Šest prkosnih zaključaka Srba sa severa Kosmeta

Piše Nikola Vrzić

Na ucenu Tadićeve vlasti, ucenu da uklone barikade ako hoće da im Srbija i dalje pomaže, Srbi sa severa Kosova odgovorili su kao i predsednikov novi protivnik, patrijarh srpski Irinej. A onda je usledila nova ponuda KFOR-a…

Bila je najavljena samo kao sednica na kojoj će se raspravljati o uklanjanju barikada sa puteva na severu Kosova, i očekivalo se da će „odlučiti da omoguće KFOR-u nesmetan rad, ali da KFOR ne učestvuje u prebacivanju kosovskih carinika ili policajaca“ (Milivoje Mihajlović, šef Kancelarije Vlade Srbije za saradnju sa medijima), u skladu sa zahtevom da „moraju da otvore prolaze KFOR-u za snabdevanje“ (Boris Tadić, predsednik Srbije). A od odbornika iz Kosovske Mitrovice, Leposavića, Zvečana i Zubinog Potoka, sa njihove zajedničke sednice održane ove srede, umesto toga, dobili su šest prkosnih zaključaka. Šest zaključaka u kojima se Srbija poziva da odustane od dosadašnje Tadićeve politike. „Posebnim zaključkom“, pak, KFOR-u je poručeno da je stranac na tuđoj zemlji i da njome može da prođe samo ako to i prizna. KFOR je, na to, odgovorio da jeste okupator, u šta ćemo tek da se uverimo…

[restrictedarea]

ULTIMATIM EU I KFOR-a
Zajednička sednica odbornika četiri opštine sa severa Kosova sazvana je zbog zahteva koji je KFOR uputio Srbima, da uklone barikade ili će ih on „ukloniti kada to bude smatrao za shodno“. „Narod ne bi trebalo da prilazi blokadama i barikadama i učestvuje u nezakonitim protestima i aktivnostima“, upozorio je prošlog petka komandant KFOR-a, nemački general Erhard Drevs. Iste zemlje koje komanduju KFOR-om komandovale su i pisanjem preporuke zaslađene ucenom, Mišljenja Evropske komisije o zahtevu Srbije za članstvo u Evropskoj uniji, objavljenog prošle srede, u kojem je od Srbije zahtevano da „omogući slobodno kretanje ljudi i robe na području severnog Kosova“; upravo zbog tog zajedničkog centra odlučivanja i nema nikakve sumnje da je reč o sinhronizovanoj EU-NATO akciji lomljenja srpskog otpora. EU nam je, naime, najpre pripretila papirom, a odmah za njom je u akciju stupio NATO, tj. KFOR, pretnjom svojim oružjem.
KFOR-ov prvi zahtev za uklanjanjem barikada, prošlog petka, nije imao formu ultimatuma već je, kako reče Drevs, Srbima „data prilika“ da tokom vikenda sami uklone barikade. Srbi nisu odreagovali. Onda im je iz komande KFOR-a stigao prvi ultimatum (ponedeljak kao rok za uklanjanje barikada), pa drugi (utorak), potom treći koji je istekao u sredu popodne. Ovo produžavanje rokova, inače, svedoči nam o najmanje dve stvari. Prvo, da KFOR (NATO) nije sasvim spreman da tek tako upotrebi silu protiv mirnih demonstranata, zbog mogućih žrtava, posledica po imidž alijanse i krvavo nepredvidljivih posledica takve akcije. I drugo, zato što su tako kupljenim vremenom pružili priliku Tadićevom Beogradu da sam skrši otpor kosovskih Srba.
Tadićev Beograd to je i pokušao. Najpre su (kako je „Pečat“ pisao prošle nedelje), čak i pre KFOR-ovog zahteva, prošlog utorka u Leposaviću Tadićev pregovarač s Prištinom Borko Stefanović i njegov ministar za Kosovo Goran Bogdanović od Srba zahtevali da uklone barikade. Da ih uklone do 9. decembra, dok Stefanović, Bogdanović i njihovi šefovi od Saveta ministara EU ne dobiju status kandidata, a onda i mogu da ih vrate ako baš hoće da se smrzavaju preko zime na blokiranim putevima. Stefanović i Bogdanović su odbijeni. Pošto su Srbi sa severa Kosova Tadićevom Beogradu ovako otkazali poslušnost, a KFOR im u međuvremenu pripretio silom, Beograd je počeo da ćuti. Umesto da jasno stane iza svojih građana na barikadama, koji tu brane i svoje domove i srpsku državnost na Kosovu, ostavio je Srbe na milost KFOR-u, od koga su kod Jarinja već dobili bojevu municiju u živo meso. „Od zvaničnog Beograda već šest-sedam dana nema nikakvog javljanja. Nikakvih smernica. Ni sugestija“, citirale su ovog utorka „Večernje novosti“ Krstimira Pantića, predsednika Opštine Kosovska Mitrovica.

TADIĆEVA UCENA
A onda se i Beograd, stidljivo, da se ne primeti, pridružio zahtevima KFOR-a da se barikade uklone s KFOR-ovog puta po severu Kosova. Ivica Dačić, ministar unutrašnjih poslova Srbije, ovog utorka izjavljuje da je „veoma važno voditi političke razgovore kako bi se pripadnici KFOR-a na prelazima ka Srbiji redovno snabdevali, bez ugrožavanja barikada“. Sreda nam donosi i saznanje o detaljima poruke koju je predsednik Tadić uputio Srbima sa severa Kosova, one o kojoj dva dana pre toga nije mogao da nam kaže ništa jer bi „bio neodgovoran kada bi preko medija sugerisao Srbima sa severa Kosova šta treba da učine“. (Uzgred, u ovoj se predsednikovoj opasci o „sugerisanju Srbima sa severa Kosova“, kao i u pratećoj izjavi da je „spreman da učestvuje u konsultacijama o novonastaloj situaciji sa legitimnim predstavnicima institucija na severu Kosova i Metohije“, krije njegovo priznanje da njegova reč na severu Kosova, čak i među članovima njegove partije, ne vredi ništa). U sredu je, elem, u Kabinetu predsednika Tadića rečeno da je predsednik, na ultimatum KFOR-a kosovskim Srbima, reagovao tako što je kosovske Srbe ucenio da prihvate ultimatum KFOR-a ili će Srbija prestati da ih finansira. Poručio im je, navodi se, „da je država Srbija uz njih“, ali „da moraju da otvore prolaze KFOR-u za snabdevanje“. Drugim rečima, učinite ono što KFOR zahteva. Gde je tu ucena? Ucena je (ne)vešto prikrivena u tome što je rekao ono što dosad nikad nije posebno istakao, da je „država Srbija uz njih, kako u političkom, tako i u finansijskom smislu“. Ako je finansiranje kosovskih Srba, već, bilo nešto što postoji i što se podrazumeva da postoji, pa ne treba ni da se spominje, zašto ga je baš sada istakao? Osim ako nije hteo da ih upozori da bi bez finansija mogli i da ostanu ako ne poslušaju njegovu „sugestiju“. Prestanak finansiranja „paralelnih struktura“ na severu Kosova, podsećamo, od Borisa Tadića zatražili su EU i nemačka kancelarka Angela Merkel, kao uslov za pregovore o kandidaturi Srbije za EU, a on im se zakleo da će učiniti sve da ti razgovori počnu. Pri čemu se potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić čak i pohvalio da se izborio „protiv nemogućih uslova koje su neki pokušali da nam nametnu“… I baš da vidimo da li će sledeće godine i na Kosovu biti održani srpski parlamentarni i lokalni izbori, kao u ostatku Srbije. Iz popisa su kosovske Srbe već isključili…
Ili će u međuvremenu Srbija „prihvatiti realnost“, tu „realnost“ u kojoj je Kosovo zauvek izgubljeno. Poručuju nam to ovih dana, iz dana u dan, kao po komandi (a moguće da je komande i bilo), Čedomir Jovanović i Vojin Dimitrijević, muž Sonje Liht Milan Nikolić, žena Gabrijela Kelera Biljana Srbljanović, muž Danice Drašković (Vuk), Nataša Kandić i njen bivši muž Lazar Stojanović… Kako se pojačavaju pritisci EU i NATO na Srbiju da se odrekne Kosova, zakonomerno, pojačava se i ovaj specijalni, psihološki rat u kojem su potegnuta ova, najjača oružja, da Srbima utuve u glavu da to odricanje prihvate ćutke. Zarad svetle evropske budućnosti (koju ćemo, doduše, morati da platimo ne samo Kosovom, već ćemo morati i da potplatimo Mađare, restitucijom imovine njihovih fašista).

POUKA SRPSKOG PATRIJARHA
Ova propaganda dobila je neočekivani kontraudar. „Ako treba da žrtvujemo Kosovo i Metohiju da bismo ušli u Evropu, da im se onda zahvalimo na njihovoj dobroti i ljubavi. Neka nas ostave same, neka nam ne čine ono što su nam nedavno učinili, a da naše Kosovo ostane sa nama“, poručio je patrijarh srpski Irinej, eksplicitnije nego ikada ranije. U pravom trenutku. „Zar se smemo i možemo odreći naše svete zemlje? Ne smemo to dozvoliti. Oni koji su nam nekada bili prijatelji ili smo ih takvima smatrali, danas to nisu jer nam oduzimaju ono što nam je najdragocenije i najsvetije. Hvala im na takvom prijateljstvu.“ Poručio je i Srbima na severu Kosova da istraju, „dok moćnici ne uvide da Srbi brane svoju zemlju i da su barikade postavili na svojoj zemlji, čuvajući svoje domove i svoj kraj, u kojem vekovima žive“. Podršku borbi Srba iz Mitrovice, Leposavića, Zvečana i Zubinog Potoka izrazili su i u Gračanici, poručujući da se neće odreći srpskih institucija u Pokrajini…
I kako, onda, da nas začudi što su odbornici četiri opštine sa severa Kosova, ove srede, jednoglasno usvojili svojih šest prkosnih zaključaka? Šest zaključaka kojima su, kao i patrijarh, kao i (pre)ostali kosovski Srbi, odbacili sve rezultate Tadićeve kosovske politike i sami, sa ljudima koji su ih izabrali i među kojima žive, stali u odbranu svojih domova, Srbije, njene državnosti i Ustava. Podršku zaključcima pružila je, kao da nam je matica, Republika Srpska. Da simbolički pokaže da je RS uz Srbe sa severa Kosova, sedeo je u sredu među odbornicima Emil Vlajki, zamenik predsednika RS. Zvaničnika iz Beograda na sednici u Zubinom Potoku nije bilo, jer je Zubin Potok danas bliži Banjaluci nego Beogradu…
Prvim među zaključcima izraženo je „odlučno neslaganje“ sa nasilnom promenom stanja na terenu, promenom nastalom 25. jula noćnim prepadom specijalaca Hašima Tačija i njihovim pokušajem da, u sadejstvu sa EULEKS-om i KFOR-om, zauzmu prelaze Jarinje i Brnjak. Od toga je, da se ne zaboravi, sadašnji čin kosovske drame i otpočeo… Izražena je ovim zaključkom, takođe u pokušaju da se sačuva od zaborava, i podrška poslednjoj Deklaraciji Skupštine Srbije, koja je takođe zahtevala povratak na stanje pre 25. jula. Ovu Deklaraciju, još otkad je doneta, više niko od srpskih zvaničnika nije ni spomenuo. Drugim zaključkom zatražena je istraga onoga što se 27. septembra dogodilo na Jarinju, kada je KFOR bojevom municijom pucao po okupljenim Srbima i ranio 11 ljudi, a onda optužio Srbe za napad. Ovi su napadači, manirom pravih razbojnika, kakvima su i predstavljeni u šiptarskim i nezavisnim srpskim medijima, sad zatražili da se pod mandatom Saveta bezbednosti istraži ko je koga napao. Hoće li ih zvanična Srbija podržati makar u ovom zahtevu? Teško, jer, „koliko ja znam, generalni sekretar NATO-a je rekao predsedniku Tadiću da je NATO ispitao incident i uvideo da nema potrebe za daljom istragom“, izjavio je ovih dana general Mauro de Vićentis, šef beogradske NATO Vojne kancelarije za vezu. Treći i četvrti zaključak – za koje su glasali i svi odbornici Demokratske stranke – predstavljaju to srpsko „ne!“ Tadićevoj kosovskoj politici; odbačeni su, kao „štetni po interese srpskog naroda“, svi dosad postignuti rezultati dijaloga Beograda i Prištine (u posebnom pismu, upućenom Vladi Srbije, zahtevaju i smenu glavnog pregovarača Borka Stefanovića, i traže da učestvuju u svim budućim pregovorima u kojima se raspravlja o njihovoj koži) i zatraženo da se pregovori vrate pod okrilje Ujedinjenih nacija. Tamo gde im je i bilo mesto pre nego što su (samo)voljom Borisa Tadića, u noći 8. septembra 2010. godine, povereni Evropskoj uniji. Zatražen je, uz to, i opoziv druge ključne, pogubne odluke Tadićeve vladajuće klike, one kojom je EULEKS-u Srbija dozvolila da dođe na Kosovo i počne da sprovodi zakone „republike Kosovo“. Svojim petim zaključkom odbornici su pozvali srpsku vojsku i policiju da se, u skladu sa Rezolucijom 1244, vrate na Kosovo, dok su šestim poručili čitavom svetu da ostaju tu gde jesu, „u sastavu Republike Srbije“.
KFOR-ovom ultimatumu odgovoreno je, pak, „posebnim zaključkom“, napisanim ispod prvih šest, kojim su predsednici četiri opštine „zaduženi“ da nastave razgovore s KFOR-om kako bi se pronašli načini za snabdevanje njihovih vojnika. Kao da je to KFOR-u zaista bio cilj. Jer, na sastanku koji je usledio posle donošenja zaključaka, zameniku Erharda Drevsa, Johanu Luifu, ponuđen je dogovor; da se KFOR-u obezbedi ono što je i tražio, dakle prolaz pored naših barikada radi snabdevanja njihovih vojnika na prelazima 1 i 31, uz uslov da lokalni, srpski pripadnici Kosovske policijske službe nadgledaju ove transporte, kako bi se uverili da KFOR ispunjava svoj deo dogovora. KFOR, međutim, nije ni razmotrio ovaj predlog. Odbio je da prihvati ispunjenje svog zahteva i ispostavio novi. Zahtev koji je sadržan u Preporuci Evropske komisije – da se barikade uklone, i da se i KFOR-u i EULEKS-u omogući potpuna sloboda kretanja po severu Kosova. To bi se, u praksi, odmah pretvorilo u slobodu kretanja i za Tačijeve carinike, jer je EULEKS njihov prevoznik i mentor, i između Srba i Srbije bila bi uspostavljena kosovska carina, a administrativna linija pretvorila bi se u graničnu. Predsednici četiri opštine nisu imali kud. Odbili su ponudu. General Luif izašao je iz sale.
„Tekst sporazuma iz Rambujea, kojim je Srbija pozvana da prihvati NATO trupe na svojoj teritoriji, predstavljao je provokaciju, izgovor za početak bombardovanja. Rambuje nije dokument koji bi bilo koji Srbin prihvatio“, priznao je još 1999. godine Henri Kisindžer, nekadašnji američki državni sekretar… Da li nam se ove srede, u Zubinom Potoku, Rambuje ponovio? Hoće li za njim uslediti i neki novi Račak?

[/restrictedarea]