У земљи крви и Весне Малишић

Пише Миодраг Зарковић

Јадна је Србија у којој највише гласова може да добије особа попут помоћнице главног уредника „НИН“-а, задојена мржњом према свему што оличава Србију и Србе

Када је октобра претпрошле године српски држављанин Иван Богданов насртао на ограду стадиона у Ђенови, снимци његовог испада били су свеприсутни у овдашњој јавности. Тада, једноставно, нисте могли да побегнете од снимака самог чина, али и многобројних осврта на исти. Информативне емисије су до изнемоглости наглашавале, а „стручњаци“ и „аналитичари“ понављали да су нас Богданов и његове колеге обрукале пред очима целе планете, те да никаква казна неће бити претешка за државу која такве хулигане негује у својим недрима.
Када је пре неке две недеље петоро српских држављана ухапшено у Египту зато што је насртало на државно-друштвени поредак те земље, у овдашњим гласилима владао је мук о овом случају. Нема ликовања над њиховим привођењем, нема призивања најстрожих казни за политичке хулигане, нема кукања над угледом Србије коју су извозни превратници наружили и нарушили.
Уместо наравоученија, питање: да је Богданов ономад рекао да није секао жицу како би прекинуо утакмицу, већ да би помогао народу Италије да збаци штеточински режим Силвија Берлусконија, да ли би изостале силне осуде изречене на његов рачун?

***
У емисијама уживо на српским телевизијама запатила се необична врста културе, тачније обичај који еврофилни снобови поистовећују са уљудним понашањем. Тај обичај се огледа у неумереној, практично неограниченој употреби израза „господин“ и „госпођа“. Кога год да помињу водитељи и њихови гости, ма колико им тај кога помињу био мрзак или супротстављен, обавезно ће га титулирати вајним господством. Тако се пречесто дешава да слушамо исказе следећег типа:
„Господине Петровићу, шта мислите о изјави госпође Симић да ће господин Јовановић ипак морати да се договори са господином Павловићем?“
Посебно жуља уши – и душу – када се господом називају Хашим Тачи, Рамуш Харадинај, Фрањо Туђман, Анте Готовина, Агим Чеку, Насер Орић и остала антисрпска братија; веровали или не, чак и такви крвници се у овдашњем етру помињу уз поменуто уважавање, као да није реч о злочинцима без премца у новијој историји.
Наравно, наказна потреба да се свако господује нимало не доприноси општој култури дијалога. Напротив, као и све вештачке појаве изазване појачаном потребом за политичком коректношћу, овакво изражавање само појачава утисак да је наша јавна сцена увелико деградирана на својеврстан театар апсурда, из којег су искључени сви који нису „господа“.

***
По „Печатовом“ календару „Пирамида“ се приказује у невреме: средом касно увече, када се наш часопис увелико закључује и шаље у штампу. Зато „Пирамида“, пиљарска расправа од емисије рађена по хрватској лиценци, до сада није помињана у овој рубрици: никако не може да буде обрађена последња емисија, па цео осврт губи на актуелности.
Ипак, оно што се догодило у „Пирамиди“ од 15. фебруара заслужује да буде поменуто: тада се, баш на Дан државности, догодила Весна Малишић. Чуј, догодила – победила! Добила највише гласова публике. Исте публике коју је на пасја уста вређала пуних сат времена.
Уз несебичну подршку водитељке Љиљане Несторовић, „госпођа“ Малишић је изручила отров на сваку и једну болну тачку Србије, и избљувала ватру на све за шта верује да Србима служи на понос. Не бирајући речи нападала је северни Космет, референдум, руског амбасадора Конузина, Устав, опозицију, СПЦ, родољубље… док је рукама и ногама бранила право Анђелине Џоли да то исто – вређање Срба – изводи на међународном нивоу у облику филмова.
Како је таква особа могла да добије највише гласова у средини коју толико презире, јесте питање чији значај надилази простачку каквоћу саме „Пирамиде“. Вероватно у свету не постоји сличан пример, да у емисији намењеној гласању гледалаца победу однесе гост који благосиља буквално сваку несрећу гледалаца из протеклих 20 година, а призива и неке нове. Свакако да је победи Весне Малишић допринела и отужна пристрасност иритантне водитељке, а можда чак и мућка са гласовима (Слободан Рељић је убедљиво водио до пред сам крај), али чак ни то не могу да буду оправдања за непојмљиво благонаклон третман који Весна Малишић – у слободно време помоћница главног уредника часописа „НИН“ – ужива у српском друштву.