Несклад похвала и оцена

Пише Данијел Цвјетићанин, Универзитет Сингидунум

Зашто је нашим „пословођама“, као лошим ђацима у школи,  више стало до оцена међународних институција, него да остваре резултате који би се могли видети и голим оком?

Недавно је на „РТС“-у, власништву грађана Србије, а послушничком сервису евроатлантске Империје, објављено да ће српско Министарство за животну средину, рударство и просторно планирање упутити допис „Светској банци“ због пропуста у најновијем Извештају о пословању, у којем се Србија по брзини издавања грађевинских дозвола (279 дана) налази на 175. месту. На родитељски састанак у Вашингтон биће послата примедба да је наш Оливер Дулић оцењен престрого, да је дечко бистар, можда мало лењ, па се на писменом задатку није најбоље снашао. А да је реч о момку који пуно обећава види се и по капиталу који су у кратком року акумулирали не само он, него и његови рођаци и пријатељи. Можда га вашингтонски експерти мрзе само зато што је паметан и воли правду?

[restrictedarea]

ЂАЦИ И ЕКСПЕРТИ    
Не знам зашто је нашим „пословођама“, као лошим ђацима у школи,  више стало до оцена међународних институција, него да остваре резултате који би се могли видети и голим оком? Али, као за инат, на ранг листама важних међународних организација (нпр. „Светске банке“ или „Светског економског форума“) Србија се увек налази при дну, док истовремено пљуште похвале нашим министрима са говорница међународних скупова. Разуме се, те су похвале у форми европског новоговора. У њима се помињу сјајна опредељења, придруживање ЕУ, лидерство, демократски и други капацитети, намере и посвећеност циљевима, успостављање оквира (садржај тек што није ту), не због Европе, него због нас… Стотинама пута прежвакане бљувотине европског новоговора наше „пословође“ морају да сваре и проследе домаћој јавности, уз увек јасне поруке да је неопходно да се учини додатни корак ка економској самодеструкцији или политичком самопонижавању.
Својим каналима Друга Србија шири поруке да би оцене у међународним рангирањима биле далеко боље, када би домаћи критичари, попут ових у „Печату“, могли да ћуте или да се некако ућуткају. Власт је на плану ућуткивања јавне речи дала огромне доприносе подупирању репутације Србије. Застрашивање оних који покушавају да критикују достигло је фантастичне размере, а самоцензура огромног броја новинара и уредника заиста је фасцинантна. Наравно, критика је слободна, али се фаворизују критике и критичари који храбро псују власт зато што не може довољно брзо и тачно да погоди (и испуни) жеље евроатлантских господара или због тога што недовољно приљежно спроводи процес комадања Србије и деструкцију њене привреде.

КЊИГЕ О СЛОБОДИ
Руку на срце, идеје економског либерализма ретко су наилазиле на одушевљење у српској јавности, још мање међу српским властодршцима (свих боја и раздобља). Али сетићемо се да су пре петнаестак година, у доба тзв. „Милошевићеве диктатуре“, могле да се  нађу у београдским књижарама књиге М. Фридмана, Е. Ренд, Џ. Раизмана, Х. Хазлита и других – у издању „Глобал бука“. Носиле су на корицама печат „опасне књиге“, зато што су заступале идеје економске слободе. Изгледа да је њихова садржина била још опаснија за нове, транзиционе власти, па зато данас таквих књига нема у излозима. А нема, по свој прилици, ни „Глобал бука“.
Верујте ми да могу да разумем бројне грађане и аналитичаре, па и оне у „Печату“, који се противе идејама економске слободе, страхујући да моћ новца, стихија тржишта и немилосрдна похлепа богатих не узму маха. Али кад год почнете и сами да размишљате о предностима државног обуздавања дивљих закона слободне капиталистичке привреде, размислите о алтернативи, тј. о државној привреди и  ликовима које бисте могли (или желели) да видите на командном месту такве привреде. Да ли бисте били срећнији да је последњих десетак година уместо (главнокомандујућег) Млађана Динкића на кормилу државне интервентне бригаде био неко други? Не бисте ни то баш волели, зар не?

ЗАМИШЉАТЕ ЛИ СЕБЕ НА КОМАНДНОМ МОСТУ?    
Наравно, све би било у реду да сте ви лично били командант параде привреде у транзицији! Да, било би све у реду, али – углавном за вас. За нас остале, била би само разлика у именима оних који нас (економски) тероришу, тј. отимају од једних и деле другима, уз задржавање „одговарајућег“ дела за себе („праведна“ накнада за услуге привреди и друштву). Уосталом, зар и Динкић не мисли исто? Да није сам био на месту са кога је утицао на расподелу транзиционог плена, и он би оштро критиковао НИП, „индустријску политику“ (у „Фијату“) или „економску дипломатију“ неког другог усрећитеља.
Када се суочите са алтернативом лакше ћете се помирити са закључком да би било најбоље да се држава што пре повуче са командног моста привреде. Нека се бави оним што јесте посао државе – учвршћивањем правног поретка и просторног реда који су у очајном стању. Пословање и привредне иницијативе нека препусти инвеститорима, предузетницима, радницима и  менаџерима. И тржишту. Невоља Србије састоји се баш у томе што државни функционери неће да се баве државним пословима, зато што им се државни послови најмање исплате, а (деструктивни) послови уплитања у привреду – највише!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.