U zemlji krvi i Vesne Mališić

Piše Miodrag Zarković

Jadna je Srbija u kojoj najviše glasova može da dobije osoba poput pomoćnice glavnog urednika „NIN“-a, zadojena mržnjom prema svemu što oličava Srbiju i Srbe

Kada je oktobra pretprošle godine srpski državljanin Ivan Bogdanov nasrtao na ogradu stadiona u Đenovi, snimci njegovog ispada bili su sveprisutni u ovdašnjoj javnosti. Tada, jednostavno, niste mogli da pobegnete od snimaka samog čina, ali i mnogobrojnih osvrta na isti. Informativne emisije su do iznemoglosti naglašavale, a „stručnjaci“ i „analitičari“ ponavljali da su nas Bogdanov i njegove kolege obrukale pred očima cele planete, te da nikakva kazna neće biti preteška za državu koja takve huligane neguje u svojim nedrima.
Kada je pre neke dve nedelje petoro srpskih državljana uhapšeno u Egiptu zato što je nasrtalo na državno-društveni poredak te zemlje, u ovdašnjim glasilima vladao je muk o ovom slučaju. Nema likovanja nad njihovim privođenjem, nema prizivanja najstrožih kazni za političke huligane, nema kukanja nad ugledom Srbije koju su izvozni prevratnici naružili i narušili.
Umesto naravoučenija, pitanje: da je Bogdanov onomad rekao da nije sekao žicu kako bi prekinuo utakmicu, već da bi pomogao narodu Italije da zbaci štetočinski režim Silvija Berluskonija, da li bi izostale silne osude izrečene na njegov račun?

***
U emisijama uživo na srpskim televizijama zapatila se neobična vrsta kulture, tačnije običaj koji evrofilni snobovi poistovećuju sa uljudnim ponašanjem. Taj običaj se ogleda u neumerenoj, praktično neograničenoj upotrebi izraza „gospodin“ i „gospođa“. Koga god da pominju voditelji i njihovi gosti, ma koliko im taj koga pominju bio mrzak ili suprotstavljen, obavezno će ga titulirati vajnim gospodstvom. Tako se prečesto dešava da slušamo iskaze sledećeg tipa:
„Gospodine Petroviću, šta mislite o izjavi gospođe Simić da će gospodin Jovanović ipak morati da se dogovori sa gospodinom Pavlovićem?“
Posebno žulja uši – i dušu – kada se gospodom nazivaju Hašim Tači, Ramuš Haradinaj, Franjo Tuđman, Ante Gotovina, Agim Čeku, Naser Orić i ostala antisrpska bratija; verovali ili ne, čak i takvi krvnici se u ovdašnjem etru pominju uz pomenuto uvažavanje, kao da nije reč o zločincima bez premca u novijoj istoriji.
Naravno, nakazna potreba da se svako gospoduje nimalo ne doprinosi opštoj kulturi dijaloga. Naprotiv, kao i sve veštačke pojave izazvane pojačanom potrebom za političkom korektnošću, ovakvo izražavanje samo pojačava utisak da je naša javna scena uveliko degradirana na svojevrstan teatar apsurda, iz kojeg su isključeni svi koji nisu „gospoda“.

***
Po „Pečatovom“ kalendaru „Piramida“ se prikazuje u nevreme: sredom kasno uveče, kada se naš časopis uveliko zaključuje i šalje u štampu. Zato „Piramida“, piljarska rasprava od emisije rađena po hrvatskoj licenci, do sada nije pominjana u ovoj rubrici: nikako ne može da bude obrađena poslednja emisija, pa ceo osvrt gubi na aktuelnosti.
Ipak, ono što se dogodilo u „Piramidi“ od 15. februara zaslužuje da bude pomenuto: tada se, baš na Dan državnosti, dogodila Vesna Mališić. Čuj, dogodila – pobedila! Dobila najviše glasova publike. Iste publike koju je na pasja usta vređala punih sat vremena.
Uz nesebičnu podršku voditeljke Ljiljane Nestorović, „gospođa“ Mališić je izručila otrov na svaku i jednu bolnu tačku Srbije, i izbljuvala vatru na sve za šta veruje da Srbima služi na ponos. Ne birajući reči napadala je severni Kosmet, referendum, ruskog ambasadora Konuzina, Ustav, opoziciju, SPC, rodoljublje… dok je rukama i nogama branila pravo Anđeline Džoli da to isto – vređanje Srba – izvodi na međunarodnom nivou u obliku filmova.
Kako je takva osoba mogla da dobije najviše glasova u sredini koju toliko prezire, jeste pitanje čiji značaj nadilazi prostačku kakvoću same „Piramide“. Verovatno u svetu ne postoji sličan primer, da u emisiji namenjenoj glasanju gledalaca pobedu odnese gost koji blagosilja bukvalno svaku nesreću gledalaca iz proteklih 20 godina, a priziva i neke nove. Svakako da je pobedi Vesne Mališić doprinela i otužna pristrasnost iritantne voditeljke, a možda čak i mućka sa glasovima (Slobodan Reljić je ubedljivo vodio do pred sam kraj), ali čak ni to ne mogu da budu opravdanja za nepojmljivo blagonaklon tretman koji Vesna Mališić – u slobodno vreme pomoćnica glavnog urednika časopisa „NIN“ – uživa u srpskom društvu.