Nesklad pohvala i ocena

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet Singidunum

Zašto je našim „poslovođama“, kao lošim đacima u školi,  više stalo do ocena međunarodnih institucija, nego da ostvare rezultate koji bi se mogli videti i golim okom?

Nedavno je na „RTS“-u, vlasništvu građana Srbije, a poslušničkom servisu evroatlantske Imperije, objavljeno da će srpsko Ministarstvo za životnu sredinu, rudarstvo i prostorno planiranje uputiti dopis „Svetskoj banci“ zbog propusta u najnovijem Izveštaju o poslovanju, u kojem se Srbija po brzini izdavanja građevinskih dozvola (279 dana) nalazi na 175. mestu. Na roditeljski sastanak u Vašington biće poslata primedba da je naš Oliver Dulić ocenjen prestrogo, da je dečko bistar, možda malo lenj, pa se na pismenom zadatku nije najbolje snašao. A da je reč o momku koji puno obećava vidi se i po kapitalu koji su u kratkom roku akumulirali ne samo on, nego i njegovi rođaci i prijatelji. Možda ga vašingtonski eksperti mrze samo zato što je pametan i voli pravdu?

[restrictedarea]

ĐACI I EKSPERTI    
Ne znam zašto je našim „poslovođama“, kao lošim đacima u školi,  više stalo do ocena međunarodnih institucija, nego da ostvare rezultate koji bi se mogli videti i golim okom? Ali, kao za inat, na rang listama važnih međunarodnih organizacija (npr. „Svetske banke“ ili „Svetskog ekonomskog foruma“) Srbija se uvek nalazi pri dnu, dok istovremeno pljušte pohvale našim ministrima sa govornica međunarodnih skupova. Razume se, te su pohvale u formi evropskog novogovora. U njima se pominju sjajna opredeljenja, pridruživanje EU, liderstvo, demokratski i drugi kapaciteti, namere i posvećenost ciljevima, uspostavljanje okvira (sadržaj tek što nije tu), ne zbog Evrope, nego zbog nas… Stotinama puta prežvakane bljuvotine evropskog novogovora naše „poslovođe“ moraju da svare i proslede domaćoj javnosti, uz uvek jasne poruke da je neophodno da se učini dodatni korak ka ekonomskoj samodestrukciji ili političkom samoponižavanju.
Svojim kanalima Druga Srbija širi poruke da bi ocene u međunarodnim rangiranjima bile daleko bolje, kada bi domaći kritičari, poput ovih u „Pečatu“, mogli da ćute ili da se nekako ućutkaju. Vlast je na planu ućutkivanja javne reči dala ogromne doprinose podupiranju reputacije Srbije. Zastrašivanje onih koji pokušavaju da kritikuju dostiglo je fantastične razmere, a samocenzura ogromnog broja novinara i urednika zaista je fascinantna. Naravno, kritika je slobodna, ali se favorizuju kritike i kritičari koji hrabro psuju vlast zato što ne može dovoljno brzo i tačno da pogodi (i ispuni) želje evroatlantskih gospodara ili zbog toga što nedovoljno prilježno sprovodi proces komadanja Srbije i destrukciju njene privrede.

KNJIGE O SLOBODI
Ruku na srce, ideje ekonomskog liberalizma retko su nailazile na oduševljenje u srpskoj javnosti, još manje među srpskim vlastodršcima (svih boja i razdoblja). Ali setićemo se da su pre petnaestak godina, u doba tzv. „Miloševićeve diktature“, mogle da se  nađu u beogradskim knjižarama knjige M. Fridmana, E. Rend, DŽ. Raizmana, H. Hazlita i drugih – u izdanju „Global buka“. Nosile su na koricama pečat „opasne knjige“, zato što su zastupale ideje ekonomske slobode. Izgleda da je njihova sadržina bila još opasnija za nove, tranzicione vlasti, pa zato danas takvih knjiga nema u izlozima. A nema, po svoj prilici, ni „Global buka“.
Verujte mi da mogu da razumem brojne građane i analitičare, pa i one u „Pečatu“, koji se protive idejama ekonomske slobode, strahujući da moć novca, stihija tržišta i nemilosrdna pohlepa bogatih ne uzmu maha. Ali kad god počnete i sami da razmišljate o prednostima državnog obuzdavanja divljih zakona slobodne kapitalističke privrede, razmislite o alternativi, tj. o državnoj privredi i  likovima koje biste mogli (ili želeli) da vidite na komandnom mestu takve privrede. Da li biste bili srećniji da je poslednjih desetak godina umesto (glavnokomandujućeg) Mlađana Dinkića na kormilu državne interventne brigade bio neko drugi? Ne biste ni to baš voleli, zar ne?

ZAMIŠLJATE LI SEBE NA KOMANDNOM MOSTU?    
Naravno, sve bi bilo u redu da ste vi lično bili komandant parade privrede u tranziciji! Da, bilo bi sve u redu, ali – uglavnom za vas. Za nas ostale, bila bi samo razlika u imenima onih koji nas (ekonomski) terorišu, tj. otimaju od jednih i dele drugima, uz zadržavanje „odgovarajućeg“ dela za sebe („pravedna“ naknada za usluge privredi i društvu). Uostalom, zar i Dinkić ne misli isto? Da nije sam bio na mestu sa koga je uticao na raspodelu tranzicionog plena, i on bi oštro kritikovao NIP, „industrijsku politiku“ (u „Fijatu“) ili „ekonomsku diplomatiju“ nekog drugog usrećitelja.
Kada se suočite sa alternativom lakše ćete se pomiriti sa zaključkom da bi bilo najbolje da se država što pre povuče sa komandnog mosta privrede. Neka se bavi onim što jeste posao države – učvršćivanjem pravnog poretka i prostornog reda koji su u očajnom stanju. Poslovanje i privredne inicijative neka prepusti investitorima, preduzetnicima, radnicima i  menadžerima. I tržištu. Nevolja Srbije sastoji se baš u tome što državni funkcioneri neće da se bave državnim poslovima, zato što im se državni poslovi najmanje isplate, a (destruktivni) poslovi uplitanja u privredu – najviše!

[/restrictedarea]