležavanja Dana Ministarstva unutrašnjih poslova i Dana policije. I dok je Jezdić, otac petoro dece, brojao korake do ograde mosta, svečani defile u karnevalskoj atmosferi, sa policijskim orkestrom i konjanicima, prolazio je centrom Beograda, Knez Mihailovom u pravcu Kalemegdana. Ovaj prizor su, kako je izvestio jedan medij, pratili brojni građani, a najviše pažnje su privukli pripadnici konjičke policije.
Na sednici Opštinskog veća ponovljen je poziv svim građanima da se „odgovorno ponašaju bez obzira na nezadovoljstvo koje je kod njih prisutno“. „Demokratskim sredstvima, uz punu slogu i jedinstvo zajednički ćemo braniti i odbraniti svoj opstanak, život i nacionalne interese.“ Eto paradoksa. Dok srpska policija karnevalski obeležava svoj dan, Srbi telima brane nacionalne interese.
Ali, ima nešto gore od uperenih cevi. To je smatra Saša Kasanović, selo Zupče, poljoprivredni proizvođač, koji, kako kaže, živi, bori se i nada u Gospoda Boga, čekanje.
„Mi smo oguglali. Strah je kada se ništa ne dešava. Ovde sam rođen, ovde živeo… Oni su bombardovali ovaj narod, posejali više uranijuma nego metaka, i za mene oni su stari poznanici. Pre akcije u Rudaru KFOR je izveo pokaznu vežbu da vidi koliko naroda bi se odazvalo sirenama, koliko im je vremena potrebno od trenutka oglašavanja uzbune do okupljanja. Snimili i izveli akciju. Juče je bilo celodnevno snimanje bespilotnim letelicama iznad Ibarskog Kolašina. To znači da je sledeća tačka Brnjak.“

OBRNUTA POSTAVKA
„Sa Jarinjem je“, nastavlja Kasanović, „gotovo. Tamo već dugo upozoravaju narod da su im za prelaz u centralnu Srbiju potrebna šiptarska dokumenta. Običan narod ide alternativnim putevima. A kada zatvore i njih, onda ćemo dobiti obaveštenje da su nam neophodna dokumenta i nove tablice. I tako ćemo polako nestajati… Ko više pominje Krajinu, ko više pominje Hrvatsku i Crnu Goru. Tako će plašim se prestati da pominju i nas. I sada nas pominju kada nas optužuje da smo mi ovakvi napali KFOR, a on se u samoodbrani oglasio paljbom. Ne, ne zove se to tako. Ovo što oni rade to nije odbrana nego lov na Srbe.“
Bilo gde drugde u svetu, sukobi naoružanih jedinica, poput vojske ili policije, sa civilima, praćeni su zabrinutošću za civile, bez obzira na to da li su oni sami bili naoružani ili nisu. U izveštajima sa takvih žarišta polazi se od ljudske, sasvim razumne pretpostavke da obično stanovništvo, ma koliko bilo dobro snabdeveno oružjem i organizovano, ipak nema ni približno jednaku vatrenu moć kao suprotna strana.
Svuda je tako, osim na Kosovu i Metohiji. U najuticajnijim planetarnim glasilima, sukobi srpskog stanovništva iz severnih delova pokrajine sa jedinicama KFOR-a nailaze na sasvim drugačiji tretman: ugroženima se proglašavaju vojnici, dok se za napadače smatraju civili. Ova obrnuta postavka u vezi sa Kosmetom prisutna je toliko, da se i sam NATO, kao snabdevač KFOR-a vojničkim kadrovima, osmelio da joj doprinosi saopštenjima u kojima tvrdi da su njihove jedinice bile napadnute, ne iznoseći pritom nikakve uverljive dokaze u prilog takvim tvrdnjama.
Što je najneshvatljivije, isti takvi izveštaji sveprisutni su i u beogradskim glasilima, naviknutim da bez pogovora preuzimaju sve što osmisle dramaturzi iz Vašingtona, Brisela i Bona, ili Kabinet bivšeg predsednika Srbije. Zbog toga publika u Srbiji najčešće nije upoznata sa time šta se stvarno dogodilo u dotičnim sukobima. A ono što se dogodilo, sasvim je u saglasnosti sa ljudskim, sasvim razumnim pretpostavkama: nisu lokalni Srbi napali najopremljeniju okupatorsku silu, već je ta sila nanovo pokušala da pristrasnim svrstavanjem na stranu Prištine preinači „realnost“ svuda gde ta „realnost“ ne odgovara političkim ciljevima Zapada.

[/restrictedarea]