ПОЗОРИШТЕ Премијере као привид разноврсности

Пише Рашко В. Јовановић

Чеховљев „Вишњик“ у ЈДП-у изазивао је асоцијације на неприлике у транзицији. Казанцакисев и Теодоракисов „Грк Зорба“ приказан је као музичка (мело)драма у позоришту на Теразијама, док је постдрамски дијалог Београда и Приштине у представи „Патриотски хипермаркет“ на сцени „Битеф-театра“ оставио утисак узалудности

Нова позоришна сезона у Београду почела је у знаку неизвесности, јер већина театара главнога града није објавила репертоарске планове, а тек по неки од њих наговештавају једну или две премијере до краја календарске године. Једини изузетак представља Народно позориште, чији су репертоар, који додуше не обухвата ниједно класично домаће драмско дело, објавили управник Божидар Ђуровић и вршилац дужности директора Драме Мелина Удовички Фотез, наводећи имена редитеља уз сваки предвиђен наслов. Народном позоришту придружио се „Атеље 212“, док су остала београдска дотирана позоришта објавила само делове својих репертоарских планова, или нису саопштила ништа, тако да заинтересовани гледаоци могу само нагађати о ономе што ће се као ново на њиховим сценама видети током наступајуће сезоне.
Не сумњамо да ће Југословенско драмско позориште, свакако „заслугом“ уметничког директора Горчина Стојановића, наставити са приказивањем дела аустрисјко-немачке драматургије друге половине 19. и почетка 20. века, по могућности још неког водвиља из пера Карла Штернхајма, које смо почетком ове године гледали на Великој сцени „Љуба Тадић“; или ће се приказати још неки од превода сценских дела у Јелинек-Бернхард стилу, али – не дај Боже! – и драме осведоченога српскога пријатеља Петера Хандкеа! Очекујемо да ће се на репертоару тог позоришта наћи места и за дело још којег загребачког студента драматургије, као што је био случај са комадом „Драма о Мирјани и овима око ње“ Ивора Мартинића. Тим пре, што се ионако у овом позоришту већ годинама ретко изводе комади дела српских писаца, класика никако, савремених, по некритичном избору, тек повремено. То, ваљда, да би се оправдао назив театра, који се чува вероватно да би се са оваквим несрпским репертоаром лакше гостовало по региону. Додуше, кад је реч о српским класицима једини је изузетак Лаза Лазаревић чија је биографија фалсификована у представи драматизације његове приповетке „Швабица“.
Непостојеће или, пак, непотпуне репертоарске планове за наступајућу сезону позоришне управе правдају општим економским приликама, заправо финансијском кризом. Међутим, руководства дотираних позоришта при том не виде (или неће да виде!) како је непостојање јасне репертоарске политике, односно евидентна репертоарска дезоријентација један од разлога све мањег броја заинтересованих гледалаца. Није тајна да се у неким позориштима поједине заказане представе одлажу због малог или никаквог одзива гледалаца, што је првенствено последица лоше одабранога репертоара па тек лошег положаја тзв. средњег сталежа чији припадници чине највећи део позоришне публике.
Прве три позоришне премијере изведене почетком нове сезоне у Београду заправо су копродукције. Наиме, премијера Чеховљевог „Вишњика“ у „Југословенском драмском позоришту“ и праизведба музичке драме „Грк Зорба“ према роману Никоса Казанцакиса у „Позоришту на Теразијама“ остварене су у копродукцији са „Град-театром Будва“, док је трећа копродукција Мултимедијалног центра у Приштини и „Битеф-театра“ реализована у продукцији Асоцијације „Културанова“ из Новог Сада. Како се види, у потрази за потребним финансијским средствима београдска позоришта сналазе се прибегавајући копродукцијама. Када те копродукције подразумевају прва извођења на отвореним сценским просторима, а такве су несумњиво оне које се реализују са фестивалом „Град театар Будва“, онда представе захтевају одређена мања или већа прилагођавања приликом преношења на матичне сцене, што неминовно оставља трагове на њихово „ново“ упризорење. Наравно, некад су ти трагови видљивији (и зато непријатнији!), што је био случај са приказом „Грка Зорбе“, мада је, како нам се учинило, одређених, углавном негативних последица било и на представи „Вишњика“. Али, како изгледа, све то морамо занемарити, јер да није копродукција – не би почетком ове сезоне ни било премијера!

„ВИШЊИК“, ЈДП
„Вишњик“, своје последње драмско дело, Чехов је жанровски означио као комедију, свакако имајући у виду водвиљске елементе у делу и пародијски однос који испољавају поједине личности према ситуацији у којој се налазе. Ван сумње, у овом делу је реч о одумирању старих вредности и незаустављивом и суровом настајању нових и због тога су се приликом постављања „Вишњика“ на сцену често наглашавали социјални елементи, што ипак није одговарало Чеховљевим уметничким уверењима, нити његовим погледима на свет. Једноставно речено, Чехов је у овом комаду приказао на позорници представнике скоро свих друштвених слојева и оживео део атмосфере у Русији уочи руско-јапанскога рата и револуционарних збивања 1905. године. Као што је галеб у истоименој Чеховљевој драми сасвим одређени симбол, тако и овде пропали вишњик, који се због дугова мора продати на лицитацији, поетски симболише стари начин живота у „племићким гнездима“, начин за којим сви жале, али га не могу вратити, исто као што и не могу разрешити личне проблеме, почев од оних што настају због осујећене властите сексуалности, па до егзистенцијалних, односно материјалних, који им изгледају непремостиви. Ситуација у коју Чехов доводи јунаке ове драме није необична: он је на случају раслојавања и распада једне спахијске породице профилисао читаву галерију ликова, који одударају од драмских стереотипа тога доба. Треба истаћи да су ликови ове драме психолошки сложени, што се може сагледати у њиховим опширним репликама, које обухватају и оно што није у непосредној вези са дешавањима на сцени, што и чини да се стиче утисак како радње у овом комаду нема.
Међутим, у представи Дејана Мијача имање, кућу и вишњик Гајева и његове сестре Љубов Андрејевне Рањевске, откупиће Лопухин и одмах почети сечу дрвећа да би створио простор за парцеле на којима ће се подизати летњиковци или викендице. На овај начин ствара се ефекат актуализације, што нам се чини излишним, јер је и раније било транзицијских процеса у друштву, који су, као што је то случај данас код нас, за последицу имали пропаст једног друштвеног слоја. Редитељу Дејану Мијачу ово је други пут да на сцену поставља Чеховљев „Вишњик“. Пре тридесетак година он је на сцени „Атељеа 212“ режирао ово дело под насловом „Вишњеви сад“ и тада је Гајева играо Зоран Радмиловић, Рањевску је тумачила Вера Чукић, док је Данило Стојковић био Лопухин. Не желећи да упоређујемо његову претходну поставку „Вишњика“ рећи ћемо само да је прва била на вишем нивоу што се глумачких интерпретација тиче, док је друга, иако концепцијски јединственија, лишена потребне атмосфере. У новом приступу „Вишњику“ Дејан Мијач, и поред великог властитог сценског искуства, испољио је спремност и за коришћење неких најсавременијих практичних тековина кад је реч о сценском изразу, тековина које припадају постдрамском театру. Поред тога што су током читаве представе сви извођачи седели у дну позорнице, могло се, када дејствују, опазити и њихово убрзано кретање у оквиру мизансцена који је кадгод је то могућно био лишен статичности, што је било могућно на потпуно празној позорници (само се старински ормар, симбол времена прошлог, налазио скрајнут на десној страни просценијума), док је сценска расвета била, нарочито у првом делу представе, непроменљива и не много јача од  радног осветљења. Такав поступак, наравно, лишавао је представу потребне атмосфере. Па и последњи призори који обично протичу уз ехо удара секирама при обарању стабала вишања, замењени су ударцима штапом на позорници!
Јасни Ђуричић ово је други пут да се појављује у улози Рањевске (први пут на сцени Народног позоришта у Београду). Као Рањевска у Мијачевој представи, она је умела да глумачки изрази интимно незадовољство и тугу због продаје вишњика, али при том и да не спутава тежњу за остваривањем своје љубавне жеље, до чега јој је и највише стало. Светозар Цветковић убедљиво је оживео Гајева као једну апартну особу наизглед незаинтересовану за све што се догађа, као лик загледан незнано куд, који се тек повремено укључује у разговоре и у разматрање могућних комбинација не би ли се избегла продаја имања, да би потресно исказао емоционално исклизнуће кад сазна да је вишњик добио новог власника. Борис Исаковић глумио је Јермолаја Алексејевича Лопахина више нагласивши пословност, а нешто у мањој мери вајкадашњу емоционалну заинтересованост за Рањевску.
Дарко Недељковић пројектовао је прикладан сценографски оквир изграђен од дрвета, док су костими Леа Кулиша били саобразни времену догађања радње, а у појединим детаљима откривали су неке карактерне и друге особености ликова.
Представа „Вишњика“ у режији Дејана Мијача ипак представља допринос оживљавању класичног репертоара на нашим сценама.

„ГРК ЗОРБА“, „Позориште на Теразијама“
„Позориште на Теразијама“ први пут је приказало музичку драму „Грк Зорба“. Представа је припремљена према мотивима романа „Необични доживљаји Алексиса Зорбаса“ Никоса Казанцакиса. Роман је вешто драматизовао Предраг Перишић, успевши да  сачува основни ток  и главне тематске линије дела. Драматизацију, која се у дефинитивној верзији заснива на драматуршкој контаминацији са мотивима драме Александра Диме Сина „Дама с камелијама“ или, тачније, са деловима опере Ђузепа Вердија „Травијата“, адаптирао је и режирао Михаило Вукобратовић. У представи је коришћена музика Микиса Теодоракиса у одличном аранжману Војкана Борисављевића, који је и дириговао извођењем. Наравно, полазиште читавог пројекта била је музика Микиса Теодоракиса за филм „Грк Зорба“ редитеља Мајкла Какојаниса. Управо тај филм промовисао је грчку народну музику, нарочито игру сиртаки, која, захваљујући Теодоракисовој обради, постаје светски хит.
Не треба околишити: ансамбл „Позоришта на Теразијама“ извођењем представе „Грк Зорба“, као музичке драме како је у програму назначено, а заправо је у реч о мјузиклу, постигао је несумњив уметнички успех. Гледали смо један пријатан певачко-играчки спектакл чија нам мелодрамска основа није сметала. Драматуршки је веома јасно вођена прича о доживљајима Џејсона, младог Енглеза грчког порекла, који доспева у земљу својих предака са циљем да преузме управљање једним старим рудником и већ се на првом кораку упозна и спријатељи са необичним човеком по имену Алексис Зорбас. Прича о њиховом пријатељству и заједничком делању на пословима око обнове рудника, делању које није протекло без недоумица и пораза, зачињена је и љубавним догађањима – у Алексиса ће се заљубити остарела мадам Беатрис, власница малог хотела, а у Џејсона Марија, млада удовица из села. Прву везу пратиће Вердијева музика, другу грчка, Теодоракисова. Може се рећи да је музичка контаминација, баш као и драматуршка, успела, будући да су се лепо амалгамисале са мелодрамском основом.
Представа „Грк Зорба“ пренесена је са отворене будванске позорнице на Теразијску сцену. Не знамо како је сценографија Магдалене Влајић изгледала у Будви, али смо видели да у Позоришту на Теразијама, због прегломазности није задовољавала сценску функционалност, односно брзе промене, што је стварало утисак тромости самог тока представе. Такође, костимографији Емилије Ковачевић недостајало је више колорита, нарочито кад је реч о народним ношњама. Кореографија Снежане Заблаћански имала је обележје аутентичности фолклорног израза, док је балетски ансамбл ангажовано и прецизно реализовао све плесне нумере.
Десимир Станојевић као Алексис Зорба остварио је убедљиву и уједначену интерпретацију главне улоге, будући да је са подједнаким успехом извео све три компоненте које она подразумева – глумачку, певачку и играчку. Као глумац зрачио је аутентичном елементарношћу човека из народа, као певач био је интонативно сигуран и моћан у гласу, а умео је да заигра грчку игру када је то било потребно. Слободан Стефановић као Џејсон испољио је не само потребан рафинман, него и сналажљивост у прилагођавању приликом општења са људима из народа, као и у љубавним ситуацијама, ослонивши се на  лепе певачке могућности. Од осталих глумаца солиста истакао се Милан Антонић. И остали извођачи допринели су евидентном успеху ове премијере, коју је публика срдачно примила.

„ПАТРИОТСКИ ХИПЕРМАРКЕТ“, Битеф театар
На сцени „Битеф-театра“ приказан је постдрамски дијалог Београда и Приштине „Патриотски хипермаркет“ за који су текст приредили Милена Богавац и Јетон Незирај. Ако се већ, истина уз повремене прекиде, води политички дијалог „о техничким питањима“ између Београда и Приштине, онда се не можемо противити ни постдрамском дијалогу између те две стране. Текст представе начињен је на основу оригиналних животних исповести, које се казују монолошки, дијалошки и у групним призорима. Овај постмодерни сценски приказ режирао је Дино Мустафић, који је и аутор сценографије, док је Ивана Јовановић дала костимографска решења.
Ко је гледао представу Југословенског драмског позоришта „Рођени у Yу“ у режији Дина Мустафића могао се, гледајући „Патриотски хипермаркет“ уверити да се редитељ није много удаљио од поступка који је већ применио. Наравно, разлика ипак постоји. Наиме, „Патриотски хипермаркет“ изразито је камерна представа са децентно решеном сценографијом и костимографијом, која наводи асоцијације на концертни стил извођења. Такође, редитељ се, без брехтовског епскога замаха, али у духу премиса постдрамског позоришта, уз коришћење празних колица из супермаркета које глумци гурају или се са њима сударају, ослања на разигран сценски покрет, видео-пројекције, живо извођену музику… Глумци Ема Андреа, Слободан Бештић, Куштрим Хоча, Дубравка Ковјанић, Милутин Милошевић и Бајруш Мјаку – ангажовано су казивали текстове који су реконструисали доживљаје разних људи и расветљавали њихове трагичне судбине током деведесетих година на Косову. Било је веома потресних исповедних казивања о страдањима у ратним збивањима, казивања која нису лишена пркоса и израза мржње, што је свакако доказ искрености интервјуисаних личности. Приказана у време када српски живаљ на северу Косова подиже барикаде онемогућујући насилничке покушаје Приштине да поседне царинске пунктове на граници према Србији, ова представа заиста је узалудна, неумесна и непотребна. Била је једино потребна приређивачима и њиховим сорошевским спонзорима, а сасвим излишна „Битеф-театру“. Можда ће праве разлоге моћи јавности да саопшти  управница „Битеф-театра“ Јелена Кајго, наравно – ако жели да говори истину.