Vladislav Jovanović: Vlast vodi politiku kapitulacije

Razgovarao Uglješa Mrdić

Može se desiti da posle izbora pitanje EU bude važnije od pitanja Kosova i Metohije, što nije mnogo ohrabrujuće. Ne zna se kakvi će da budu rezultati izbora. Može se desiti da političke partije dobiju veliku lekciju na izborima, jer je beznađe u narodu veliko… Pošto je naša prozapadna politika donela samo neuspehe, krajnji je trenutak da prozovemo Zapad zbog antisrpskih postupaka i okrenemo se alternativnoj spoljnoj politici

 

„Amerika nagrađuje ‚dobre‘ teroriste i zato Hašima Tačija neće da diraju i ako protiv njega postoje strašne optužbe i dokazi. Tači je sada za SAD ‚sveta krava‘ i on ne sme da se dira“, kaže u intervjuu za „Pečat“ Vladislav Jovanović, nekadašnji ministar inostranih poslova Savezne Republike Jugoslavije i šef Misije SRJ pri Ujedinjenim nacijama. Prema njegovim rečima, sada SAD uklanjaju sa političke scene Ramuša Haradinaja kako bi sačuvali onog važnijeg za njih – Hašima Tačija.
Kako komentarišete sednicu Saveta bezbednosti (SB) Ujedinjenih nacija i saopštenje vezano za istragu o trgovini ljudskim organima ubijenih Srba i o krizi na Kosovu i Metohiji?
Ovu sednicu vidim kao kontinuitet svih sednica SB u vezi Srbije. SB je bio i ostao pod dominacijom zapadnih sila. Oni su uvek imali u SB UN većinski broj glasova. Poslednjih godina druge stalne članice SB nisu koristile svoje pravo veta. To je zbog toga i što je Jeljcinova Rusija bila na kolenima pred Zapadom i što Kina nije htela da se mnogo o njoj govori zbog incidenata na Tjanmen trgu. Tako da je Zapad praktično bio slobodnih ruku i mogao je da sprovodi svoju volju, i zato su sve odluke Saveta bezbednosti UN u vezi sa Srbijom i SR Jugoslavijom bile krajnje oštre, neadekvatne situaciji na terenu i zlonamerne. To je praktično teklo sve doskoro. Sada se odnos snaga u svetu jako brzo menja. Više nemamo punu dominaciju zapadnih sila, kao posle Hladnog rata. Oni su diktirali svima oholo ponašanje svoje politike, a naročito prema onima koji su zapali u nevolju, kao u slučaju bivše Jugoslavije. Sada se apsolutna dominacija menja u više pravaca.

U kojim pravcima?
Zapadni deo sveta je već počeo da se nalazi u stanju panike, jer vide da se tas na terazijama sve više spušta na drugu stranu, dok njihov postaje lakše i nemoćniji da se nosi sa novim snagama. Zbog toga je rad SB UN poslednjih godina i dalje u znaku prevlasti, to jest manipulacija UN od strane zapadnih sila kako bi ostvarili svoje ciljeve. Sada je svaka tema u vezi nas koja se nađe pred SB obojena raznim bojama. U Srbiji je promenjena vlast 2000. godine, ali to nije uticalo na promenu geopolitičke strategije zapadnih sila prema našoj državi. Zapad je i dalje zainteresovan da našu državu drži pod stalnim pritiskom, da beskrajno povećava broj zahteva prema nama i da nas stalno drže u neizvesnosti u pogledu mesta Srbije u EU i svetskom poretku. Ova poslednja sednica SB je dokaz toga. Stanje na Kosovu i Metohiji je moralo da bude tako predstavljeno da ide na ruku onome što je Zapad tamo postigao, a to je izdvajanje u tzv. „nezavisnu državu“. Oni bi hteli da nova realnost bude prihvaćena od strane svih, posebno od strane Srbije. Istraga o trgovini ljudskim organima ubijenih Srba za vreme agresije na Kosovu i Metohiji i posle toga je praktično na mrtvoj tački. Od početka imaju jasan cilj, a to je da njihovi saveznici na Kosmetu – Albanci moraju biti zaštićeni, to se može postići odugovlačenjem i relativizovanjem dokaza o trgovini ljudskim organima, kao i nestajanjem svedoka prirodnim putem, nestankom ili njihovim raseljavanjem. Vreme čini svoje. Tako da se taj događaj gubi u odnosu na neke nove događaje i šokove različitih vrsta na Kosovu koji više okupiraju pažnju sveta. Zato i tu istragu prebacuju na misije EU koje su zajedno sa SAD, tvrdi saveznik Albanaca, u toj politici ponižavanja i davljenja Srbije, koja po njihovom mora da prihvati da je od nje oteto Kosovo, jer je to navodno dobro za našu državu radi ulaska u EU kojoj naša vlast toliko mnogo teži. Tako da ništa nije iznenađujuće što je sednica SB UN završena sa tako mlakim zaključcima, zato što je sve to u znaku daljeg relativizovanja naše države i napora da se ojača legalitet i legitimitet nove vlasti na Kosovu, kako bi mogli što pre da skinu to pitanje sa dnevnog reda i da pređu na druga pitanja vezana za dalji zapadni prodor na Istok.
Mislim da naš ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić nije iznenađen, jer je to morao da očekuje i da je bio svestan naših nemogućnosti zbog ovakve politike koju vodimo. Mi bi trebalo da vodimo drugu politiku, mišićaviju i nacionalniju, koja bi mogla da dobije veće uvažavanje i od onih koji su protiv nas. Pitanje je kakva će biti naša politika posle predstojećih parlamentarnih izbora. Ali mislim da je to jedina politika koja bi mogla da zaustavi pohod Zapada protiv naših srpskih interesa i ova vlast mora triput da razmisli pre nego što učini još jedan antisrpski korak.

Šta očekujete od kandidature Vuka Jeremića na mesto predsednika Skupštine UN i podršku koju jeste i nije dobio od strane predstavnika pojedinih sila?

[restrictedarea]

Srbija je dugo bila proganjana iz sistema UN i bila je na tankom ledu više od 11 godina, a onda je prihvaćena pod uslovima koje su oni postavili – da podnesemo zahtev kao SRJ, nova država, za novi prijem u UN. Nova vlast u Srbiji 2000. godine je bila u obavezi prema Zapadu da prihvati njihove savete i ultimatume. Tako smo po drugi put primljeni u UN. Tadašnja naša vlast je to vrlo poslušnički uradila, iako je imala dobre argumente da nastavi otpor, koji bi doneo rezultate, ali to je sada već deo prošlosti. Naša država je dugo tretirana kao loš momak u međunarodnoj zajednici, što preko Haškog tribunala ili drugih aktivnosti. Bilo bi jako dobro kada bi Srbija mogla da probije taj obruč i da dobije jedno tako važno mesto, kao što je mesto predsednika Generalne skupštine UN. Bez obzira na to koji se građanin Srbije kandidovao za to mesto, ako bi zaseo na to mesto, to bi bilo plus i dobitak za Srbiju.

Kakav je Vaš pogled na nedavni susret na Jahorini čelnika tri države – Srbije, Hrvatske i BiH? Hrvatski predstavnici su jasno poručili da neće podržati Jeremića za mesto predsednika GS UN.
U odnosima sa Hrvatskom ova vlast već godinama pokazuje veću želju zarad dobrih međususedskih odnosa, nego što Hrvatska to pokazuje prema nama. To se pokazalo i u pogledu ukidanja viza. Mi smo odmah ukinuli vize, dok je Hrvatska samo privremeno oslobodila naše građane potrebe da imaju vizu radi ulaska u njihovu državu. Samarićanstvo je pojam koji postoji u Bibliji, ali ne i u međunarodnoj politici i diplomatiji. Postoji reciprocitet. Dostojanstvo jedne države trebalo bi da bude jednaka u odnosu na druge države. Mi smo protivtužbu protiv Hrvatske pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu napisali šest, sedam godina kasnije. Mi smo i na taj način pokazali da nismo hteli da isprovociramo Hrvatsku, već da je odobrovoljavamo. Hrvatska je protiv nas išla opasnim đonom, to jest genocidnom agresijom, a mi smo čekali oko sedam godina da se ona odobrovolji, da sama shvati da je grešila i da povuče tužbu protiv nas, što ona nije učinila. Evo, i sada posle promene vlasti u Hrvatsku ne vidimo spremnost da protiv nas povuku tužbu, nego se i dalje postavljaju uslovi Srbima, ali ne i njima. Hrvatska je dužna da vrati imovinu prognanim Srbima, da odgovaraju oni koji su činili zločine prema srpskom stanovništvu i da vrate sva prava Srbima. Ne spominju se ni uništena kulturna dobra Srba u Hrvatskoj. Naša vlast još uvek nije sakupila hrabrost i uputila zahteve Hrvatskoj. Za vreme etničkog čišćenja u akcijama „Bljesak“ i „Oluja“ Srbi su izgubili i imovinu, koja se meri u milijardama. Srbija bi trebalo Hrvatskoj da ispostavi listu brojnih pitanja.

Ovih dana smo mogli u srpskim medijima koji su pod kontrolom režima da vidimo mnogo kritika na račun Slobodana Miloševića povodom godišnjice od pregovora u Rambujeu. Kako Vi to komentarišete, pošto svi dobro znamo šta se zaista dešavalo u Rambujeu?
Nova vlast posle 5. oktobra 2000. godine je dosta toga usvojila. Više prećutno, nego javno. Tako je u pogledu, nazovimo, pregovora u Rambujeu, kao i NATO bombardovanja. Rambuje je bio samo jedan alibi za sticanje mogućnosti za izvršenje agresije na SR Jugoslaviju, tačnije rečeno na Srbiju, jer je Crna Gora manje-više bila izuzeta od agresije. U Rambujeu je bilo razgovora između predstavnika tzv. „Kontakt grupe“ sa srpskom i albanskom delegacijom, ali nije bilo razgovora između albanskih i naših predstavnika. Ono što je dogovoreno u Kontakt grupi nije bilo dogovoreno između svih tih predstavnika. Jedan vojni aneks je označavao jedan ultimatum SRJ da prihvati okupaciju. Tada je Medlin Olbrajt rekla da bi za Miloševića trebalo da se podigne tako visoka prepreka da ne može da je preskoči. Pregovori pod pretnjom sile nisu pregovori. Međunarodno pravo je osudilo takav način pregovora, kakav je Hitler vodio pred okupaciju Čehoslovačke. Pretnja silom u Rambujeu je bila prisutna sve vreme. U Rambujeu nije bilo ni pregovora, ni sporazuma, to je bio sporazum četiri od pet država Kontakt grupe sa albanskim predstavnicima. Samo četiri zapadne sile u Kontakt grupi su to podržale. Ono što nije sada predstavljeno u našoj javnosti je da je Zapad uspeo lažno da predstavi da su navodni sporazumi u Rambujeu zaista sporazumi. Na bazi tzv. „sporazuma“ iz Rambujea, koje je Francuska kao domaćin poslala generalnom sekretaru UN u Rezoluciji 1244 je izneseno da se poštuje i „sporazum iz Rambujea“.

Kako je izneseno?
Time što je broj pod kojima su sporazumi zavedeni u UN bio naveden u tekstu Rezolucije. To je jedna u nizu podvala koje je Zapad uradio. Isto tako je bila velika podvala kada smo imali razgovore u Hagu o problemima u SFRJ, gde smo svi pozvani da dođemo na konferenciju na kojoj EZ želi samo da pomogne „zavađenoj deci“ ako uspeju da nađu rešenje, ako ne uspeju mogu da se vrate svojim kućama kao da se ništa nije desilo. To je bila prevara. Sve bivše republike su pozvane da zatraže svoju nezavisnost i da Jugoslavija više ne postoji. To se desilo u Rambujeu, ali i sa Rezolucijom 1244, koja nije smela da spominje navodni sporazum iz Rambujea jer nije ni postojao, ali je Zapadu to pomoglo da opravdaju ono što su naknadno učinili da Albancima poklone nezavisnost na Kosovu.

Pre nekoliko nedelja u javnosti su se pojavili istiniti podaci o operaciji „Potkovica“, koja se ispostavila kao nemačko-bugarska podmetačina.
Tačno. Dobro je što se to napomenuli. To je još jedan primer nepoštenja koje zapadni deo međunarodne zajednice čini ili je činio tokom cele jugoslovenske krize, uključujući i ovo danas što se dešava. Takođe su prevare i podmetačine slučajevi: „Račak“, „Markale 1“ i „Markale 2“, „Vase Miskina“… Ima niz tih zapadnih podmetačina i podvala. Oni su mogli da čine te podvale, jer raspolažu sa monopolom informacija. Takvim informacijama najveću štete nanose Srbima, ali i miru i stabilnosti u svetu.
Kako gledate na poslednja dešavanja u vezi pregovora o sudbini Kosova i Metohije, antiustavne postupke pregovaračkog tima na čelu sa Borkom Stefanovićem i albanske proteste na Kosmetu?
Čim je došlo do promene vlasti 2000. godine režim je u dogovoru sa zapadnim silama odmah izrazio želju da se Srbija uključi u evroatlantske integracije. To je moglo i da bude jedan njihov razumljiv politički cilj, ali pod uslovom da od zapadnih sila dobiju načisto garancije da li prihvataju teritorijalni integritet i suverenitet Srbije onakav kao što su i UN primile. Posle 5. oktobra SAD je preko Ričarda Holbruka poslao tekst generalnom sekretaru UN sa zahtevom da se on pošalje novoj vlasti, radi ponovnog prijema naše države u UN. U tom tekstu navode sa nalazi Badinterove komisije iz 1991. godine, da se raspala SFRJ, a da sve republike zadržavaju pravo na svoju nezavisnost u svojim avnojevskim granicama. Znači, da su i u tom zahtevu da budemo novi članovi UN, naglašene avnojevske granice. U svim drugim slučajevima Zapad je priznao avnojevske granice, samo sada u slučaju Srbije to ne poštuje. Tadašnja vlast je trebalo 2000-2001. godine da traži od Zapada da odgovori na pitanje da li priznaje avnojevske granice. Ako ostanu nejasni u tom pogledu, onda bi politika Srbije trebalo da ostane rezervisana prema svim oblicima integracija ne bi li se zapadne zemlje naterale da dobro razmisle da li hoće Srbiju da pridobiju za sebe time što bi priznale naše granice. To nije učinjeno. Čak i onda kada je vlast proglasila da je cilj Srbije ulazak u EU i da je to cilj koji nema alternativu, ni tada nismo od EU tražili da se vrlo precizno izjasni o granicama Srbije. Da li nas prima kao sve druge države – celovite ili želi da nam postavi neke uslove? To nije učinjeno do današnjeg dana. Mi i dalje prihvatamo da razgovaramo u Briselu pod njihovim uslovima, to jest da Srbija mora da se odrekne dela svoje teritorije – Kosova i Metohije radi uslova da bude uopšte tretirana kao kandidat za prijem u EU. Naše vlasti su za ovih 11 godina prećutno ili direktno pristale na to. Poslednji čin naše propuštene politike bio je čin naše kapitulacije, septembra 2010. godine, kada je veoma neargumentovano prihvaćeno da povučemo naš nacrt rezolucije u Generalnoj skupštini UN i da prihvatimo nacrt EU. Time smo odustali od svog prava da se borimo za Kosovo u okviru UN. Tada je otpočela zajednička aktivnost onih koji su nam uzeli Kosovo da se normalizuje ta nova situacija.
Mi se ne borimo za Kosovo. Pogledajte rečnik koje upotrebljava naša vlast, koja se bori za bolji i normalan život stanovnika na Kosovu. Mi ponavljamo mantru da nikada nećemo priznati tzv. „državu Kosovo“, ali prihvatamo takvo stanje nizom akcija koje nam Brisel sugeriše. Sve što činimo od septembra 2010. godine naovamo je politika protiv našeg Ustava kada je reč o Kosovu i Metohiji. Ustav nas obavezuje da se borimo za Kosovo i Metohiju kao integralni deo Srbije, a ne da se borimo za neke aspekte života na Kosmetu ili za neke delove Ahtisarijevog plana. Četiri tačke plana o kojima naš predsednik govori poklapaju se sa četiri tačke Ahtisarijevog plana. Mi bi sada trebalo da pomognemo njima u izvršavanju njihovog dela obaveze o zaštiti stanovništva i imovine na Kosmetu, a da oni ništa ne čine za nas i da respektuju državu Srbije. Tako da je sadašnja državna politika u vezi sa Kosovom i Metohijom politika kapitulacije, koja se tako ne zove, ali to znači. Mi krupnim koracima idemo ka onome što su zapadne sile izvršile na Kosovu pre četiri godine, 17. februara 2008. godine. Kao što može da se primeti, mi se više ne borimo u svetu da dokažemo da je Kosovo naše i više ne osuđujemo odluku zapadnih sila da podrže nezavisnost Kosova. Ruku pod ruku zajedno s njima idemo da stabilizujemo ono što su oni destabilizovali. Situacija je do pre četiri godine bila relativno stabilizovana i odvijala se u okvirima Misije UN na Kosovu i Metohiji. Onda su oni proizveli tu nezavisnost protiv Rezolucije 1244 i naših državnih i nacionalnih interesa. Destabilizovali su situaciju, napravili problem i sada ne mogu sami da stabilizuju situaciju znajući da bez pristanka Srbije to što su uradili ne vredi mnogo, čak ne vredi ništa, pošto to nije ni održivo, ni trajno stanje. Glavni, a rekao bih i jedini cilj, kada je Kosovo i Metohija u pitanju, trebalo bi da bude da se suprotstavljamo odluci otimanja Kosova od Srbije, da osuđujemo one koji su to proizveli i da se angažujemo u svetu za podršku našim stavovima. Trebalo bi žestoko da se suprotstavljamo njihovom aktu, sve dok oni taj akt ne koriguju. Morali smo istog trenutka kada su oni izvršili taj akt priznavanja nelegalne države Kosovo da zaledimo svaku našu aspiraciju prema EU, jer je ona bila sastavni deo tog bloka protiv naše države. A sve te zemlje u EU koje ne priznaju nezavisnost Kosova (njih pet), poput Španije, Portugalije, Kipra, nisu to učinile zbog Srbije, nego zbog sebe i svojih unutrašnjih problema. Te države su pustile i druge države u EU da urade sami što god žele. Sve države EU su podržale dolazak Misije EULEKS-a na Kosmet. Zapad bi morao da se zamisli da li ta politika đonom prema nama rizikuje ono što su stekli pre deset godina. Oni bez Srbije na svojoj strani nemaju punu kontrolu nad Balkanom. Dok nemaju punu kontrolu nad Balkanom ne mogu da idu dalje na Istok, pošto znamo da Zapad ima ambicije zaokruživanja teritorija i na Istoku. Zvanična Srbija danas aminuje sve što Zapad od nje traži. Prihvatili smo politiku Zapada, sa kojim sprovodimo njihovu politiku na Kosovu i Metohiji. To je nešto vrlo nepohvalno za jednu zemlju koja planira da bude suverena.

U kojoj meri tome doprinosi pregovarački tim Beograda na čelu sa Borkom Stefanovićem?
Odustali smo od svake politike vezane za opstanak Kosova i Metohije u sastavu Srbije. Nije slučajno što je naš pregovarač politički direktor Ministarstva spoljnih poslova Srbije. Siguran sam da je to učinjeno na insistiranje Zapada, ne bi li preko toga stvorili optičku sliku da Srbije tretira Kosovo i Metohiju kao poseban entitet. Pregovarač o tehničkim pitanjima ne bi trebalo da bude politički direktor Ministarstva spoljnih poslova, već neko iz nekih drugih resora koji se razume u tehnička pitanja. Prema tome, svi vide da tretiramo Kosovo ne samo kao poseban entitet, već maltene kao i posebnu državu. S druge strane, ne bi trebalo zaboraviti da je Srbija u rezoluciji EU prihvatila pre godinu i po dana da sa uvažavanjem gleda na odluku Međunarodnog suda pravde o nezavisnosti Kosova. A „sa uvažavanjem“ znači da se usaglašavamo sa tom odlukom. Sada na Zapadu mogu stalno da se pozivaju na to. Sve ovo drugo što radi naš pregovarački tim zasniva se na tome da pomogne stabilizaciji situaciji na Kosovu, što odgovara Zapadu. Tako Srbija odrađuje poslove za Zapad. Drugim rečima se prikriva da se kao borimo za naše interese. Što je najgore u našem Parlamentu Vlada nije prozvana zbog toga. Ustav kakav god da je trebalo bi da se poštuje dok postoji. To je već pitanje odnosa snaga u Parlamentu.

Da li se nadate da će biti promenjena državna politika što se tiče odnosa prema EU i borbe za Kosmet posle parlamentarnih izbora?
Najveća stranka u vladajućoj koaliciji nije svesna situacije u kojoj se država nalazi. Dovela je posle četiri godine vlasti državu u stanje beznađa u svim pravcima i čak iskazuje želju da ubedi celu zemlju da je neophodno da ostane na vlasti sve dok Srbija ne uđe u EU. To znači, jedno 10, 15 godina da planiraju još najmanje da ostanu na vlasti. Ne znamo ko će da pobedi i kakav će biti odnos snaga posle izbora u Parlamentu, ali prema onome što se sada vidi dve najveće stranke su vrlo bliske kada je u pitanju stav o EU. U vezi sa pitanjem Kosmeta jedna vladajuća stranka vodi politiku ruku po ruku sa Zapadom, što nije u našem interesu, već u interesu jače snage u tom braku koji smo sklopili s njima. Ova druga je neodređena u vezi Kosova i Metohije i naglašava pitanje članstva u EU kao pitanje života i smrti, jer od toga zavisi dalji razvoj Srbije. To znači da se može desiti da posle izbora pitanje EU bude važnije od pitanja Kosova i Metohije, što nije mnogo ohrabrujuće. Zato se ne zna kakvi će da budu rezultati izbora. Može se desiti da političke partije dobiju veliku lekciju na izborima, jer je beznađe u narodu veliko. Trezveniji političari bi morali to da shvate kao znak za veliku uzbunu. Setimo se šta se desilo u Italiji pre tridesetak godina, gde je bilo veliko nezadovoljstvo naroda prema svim partijama zbog korupcije i loše politike. Sve te stranke su morale da nestanu kao mehur od sapunice preko noći. Nikad se ne zna da li će nove stranke biti gore od prethodnih i da neće stare snage biti obučene u novo ruho, ali svaki potres daje šansu za obnavljanje organizma i da ispliva na površinu neka nova snaga, sa novim mišljenjima. Velika iznenađenja su moguća na izborima.

Da li se nadate da Srbija neće pristupiti NATO-u i da će ostati vojno neutralna?
SAD su posetom Džozefa Bajdena Srbiji na neki način preneli našoj državi svoju želju, a to je da žele da dobijemo jednu čvrstu vladu posle izbora, sastavljenu od dve najjače partije, što bi moglo, kako oni žele, da im omogući da imaju u Parlamentu dvotrećinsku većinu sa kojom bi mogli da izbrišu Kosovo iz Ustava i da se konačno Srbija oslobodi tog tereta, što su i pojedini članovi DOS-a govorili u Vašingtonu tokom leta 2000. godine. Drugo što bi mogli sa dvotrećinskom većinom je da donesu odluku o ulasku Srbije u NATO bez referenduma, kao što je i Hrvatska uradila. To je varijanta koja Americi jako odgovara. Amerikanci ne smeju da rizikuju da idu na referendum u Srbiji u vezi sa pitanjem NATO-a. Ta nova vlada sa dvotrećinskom većinom bi mogla jednim udarcem da ubije nekoliko muva, da se Kosovo da Albancima, Srbija uđe u NATO i da se Srbija distancira od Republike Srpske. Ostaje nada da se to ne dogodi. Oni na Zapadu govore da je Kosovo poseban slučaj, ali nije samo „slučaj“. Oni znaju da bi mnoge druge manjine u svetu odmah mogle da zatraže otcepljenja i stvaranje novih država. Znaju i da Republika Srpska nije najsrećnije rešenje koje je postignuto. Onda bi mogli i Kurdi u Iraku ili Turskoj da se izdvoje i naprave svoju državu. Na kraju krajeva i sam Zapad nije čist, jer i evo Škotska hoće da izađe iz Velike Britanije. Da ne govorimo o Korziki, Kataloniji. Svojevremeno mi je Demirel govorio da Kurda ima od 12 do 20 miliona. Oni u Turskoj neće da vrše popis. Svi se izjašnjavaju kao Turci, iako je Turska višenacionalna država. Da ne govorimo o Istočnoj Evropi, gde Slovačka i Rumunija imaju veliki broj Mađara, a i Bugarska ima tursku manjinu. Da ne govorimo o bivšim sovjetskim republikama. Tako da je Zapad poveo veoma opasnu igru sa proglašavanjem nezavisnosti Kosova. Pri tom ojačava i tzv. „Zelenu transverzalu“, koju Turci vide kao koridor ulaska u Evropu. Zapad je Jugoslaviju razbio po nacionalnom ključu, a s druge strane ne daju isto pravo Republici Srpskoj i Albancima u Makedoniji. Nedostojna politika Zapada je politika kratkog daha i kad-tad će im se obiti o glavu.

Početak 21. veka je pun ratova. Možete li napraviti kraću analizu ratova na Balkanu, u Iraku, Avganistanu, Libiji, Siriji, najavi rata između Izraela i Irana, spremanju novih žarišta…? SAD su jedan od glavnih činilaca u svim ratovima.
Svet ima oko 200 država i stalno se taj broj povećava. Nekada kada je bilo 50 država bilo je ratova, tako da postoje i prirodni razlozi za izbijanje ratova. Međutim, međunarodni odnosi su se globalizovali posle Drugog svetskog rata. Prvo se svet delio na dva bloka, pa je nastao jedan blok. Sada se dominacija zapadnih sila predvođena Amerikom osipa. Razvijaju se zemlje BRIK-a (Brazil, Rusija, Indija i Kina) i druge države na Istoku, što izaziva panično i agresivno raspoloženje na Zapadu. Zato blagovremeno deluju zapadne sile ne bi li suzili prostor tim novim silama. Tako se vrši ubrzano širenje uticaja Zapada ka tim državama. To je kretanje zapadnog demokratskog valjka u pravcu Srednjeg i Dalekog istoka. Samo taj valjak može da osigura trajniji uticaj Zapada na svetsku politiku i ponašanje svih tih bogatih zemalja. Zapad nije više ubeđen da autokratski režimi mogu biti pouzdani i sigurni kao demokratski režimi. Kada kažem demokratski, to je uslovno rečeno, jer su oni pod snažnim uticajem Zapada. Zapad posustaje u svojoj moći time što postaje nervozniji i deluje kao ranjeni lav koji je nepredvidljiv. Čak se i Francuska i Velika Britanija ponovo ponašaju kao kolonijalne sile, što govore dešavanja u Libiji. Naša politika okretanja prema Zapadu, inaugurisana posle 5. oktobra 2000. godine, doživela je potpuni neuspeh posle neprijateljskih akata od strane Zapada kada je u pitanju Kosovo i Metohija, a da ne govorimo o drugim stvarima gde nas stalno i neprincipijelno uslovljavaju. Trebalo bi da izvršimo reviziju naše politike i da se okrenemo alternativnoj spoljnoj politici. Pošto je naša prozapadna politika donela samo neuspehe, krajnji je trenutak da prozovemo Zapad zbog antisrpskih postupaka. Sada je alternativna politika moguća. Sada imamo širu lepezu ponuda od Rusije i Kine do Indije, Brazila i drugih zemalja koje nas uvažavaju i nisu protiv nas.

[/restrictedarea]