Шест пркосних закључака Срба са севера Космета

Пише Никола Врзић

На уцену Тадићеве власти, уцену да уклоне барикаде ако хоће да им Србија и даље помаже, Срби са севера Косова одговорили су као и председников нови противник, патријарх српски Иринеј. А онда је уследила нова понуда КФОР-а…

Била је најављена само као седница на којој ће се расправљати о уклањању барикада са путева на северу Косова, и очекивало се да ће „одлучити да омогуће КФОР-у несметан рад, али да КФОР не учествује у пребацивању косовских цариника или полицајаца“ (Миливоје Михајловић, шеф Канцеларије Владе Србије за сарадњу са медијима), у складу са захтевом да „морају да отворе пролазе КФОР-у за снабдевање“ (Борис Тадић, председник Србије). А од одборника из Косовске Митровице, Лепосавића, Звечана и Зубиног Потока, са њихове заједничке седнице одржане ове среде, уместо тога, добили су шест пркосних закључака. Шест закључака у којима се Србија позива да одустане од досадашње Тадићеве политике. „Посебним закључком“, пак, КФОР-у је поручено да је странац на туђој земљи и да њоме може да прође само ако то и призна. КФОР је, на то, одговорио да јесте окупатор, у шта ћемо тек да се уверимо…

[restrictedarea]

УЛТИМАТИМ ЕУ И КФОР-а
Заједничка седница одборника четири општине са севера Косова сазвана је због захтева који је КФОР упутио Србима, да уклоне барикаде или ће их он „уклонити када то буде сматрао за сходно“. „Народ не би требало да прилази блокадама и барикадама и учествује у незаконитим протестима и активностима“, упозорио је прошлог петка командант КФОР-а, немачки генерал Ерхард Древс. Исте земље које командују КФОР-ом командовале су и писањем препоруке заслађене уценом, Мишљења Европске комисије о захтеву Србије за чланство у Европској унији, објављеног прошле среде, у којем је од Србије захтевано да „омогући слободно кретање људи и робе на подручју северног Косова“; управо због тог заједничког центра одлучивања и нема никакве сумње да је реч о синхронизованој ЕУ-НАТО акцији ломљења српског отпора. ЕУ нам је, наиме, најпре припретила папиром, а одмах за њом је у акцију ступио НАТО, тј. КФОР, претњом својим оружјем.
КФОР-ов први захтев за уклањањем барикада, прошлог петка, није имао форму ултиматума већ је, како рече Древс, Србима „дата прилика“ да током викенда сами уклоне барикаде. Срби нису одреаговали. Онда им је из команде КФОР-а стигао први ултиматум (понедељак као рок за уклањање барикада), па други (уторак), потом трећи који је истекао у среду поподне. Ово продужавање рокова, иначе, сведочи нам о најмање две ствари. Прво, да КФОР (НАТО) није сасвим спреман да тек тако употреби силу против мирних демонстраната, због могућих жртава, последица по имиџ алијансе и крваво непредвидљивих последица такве акције. И друго, зато што су тако купљеним временом пружили прилику Тадићевом Београду да сам скрши отпор косовских Срба.
Тадићев Београд то је и покушао. Најпре су (како је „Печат“ писао прошле недеље), чак и пре КФОР-овог захтева, прошлог уторка у Лепосавићу Тадићев преговарач с Приштином Борко Стефановић и његов министар за Косово Горан Богдановић од Срба захтевали да уклоне барикаде. Да их уклоне до 9. децембра, док Стефановић, Богдановић и њихови шефови од Савета министара ЕУ не добију статус кандидата, а онда и могу да их врате ако баш хоће да се смрзавају преко зиме на блокираним путевима. Стефановић и Богдановић су одбијени. Пошто су Срби са севера Косова Тадићевом Београду овако отказали послушност, а КФОР им у међувремену припретио силом, Београд је почео да ћути. Уместо да јасно стане иза својих грађана на барикадама, који ту бране и своје домове и српску државност на Косову, оставио је Србе на милост КФОР-у, од кога су код Јариња већ добили бојеву муницију у живо месо. „Од званичног Београда већ шест-седам дана нема никаквог јављања. Никаквих смерница. Ни сугестија“, цитирале су овог уторка „Вечерње новости“ Крстимира Пантића, председника Општине Косовска Митровица.

ТАДИЋЕВА УЦЕНА
А онда се и Београд, стидљиво, да се не примети, придружио захтевима КФОР-а да се барикаде уклоне с КФОР-овог пута по северу Косова. Ивица Дачић, министар унутрашњих послова Србије, овог уторка изјављује да је „веома важно водити политичке разговоре како би се припадници КФОР-а на прелазима ка Србији редовно снабдевали, без угрожавања барикада“. Среда нам доноси и сазнање о детаљима поруке коју је председник Тадић упутио Србима са севера Косова, оне о којој два дана пре тога није могао да нам каже ништа јер би „био неодговоран када би преко медија сугерисао Србима са севера Косова шта треба да учине“. (Узгред, у овој се председниковој опасци о „сугерисању Србима са севера Косова“, као и у пратећој изјави да је „спреман да учествује у консултацијама о новонасталој ситуацији са легитимним представницима институција на северу Косова и Метохије“, крије његово признање да његова реч на северу Косова, чак и међу члановима његове партије, не вреди ништа). У среду је, елем, у Кабинету председника Тадића речено да је председник, на ултиматум КФОР-а косовским Србима, реаговао тако што је косовске Србе уценио да прихвате ултиматум КФОР-а или ће Србија престати да их финансира. Поручио им је, наводи се, „да је држава Србија уз њих“, али „да морају да отворе пролазе КФОР-у за снабдевање“. Другим речима, учините оно што КФОР захтева. Где је ту уцена? Уцена је (не)вешто прикривена у томе што је рекао оно што досад никад није посебно истакао, да је „држава Србија уз њих, како у политичком, тако и у финансијском смислу“. Ако је финансирање косовских Срба, већ, било нешто што постоји и што се подразумева да постоји, па не треба ни да се спомиње, зашто га је баш сада истакао? Осим ако није хтео да их упозори да би без финансија могли и да остану ако не послушају његову „сугестију“. Престанак финансирања „паралелних структура“ на северу Косова, подсећамо, од Бориса Тадића затражили су ЕУ и немачка канцеларка Ангела Меркел, као услов за преговоре о кандидатури Србије за ЕУ, а он им се заклео да ће учинити све да ти разговори почну. При чему се потпредседник Владе Србије Божидар Ђелић чак и похвалио да се изборио „против немогућих услова које су неки покушали да нам наметну“… И баш да видимо да ли ће следеће године и на Косову бити одржани српски парламентарни и локални избори, као у остатку Србије. Из пописа су косовске Србе већ искључили…
Или ће у међувремену Србија „прихватити реалност“, ту „реалност“ у којој је Косово заувек изгубљено. Поручују нам то ових дана, из дана у дан, као по команди (а могуће да је команде и било), Чедомир Јовановић и Војин Димитријевић, муж Соње Лихт Милан Николић, жена Габријела Келера Биљана Србљановић, муж Данице Драшковић (Вук), Наташа Кандић и њен бивши муж Лазар Стојановић… Како се појачавају притисци ЕУ и НАТО на Србију да се одрекне Косова, закономерно, појачава се и овај специјални, психолошки рат у којем су потегнута ова, најјача оружја, да Србима утуве у главу да то одрицање прихвате ћутке. Зарад светле европске будућности (коју ћемо, додуше, морати да платимо не само Косовом, већ ћемо морати и да потплатимо Мађаре, реституцијом имовине њихових фашиста).

ПОУКА СРПСКОГ ПАТРИЈАРХА
Ова пропаганда добила је неочекивани контраудар. „Ако треба да жртвујемо Косово и Метохију да бисмо ушли у Европу, да им се онда захвалимо на њиховој доброти и љубави. Нека нас оставе саме, нека нам не чине оно што су нам недавно учинили, а да наше Косово остане са нама“, поручио је патријарх српски Иринеј, експлицитније него икада раније. У правом тренутку. „Зар се смемо и можемо одрећи наше свете земље? Не смемо то дозволити. Они који су нам некада били пријатељи или смо их таквима сматрали, данас то нису јер нам одузимају оно што нам је најдрагоценије и најсветије. Хвала им на таквом пријатељству.“ Поручио је и Србима на северу Косова да истрају, „док моћници не увиде да Срби бране своју земљу и да су барикаде поставили на својој земљи, чувајући своје домове и свој крај, у којем вековима живе“. Подршку борби Срба из Митровице, Лепосавића, Звечана и Зубиног Потока изразили су и у Грачаници, поручујући да се неће одрећи српских институција у Покрајини…
И како, онда, да нас зачуди што су одборници четири општине са севера Косова, ове среде, једногласно усвојили својих шест пркосних закључака? Шест закључака којима су, као и патријарх, као и (пре)остали косовски Срби, одбацили све резултате Тадићеве косовске политике и сами, са људима који су их изабрали и међу којима живе, стали у одбрану својих домова, Србије, њене државности и Устава. Подршку закључцима пружила је, као да нам је матица, Република Српска. Да симболички покаже да је РС уз Србе са севера Косова, седео је у среду међу одборницима Емил Влајки, заменик председника РС. Званичника из Београда на седници у Зубином Потоку није било, јер је Зубин Поток данас ближи Бањалуци него Београду…
Првим међу закључцима изражено је „одлучно неслагање“ са насилном променом стања на терену, променом насталом 25. јула ноћним препадом специјалаца Хашима Тачија и њиховим покушајем да, у садејству са ЕУЛЕКС-ом и КФОР-ом, заузму прелазе Јариње и Брњак. Од тога је, да се не заборави, садашњи чин косовске драме и отпочео… Изражена је овим закључком, такође у покушају да се сачува од заборава, и подршка последњој Декларацији Скупштине Србије, која је такође захтевала повратак на стање пре 25. јула. Ову Декларацију, још откад је донета, више нико од српских званичника није ни споменуо. Другим закључком затражена је истрага онога што се 27. септембра догодило на Јарињу, када је КФОР бојевом муницијом пуцао по окупљеним Србима и ранио 11 људи, а онда оптужио Србе за напад. Ови су нападачи, маниром правих разбојника, каквима су и представљени у шиптарским и независним српским медијима, сад затражили да се под мандатом Савета безбедности истражи ко је кога напао. Хоће ли их званична Србија подржати макар у овом захтеву? Тешко, јер, „колико ја знам, генерални секретар НАТО-а је рекао председнику Тадићу да је НАТО испитао инцидент и увидео да нема потребе за даљом истрагом“, изјавио је ових дана генерал Мауро де Вићентис, шеф београдске НАТО Војне канцеларије за везу. Трећи и четврти закључак – за које су гласали и сви одборници Демократске странке – представљају то српско „не!“ Тадићевој косовској политици; одбачени су, као „штетни по интересе српског народа“, сви досад постигнути резултати дијалога Београда и Приштине (у посебном писму, упућеном Влади Србије, захтевају и смену главног преговарача Борка Стефановића, и траже да учествују у свим будућим преговорима у којима се расправља о њиховој кожи) и затражено да се преговори врате под окриље Уједињених нација. Тамо где им је и било место пре него што су (само)вољом Бориса Тадића, у ноћи 8. септембра 2010. године, поверени Европској унији. Затражен је, уз то, и опозив друге кључне, погубне одлуке Тадићеве владајуће клике, оне којом је ЕУЛЕКС-у Србија дозволила да дође на Косово и почне да спроводи законе „републике Косово“. Својим петим закључком одборници су позвали српску војску и полицију да се, у складу са Резолуцијом 1244, врате на Косово, док су шестим поручили читавом свету да остају ту где јесу, „у саставу Републике Србије“.
КФОР-овом ултиматуму одговорено је, пак, „посебним закључком“, написаним испод првих шест, којим су председници четири општине „задужени“ да наставе разговоре с КФОР-ом како би се пронашли начини за снабдевање њихових војника. Као да је то КФОР-у заиста био циљ. Јер, на састанку који је уследио после доношења закључака, заменику Ерхарда Древса, Јохану Луифу, понуђен је договор; да се КФОР-у обезбеди оно што је и тражио, дакле пролаз поред наших барикада ради снабдевања њихових војника на прелазима 1 и 31, уз услов да локални, српски припадници Косовске полицијске службе надгледају ове транспорте, како би се уверили да КФОР испуњава свој део договора. КФОР, међутим, није ни размотрио овај предлог. Одбио је да прихвати испуњење свог захтева и испоставио нови. Захтев који је садржан у Препоруци Европске комисије – да се барикаде уклоне, и да се и КФОР-у и ЕУЛЕКС-у омогући потпуна слобода кретања по северу Косова. То би се, у пракси, одмах претворило у слободу кретања и за Тачијеве царинике, јер је ЕУЛЕКС њихов превозник и ментор, и између Срба и Србије била би успостављена косовска царина, а административна линија претворила би се у граничну. Председници четири општине нису имали куд. Одбили су понуду. Генерал Луиф изашао је из сале.
„Текст споразума из Рамбујеа, којим је Србија позвана да прихвати НАТО трупе на својој територији, представљао је провокацију, изговор за почетак бомбардовања. Рамбује није документ који би било који Србин прихватио“, признао је још 1999. године Хенри Кисинџер, некадашњи амерички државни секретар… Да ли нам се ове среде, у Зубином Потоку, Рамбује поновио? Хоће ли за њим уследити и неки нови Рачак?

[/restrictedarea]