Владислав Јовановић: Власт води политику капитулације

Разговарао Угљеша Мрдић

Може се десити да после избора питање ЕУ буде важније од питања Косова и Метохије, што није много охрабрујуће. Не зна се какви ће да буду резултати избора. Може се десити да политичке партије добију велику лекцију на изборима, јер је безнађе у народу велико… Пошто је наша прозападна политика донела само неуспехе, крајњи је тренутак да прозовемо Запад због антисрпских поступака и окренемо се алтернативној спољној политици

 

„Америка награђује ‚добре‘ терористе и зато Хашима Тачија неће да дирају и ако против њега постоје страшне оптужбе и докази. Тачи је сада за САД ‚света крава‘ и он не сме да се дира“, каже у интервјуу за „Печат“ Владислав Јовановић, некадашњи министар иностраних послова Савезне Републике Југославије и шеф Мисије СРЈ при Уједињеним нацијама. Према његовим речима, сада САД уклањају са политичке сцене Рамуша Харадинаја како би сачували оног важнијег за њих – Хашима Тачија.
Како коментаришете седницу Савета безбедности (СБ) Уједињених нација и саопштење везано за истрагу о трговини људским органима убијених Срба и о кризи на Косову и Метохији?
Ову седницу видим као континуитет свих седница СБ у вези Србије. СБ је био и остао под доминацијом западних сила. Они су увек имали у СБ УН већински број гласова. Последњих година друге сталне чланице СБ нису користиле своје право вета. То је због тога и што је Јељцинова Русија била на коленима пред Западом и што Кина није хтела да се много о њој говори због инцидената на Тјанмен тргу. Тако да је Запад практично био слободних руку и могао је да спроводи своју вољу, и зато су све одлуке Савета безбедности УН у вези са Србијом и СР Југославијом биле крајње оштре, неадекватне ситуацији на терену и злонамерне. То је практично текло све доскоро. Сада се однос снага у свету јако брзо мења. Више немамо пуну доминацију западних сила, као после Хладног рата. Они су диктирали свима охоло понашање своје политике, а нарочито према онима који су запали у невољу, као у случају бивше Југославије. Сада се апсолутна доминација мења у више праваца.

У којим правцима?
Западни део света је већ почео да се налази у стању панике, јер виде да се тас на теразијама све више спушта на другу страну, док њихов постаје лакше и немоћнији да се носи са новим снагама. Због тога је рад СБ УН последњих година и даље у знаку превласти, то јест манипулација УН од стране западних сила како би остварили своје циљеве. Сада је свака тема у вези нас која се нађе пред СБ обојена разним бојама. У Србији је промењена власт 2000. године, али то није утицало на промену геополитичке стратегије западних сила према нашој држави. Запад је и даље заинтересован да нашу државу држи под сталним притиском, да бескрајно повећава број захтева према нама и да нас стално држе у неизвесности у погледу места Србије у ЕУ и светском поретку. Ова последња седница СБ је доказ тога. Стање на Косову и Метохији је морало да буде тако представљено да иде на руку ономе што је Запад тамо постигао, а то је издвајање у тзв. „независну државу“. Они би хтели да нова реалност буде прихваћена од стране свих, посебно од стране Србије. Истрага о трговини људским органима убијених Срба за време агресије на Косову и Метохији и после тога је практично на мртвој тачки. Од почетка имају јасан циљ, а то је да њихови савезници на Космету – Албанци морају бити заштићени, то се може постићи одуговлачењем и релативизовањем доказа о трговини људским органима, као и нестајањем сведока природним путем, нестанком или њиховим расељавањем. Време чини своје. Тако да се тај догађај губи у односу на неке нове догађаје и шокове различитих врста на Косову који више окупирају пажњу света. Зато и ту истрагу пребацују на мисије ЕУ које су заједно са САД, тврди савезник Албанаца, у тој политици понижавања и дављења Србије, која по њиховом мора да прихвати да је од ње отето Косово, јер је то наводно добро за нашу државу ради уласка у ЕУ којој наша власт толико много тежи. Тако да ништа није изненађујуће што је седница СБ УН завршена са тако млаким закључцима, зато што је све то у знаку даљег релативизовања наше државе и напора да се ојача легалитет и легитимитет нове власти на Косову, како би могли што пре да скину то питање са дневног реда и да пређу на друга питања везана за даљи западни продор на Исток.
Мислим да наш министар спољних послова Вук Јеремић није изненађен, јер је то морао да очекује и да је био свестан наших немогућности због овакве политике коју водимо. Ми би требало да водимо другу политику, мишићавију и националнију, која би могла да добије веће уважавање и од оних који су против нас. Питање је каква ће бити наша политика после предстојећих парламентарних избора. Али мислим да је то једина политика која би могла да заустави поход Запада против наших српских интереса и ова власт мора трипут да размисли пре него што учини још један антисрпски корак.

Шта очекујете од кандидатуре Вука Јеремића на место председника Скупштине УН и подршку коју јесте и није добио од стране представника појединих сила?

[restrictedarea]

Србија је дуго била прогањана из система УН и била је на танком леду више од 11 година, а онда је прихваћена под условима које су они поставили – да поднесемо захтев као СРЈ, нова држава, за нови пријем у УН. Нова власт у Србији 2000. године је била у обавези према Западу да прихвати њихове савете и ултиматуме. Тако смо по други пут примљени у УН. Тадашња наша власт је то врло послушнички урадила, иако је имала добре аргументе да настави отпор, који би донео резултате, али то је сада већ део прошлости. Наша држава је дуго третирана као лош момак у међународној заједници, што преко Хашког трибунала или других активности. Било би јако добро када би Србија могла да пробије тај обруч и да добије једно тако важно место, као што је место председника Генералне скупштине УН. Без обзира на то који се грађанин Србије кандидовао за то место, ако би засео на то место, то би било плус и добитак за Србију.

Какав је Ваш поглед на недавни сусрет на Јахорини челника три државе – Србије, Хрватске и БиХ? Хрватски представници су јасно поручили да неће подржати Јеремића за место председника ГС УН.
У односима са Хрватском ова власт већ годинама показује већу жељу зарад добрих међусуседских односа, него што Хрватска то показује према нама. То се показало и у погледу укидања виза. Ми смо одмах укинули визе, док је Хрватска само привремено ослободила наше грађане потребе да имају визу ради уласка у њихову државу. Самарићанство је појам који постоји у Библији, али не и у међународној политици и дипломатији. Постоји реципроцитет. Достојанство једне државе требало би да буде једнакa у односу на друге државе. Ми смо противтужбу против Хрватске пред Међународним судом правде у Хагу написали шест, седам година касније. Ми смо и на тај начин показали да нисмо хтели да испровоцирамо Хрватску, већ да је одобровољавамо. Хрватска је против нас ишла опасним ђоном, то јест геноцидном агресијом, а ми смо чекали око седам година да се она одобровољи, да сама схвати да је грешила и да повуче тужбу против нас, што она није учинила. Ево, и сада после промене власти у Хрватску не видимо спремност да против нас повуку тужбу, него се и даље постављају услови Србима, али не и њима. Хрватска је дужна да врати имовину прогнаним Србима, да одговарају они који су чинили злочине према српском становништву и да врате сва права Србима. Не спомињу се ни уништена културна добра Срба у Хрватској. Наша власт још увек није сакупила храброст и упутила захтеве Хрватској. За време етничког чишћења у акцијама „Бљесак“ и „Олуја“ Срби су изгубили и имовину, која се мери у милијардама. Србија би требало Хрватској да испостави листу бројних питања.

Ових дана смо могли у српским медијима који су под контролом режима да видимо много критика на рачун Слободана Милошевића поводом годишњице од преговора у Рамбујеу. Како Ви то коментаришете, пошто сви добро знамо шта се заиста дешавало у Рамбујеу?
Нова власт после 5. октобра 2000. године је доста тога усвојила. Више прећутно, него јавно. Тако је у погледу, назовимо, преговора у Рамбујеу, као и НАТО бомбардовања. Рамбује је био само један алиби за стицање могућности за извршење агресије на СР Југославију, тачније речено на Србију, јер је Црна Гора мање-више била изузета од агресије. У Рамбујеу је било разговора између представника тзв. „Контакт групе“ са српском и албанском делегацијом, али није било разговора између албанских и наших представника. Оно што је договорено у Контакт групи није било договорено између свих тих представника. Један војни анекс је означавао један ултиматум СРЈ да прихвати окупацију. Тада је Медлин Олбрајт рекла да би за Милошевића требало да се подигне тако висока препрека да не може да је прескочи. Преговори под претњом силе нису преговори. Међународно право је осудило такав начин преговора, какав је Хитлер водио пред окупацију Чехословачке. Претња силом у Рамбујеу је била присутна све време. У Рамбујеу није било ни преговора, ни споразума, то је био споразум четири од пет држава Контакт групе са албанским представницима. Само четири западне силе у Контакт групи су то подржале. Оно што није сада представљено у нашој јавности је да је Запад успео лажно да представи да су наводни споразуми у Рамбујеу заиста споразуми. На бази тзв. „споразума“ из Рамбујеа, које је Француска као домаћин послала генералном секретару УН у Резолуцији 1244 је изнесено да се поштује и „споразум из Рамбујеа“.

Како је изнесено?
Тиме што је број под којима су споразуми заведени у УН био наведен у тексту Резолуције. То је једна у низу подвала које је Запад урадио. Исто тако је била велика подвала када смо имали разговоре у Хагу о проблемима у СФРЈ, где смо сви позвани да дођемо на конференцију на којој ЕЗ жели само да помогне „завађеној деци“ ако успеју да нађу решење, ако не успеју могу да се врате својим кућама као да се ништа није десило. То је била превара. Све бивше републике су позване да затраже своју независност и да Југославија више не постоји. То се десило у Рамбујеу, али и са Резолуцијом 1244, која није смела да спомиње наводни споразум из Рамбујеа јер није ни постојао, али је Западу то помогло да оправдају оно што су накнадно учинили да Албанцима поклоне независност на Косову.

Пре неколико недеља у јавности су се појавили истинити подаци о операцији „Потковица“, која се испоставила као немачко-бугарска подметачина.
Тачно. Добро је што се то напоменули. То је још један пример непоштења које западни део међународне заједнице чини или је чинио током целе југословенске кризе, укључујући и ово данас што се дешава. Такође су преваре и подметачине случајеви: „Рачак“, „Маркале 1“ и „Маркале 2“, „Васе Мискина“… Има низ тих западних подметачина и подвала. Они су могли да чине те подвале, јер располажу са монополом информација. Таквим информацијама највећу штете наносе Србима, али и миру и стабилности у свету.
Како гледате на последња дешавања у вези преговора о судбини Косова и Метохије, антиуставне поступке преговарачког тима на челу са Борком Стефановићем и албанске протесте на Космету?
Чим је дошло до промене власти 2000. године режим је у договору са западним силама одмах изразио жељу да се Србија укључи у евроатлантске интеграције. То је могло и да буде један њихов разумљив политички циљ, али под условом да од западних сила добију начисто гаранције да ли прихватају територијални интегритет и суверенитет Србије онакав као што су и УН примиле. После 5. октобра САД је преко Ричарда Холбрука послао текст генералном секретару УН са захтевом да се он пошаље новој власти, ради поновног пријема наше државе у УН. У том тексту наводе са налази Бадинтерове комисије из 1991. године, да се распала СФРЈ, а да све републике задржавају право на своју независност у својим авнојевским границама. Значи, да су и у том захтеву да будемо нови чланови УН, наглашене авнојевске границе. У свим другим случајевима Запад је признао авнојевске границе, само сада у случају Србије то не поштује. Тадашња власт је требало 2000-2001. године да тражи од Запада да одговори на питање да ли признаје авнојевске границе. Ако остану нејасни у том погледу, онда би политика Србије требало да остане резервисана према свим облицима интеграција не би ли се западне земље натерале да добро размисле да ли хоће Србију да придобију за себе тиме што би признале наше границе. То није учињено. Чак и онда када је власт прогласила да је циљ Србије улазак у ЕУ и да је то циљ који нема алтернативу, ни тада нисмо од ЕУ тражили да се врло прецизно изјасни о границама Србије. Да ли нас прима као све друге државе – целовите или жели да нам постави неке услове? То није учињено до данашњег дана. Ми и даље прихватамо да разговарамо у Бриселу под њиховим условима, то јест да Србија мора да се одрекне дела своје територије – Косова и Метохије ради услова да буде уопште третирана као кандидат за пријем у ЕУ. Наше власти су за ових 11 година прећутно или директно пристале на то. Последњи чин наше пропуштене политике био је чин наше капитулације, септембра 2010. године, када је веома неаргументовано прихваћено да повучемо наш нацрт резолуције у Генералној скупштини УН и да прихватимо нацрт ЕУ. Тиме смо одустали од свог права да се боримо за Косово у оквиру УН. Тада је отпочела заједничка активност оних који су нам узели Косово да се нормализује та нова ситуација.
Ми се не боримо за Косово. Погледајте речник које употребљава наша власт, која се бори за бољи и нормалан живот становника на Косову. Ми понављамо мантру да никада нећемо признати тзв. „државу Косово“, али прихватамо такво стање низом акција које нам Брисел сугерише. Све што чинимо од септембра 2010. године наовамо је политика против нашег Устава када је реч о Косову и Метохији. Устав нас обавезује да се боримо за Косово и Метохију као интегрални део Србије, а не да се боримо за неке аспекте живота на Космету или за неке делове Ахтисаријевог плана. Четири тачке плана о којима наш председник говори поклапају се са четири тачке Ахтисаријевог плана. Ми би сада требало да помогнемо њима у извршавању њиховог дела обавезе о заштити становништва и имовине на Космету, а да они ништа не чине за нас и да респектују државу Србије. Тако да је садашња државна политика у вези са Косовом и Метохијом политика капитулације, која се тако не зове, али то значи. Ми крупним корацима идемо ка ономе што су западне силе извршиле на Косову пре четири године, 17. фебруара 2008. године. Као што може да се примети, ми се више не боримо у свету да докажемо да је Косово наше и више не осуђујемо одлуку западних сила да подрже независност Косова. Руку под руку заједно с њима идемо да стабилизујемо оно што су они дестабилизовали. Ситуација је до пре четири године била релативно стабилизована и одвијала се у оквирима Мисије УН на Косову и Метохији. Онда су они произвели ту независност против Резолуције 1244 и наших државних и националних интереса. Дестабилизовали су ситуацију, направили проблем и сада не могу сами да стабилизују ситуацију знајући да без пристанка Србије то што су урадили не вреди много, чак не вреди ништа, пошто то није ни одрживо, ни трајно стање. Главни, а рекао бих и једини циљ, када је Косово и Метохија у питању, требало би да буде да се супротстављамо одлуци отимања Косова од Србије, да осуђујемо оне који су то произвели и да се ангажујемо у свету за подршку нашим ставовима. Требало би жестоко да се супротстављамо њиховом акту, све док они тај акт не коригују. Морали смо истог тренутка када су они извршили тај акт признавања нелегалне државе Косово да заледимо сваку нашу аспирацију према ЕУ, јер је она била саставни део тог блока против наше државе. А све те земље у ЕУ које не признају независност Косова (њих пет), попут Шпаније, Португалије, Кипра, нису то учиниле због Србије, него због себе и својих унутрашњих проблема. Те државе су пустиле и друге државе у ЕУ да ураде сами што год желе. Све државе ЕУ су подржале долазак Мисије ЕУЛЕКС-а на Космет. Запад би морао да се замисли да ли та политика ђоном према нама ризикује оно што су стекли пре десет година. Они без Србије на својој страни немају пуну контролу над Балканом. Док немају пуну контролу над Балканом не могу да иду даље на Исток, пошто знамо да Запад има амбиције заокруживања територија и на Истоку. Званична Србија данас аминује све што Запад од ње тражи. Прихватили смо политику Запада, са којим спроводимо њихову политику на Косову и Метохији. То је нешто врло непохвално за једну земљу која планира да буде суверена.

У којој мери томе доприноси преговарачки тим Београда на челу са Борком Стефановићем?
Одустали смо од сваке политике везане за опстанак Косова и Метохије у саставу Србије. Није случајно што је наш преговарач политички директор Министарства спољних послова Србије. Сигуран сам да је то учињено на инсистирање Запада, не би ли преко тога створили оптичку слику да Србије третира Косово и Метохију као посебан ентитет. Преговарач о техничким питањима не би требало да буде политички директор Министарства спољних послова, већ неко из неких других ресора који се разуме у техничка питања. Према томе, сви виде да третирамо Косово не само као посебан ентитет, већ малтене као и посебну државу. С друге стране, не би требало заборавити да је Србија у резолуцији ЕУ прихватила пре годину и по дана да са уважавањем гледа на одлуку Међународног суда правде о независности Косова. А „са уважавањем“ значи да се усаглашавамо са том одлуком. Сада на Западу могу стално да се позивају на то. Све ово друго што ради наш преговарачки тим заснива се на томе да помогне стабилизацији ситуацији на Косову, што одговара Западу. Тако Србија одрађује послове за Запад. Другим речима се прикрива да се као боримо за наше интересе. Што је најгоре у нашем Парламенту Влада није прозвана због тога. Устав какав год да је требало би да се поштује док постоји. То је већ питање односа снага у Парламенту.

Да ли се надате да ће бити промењена државна политика што се тиче односа према ЕУ и борбе за Космет после парламентарних избора?
Највећа странка у владајућој коалицији није свесна ситуације у којој се држава налази. Довела је после четири године власти државу у стање безнађа у свим правцима и чак исказује жељу да убеди целу земљу да је неопходно да остане на власти све док Србија не уђе у ЕУ. То значи, једно 10, 15 година да планирају још најмање да остану на власти. Не знамо ко ће да победи и какав ће бити однос снага после избора у Парламенту, али према ономе што се сада види две највеће странке су врло блиске када је у питању став о ЕУ. У вези са питањем Космета једна владајућа странка води политику руку по руку са Западом, што није у нашем интересу, већ у интересу јаче снаге у том браку који смо склопили с њима. Ова друга је неодређена у вези Косова и Метохије и наглашава питање чланства у ЕУ као питање живота и смрти, јер од тога зависи даљи развој Србије. То значи да се може десити да после избора питање ЕУ буде важније од питања Косова и Метохије, што није много охрабрујуће. Зато се не зна какви ће да буду резултати избора. Може се десити да политичке партије добију велику лекцију на изборима, јер је безнађе у народу велико. Трезвенији политичари би морали то да схвате као знак за велику узбуну. Сетимо се шта се десило у Италији пре тридесетак година, где је било велико незадовољство народа према свим партијама због корупције и лоше политике. Све те странке су морале да нестану као мехур од сапунице преко ноћи. Никад се не зна да ли ће нове странке бити горе од претходних и да неће старе снаге бити обучене у ново рухо, али сваки потрес даје шансу за обнављање организма и да исплива на површину нека нова снага, са новим мишљењима. Велика изненађења су могућа на изборима.

Да ли се надате да Србија неће приступити НАТО-у и да ће остати војно неутрална?
САД су посетом Џозефа Бајдена Србији на неки начин пренели нашој држави своју жељу, а то је да желе да добијемо једну чврсту владу после избора, састављену од две најјаче партије, што би могло, како они желе, да им омогући да имају у Парламенту двотрећинску већину са којом би могли да избришу Косово из Устава и да се коначно Србија ослободи тог терета, што су и поједини чланови ДОС-а говорили у Вашингтону током лета 2000. године. Друго што би могли са двотрећинском већином је да донесу одлуку о уласку Србије у НАТО без референдума, као што је и Хрватска урадила. То је варијанта која Америци јако одговара. Американци не смеју да ризикују да иду на референдум у Србији у вези са питањем НАТО-а. Та нова влада са двотрећинском већином би могла једним ударцем да убије неколико мува, да се Косово да Албанцима, Србија уђе у НАТО и да се Србија дистанцира од Републике Српске. Остаје нада да се то не догоди. Они на Западу говоре да је Косово посебан случај, али није само „случај“. Они знају да би многе друге мањине у свету одмах могле да затраже отцепљења и стварање нових држава. Знају и да Република Српска није најсрећније решење које је постигнуто. Онда би могли и Курди у Ираку или Турској да се издвоје и направе своју државу. На крају крајева и сам Запад није чист, јер и ево Шкотска хоће да изађе из Велике Британије. Да не говоримо о Корзики, Каталонији. Својевремено ми је Демирел говорио да Курда има од 12 до 20 милиона. Они у Турској неће да врше попис. Сви се изјашњавају као Турци, иако је Турска вишенационална држава. Да не говоримо о Источној Европи, где Словачка и Румунија имају велики број Мађара, а и Бугарска има турску мањину. Да не говоримо о бившим совјетским републикама. Тако да је Запад повео веома опасну игру са проглашавањем независности Косова. При том ојачава и тзв. „Зелену трансверзалу“, коју Турци виде као коридор уласка у Европу. Запад је Југославију разбио по националном кључу, а с друге стране не дају исто право Републици Српској и Албанцима у Македонији. Недостојна политика Запада је политика кратког даха и кад-тад ће им се обити о главу.

Почетак 21. века је пун ратова. Можете ли направити краћу анализу ратова на Балкану, у Ираку, Авганистану, Либији, Сирији, најави рата између Израела и Ирана, спремању нових жаришта…? САД су један од главних чинилаца у свим ратовима.
Свет има око 200 држава и стално се тај број повећава. Некада када је било 50 држава било је ратова, тако да постоје и природни разлози за избијање ратова. Међутим, међународни односи су се глобализовали после Другог светског рата. Прво се свет делио на два блока, па је настао један блок. Сада се доминација западних сила предвођена Америком осипа. Развијају се земље БРИК-а (Бразил, Русија, Индија и Кина) и друге државе на Истоку, што изазива панично и агресивно расположење на Западу. Зато благовремено делују западне силе не би ли сузили простор тим новим силама. Тако се врши убрзано ширење утицаја Запада ка тим државама. То је кретање западног демократског ваљка у правцу Средњег и Далеког истока. Само тај ваљак може да осигура трајнији утицај Запада на светску политику и понашање свих тих богатих земаља. Запад није више убеђен да аутократски режими могу бити поуздани и сигурни као демократски режими. Када кажем демократски, то је условно речено, јер су они под снажним утицајем Запада. Запад посустаје у својој моћи тиме што постаје нервознији и делује као рањени лав који је непредвидљив. Чак се и Француска и Велика Британија поново понашају као колонијалне силе, што говоре дешавања у Либији. Наша политика окретања према Западу, инаугурисана после 5. октобра 2000. године, доживела је потпуни неуспех после непријатељских аката од стране Запада када је у питању Косово и Метохија, а да не говоримо о другим стварима где нас стално и непринципијелно условљавају. Требало би да извршимо ревизију наше политике и да се окренемо алтернативној спољној политици. Пошто је наша прозападна политика донела само неуспехе, крајњи је тренутак да прозовемо Запад због антисрпских поступака. Сада је алтернативна политика могућа. Сада имамо ширу лепезу понуда од Русије и Кине до Индије, Бразила и других земаља које нас уважавају и нису против нас.

[/restrictedarea]