Сартров “рођак Жил”

РАНКО РАЈКОВИЋ

Један од Сартрових књижевних јунака – рођак Жил, породична је и друштвена нула која се буди и реагује само на помен енглеза које толико мрзи да му та мржња постаје разлог постојања, односно примећивања од стране средине у којој живи. По моделу рођака Жила* Црна Гора је добила политичара (предсједника Скупштине) који се с невиђеном мржњом обрушава на србе у свакој могућој ситуацији, кривећи их за демисионирање црногорског краља које се збило прије готово сто година, кривећи их за Српску Академију Наука која је основана прије 170 година, кривећи их за Српску Православну Цркву која је утемељена прије осамсто година … Када чујете његове изјаве не питајте се у ком вијеку тај човјек живи? Схватите да за мржњу не постоји календар, да мржњи не откуцава сат, да на мржњу не утичу чињенице, да мржњу не слаби патетично постављање руке на срце уз папагајска понављања о љубави према својој химни и своме народу.

Мржња се храни, развија и опстаје на необичним мјестима. Ова мржња не долази из запећка већ са столице предсједавајућег црногорске скупштне. Зато је веома опасна и може да дестабилизује државу. Контра смислу и улози парламента у грађанском друштву столица нашег предсједавајућег доказује да се мржњом може постати политичка личност и изградити каријера, доказује да се мржњом могу изгласати закони, доказује да се на мржњи може изграђивати идентитет …..Запитајмо се какав треба да буде однос слободних грађана Црне Горе према мржњи којој су обезбиједили легитимитет преко црногорске скупштине која је за свог предсједника изабрала рођака Жила. Запитајмо се јесу ли данашњи црногорци вољни остати црногорци одбацујући карикатуралну улогу рођака Жила. Могу ли црногорци себе представити на не-Жиловски начин.

Можда би и могли, уколико сви заједно схвате колику им штету наноси црногорски рођак Жил, уколико престану да слушају његове тлапње о идентитетским питањима чији је једини циљ да се очува и унаприједи мржња као политички ресурс и да се притом што више игнорише наша не баш обећавајућа стварност за коју су криви ко други до енглези, пардон срби.

У Црној Гори у последње вријеме на снази је правило – Наша историја је наша историја. Наша историја зависи од наших увида у нашу прошлост и од онога што ми у нашој прошлости препознајемо и издвајамо у корист наше политичке садашњости. Умјесто да се окренемо стварности и могућностима садашњости ми на крајње анахрон и аисторијски начин прилагођавамо прошлост садашњим политичким потребама и циљевима. У прошлости “откривамо”нашег јединог и вјечитог непријатеља. Откривамо себе саме али под другим именом. Веома нам је важно да та два наша имена, оно прошло и ово садашње, буду што више и дубље раздвојена и супростављена како би их са што више мржње и искључивости могли пројектовати у садашњост гдје нам доносе не само политички профит већ и пружају основу за формирање новог идентитета по рођак Жиловском моделу.

Власт размишља на следећи начин. Ако они који су побиједили једанпут, по правилу пишу историју, зашто би се онда нама који у континуитету побјеђујемо двадесет година ускратило да напишемо своју историју. Нека то никога не брине, јер нас не занимају туђе историје, из простог разлога јер нијесу наше. По истом принципу ни друге не треба да занима наша историја.

Фернана Бродела једног од најмаркантнијих историчара XX вијека који каже “твоја историја је историја твојих сусједа” црногорска власт би прогласили просрпским експонентом или огорченим протвиником црногорског државног пројекта.

Нажалост још увијек смо смијешно недорасли. Нијесмо спремни да схватимо да задобијање државе не значи и задобијање историје.

Свој идентитет владајућа Црна Гора покушава изградити на банално уопштеним, идеолошким основама.

Кажу: Иста основа – лингвистичка, даје нам право да језик називамо именом своје државе.

Кажу: Иста основа – хришћанска, даје нам право да формирамо цркву какву ми желимо.

Кажу: Иста основа – закони изгласани у Скупштини под предсједнишвом рођака Жила, дају нам право да у својој држави преименујемо и спојимо било што са било чим – забавишта, игралишта, буњишта, позоришта, будалишта, академишта.. (комплетирајте низ по слободном избору у духу обједињавања капацитета)

Кажу: Иста основа – биолошка, даје нам право да се представимо као народ који у новим историјским околностима и у новој држави, под новом заставом треба да продукује нови идентитет.

Енглеска је добила име по Англима германском племену. Француска је добила име по Францима такође германском племену. Узбуђује ли то кога у Енглеској, Француској, Њемачкој? Наравно да не. Црна Гора није добила име по српском племену које ју је насељавало већ по топониму (Монтенегро). Упркос томе данашња политичка Црна Гора и на сам помен српског имена пада у хистерични транс. Зашто?

Најмлађа држава Уједињених Нација не може да се помири с чињеницом да су и језик и вјера и национ постојали на њеном тлу и прије подизања њене заставе на Ист Риверу. Не може схватити да културна наслеђа и прожимања која потичу из непосредне близине и из непосредне прошлости треба да јој донесу корист а не опасне фрустрације. Новопризната или обновљена стара црногорска држава никако да се окрене истинској садашњости већ упорно инсистира на прекрајању прошлости у интересу властодржачке садашњости. Између носталгије за старим и одушевљењем новим временима у Црној Гори требало би уживати у слободи којом се могу сагледати и оно прошло и ово садашње. Невјероватно је али истинито да у Црној Гора постоји изузетно мали број људи који је освојио ту врсту слободе. Који је спреман признати и оно што је било и оно што је сада. Огромна већина остаје на релацијама ИЛИ-ИЛИ.

Они свој идентитет доказују антитезом. С једне стране знају и потенцирају оно што нијесу. С друге стране очекују да их власт или опозиција снадбију спасоносним аргументима за оно што би могли и требали да буду у новој држави, као да они и њихове породице нијесу постојали на овом простору и прије те државе.

Приврженост тоталитарном систему, духу и начину размишљања у Црној Гори толико је изражена да не признаје чак ни оне ствари које су на сваком другом мјесту очигледне и с минималном памећу доказиве. Зато је и црногорски високи дом могао постати природно уточиште Сартровог рођака Жила.

У свијетлу идентитетских питања наслеђе тоталитарног система у Црној Гори постаје опасно гротексно. Жаласно је да свој идентитет Црна Гора, попут Сартровог рођака Жила, проналази у мржњи, и то према самој себи, према трећини свога становништва, да не говоримо о мржњи према другом народу.

Начин на који се почео изграђивати црногорски иднетитет (старом, једноумном партијском платформом са новим језиком, новом црквом, новом историјом, новим национом изузетног историјског кова) наноси непоправљиве штете слабашном црногорском грађанском друштву које нажалост не успијева одољети ни у једном свом сегменту идеологији неприкосновене Партије(Коалиције). Они који су наслиједили чланске карте и методе дјеловања старе Партије нијесу способни или просто неће да сагледају узроке и последице распада Југославије. Омамљени континуитетом и лакоћом владања они ће урадити све да се не промијени ништа. Сартров рођак Жил и даље ће се осјећати природније у црногорској Скупштини него у књижевном дјелу. Биће свој на своме што би рекао народ.

*Данило Киш, По-етика, књига друга, 1974.

Извор: РАНКО РАЈКОВИЋ, http://www.in4s.net/