POZORIŠTE Premijere kao privid raznovrsnosti

Piše Raško V. Jovanović

Čehovljev „Višnjik“ u JDP-u izazivao je asocijacije na neprilike u tranziciji. Kazancakisev i Teodorakisov „Grk Zorba“ prikazan je kao muzička (melo)drama u pozorištu na Terazijama, dok je postdramski dijalog Beograda i Prištine u predstavi „Patriotski hipermarket“ na sceni „Bitef-teatra“ ostavio utisak uzaludnosti

Nova pozorišna sezona u Beogradu počela je u znaku neizvesnosti, jer većina teatara glavnoga grada nije objavila repertoarske planove, a tek po neki od njih nagoveštavaju jednu ili dve premijere do kraja kalendarske godine. Jedini izuzetak predstavlja Narodno pozorište, čiji su repertoar, koji doduše ne obuhvata nijedno klasično domaće dramsko delo, objavili upravnik Božidar Đurović i vršilac dužnosti direktora Drame Melina Udovički Fotez, navodeći imena reditelja uz svaki predviđen naslov. Narodnom pozorištu pridružio se „Atelje 212“, dok su ostala beogradska dotirana pozorišta objavila samo delove svojih repertoarskih planova, ili nisu saopštila ništa, tako da zainteresovani gledaoci mogu samo nagađati o onome što će se kao novo na njihovim scenama videti tokom nastupajuće sezone.
Ne sumnjamo da će Jugoslovensko dramsko pozorište, svakako „zaslugom“ umetničkog direktora Gorčina Stojanovića, nastaviti sa prikazivanjem dela austrisjko-nemačke dramaturgije druge polovine 19. i početka 20. veka, po mogućnosti još nekog vodvilja iz pera Karla Šternhajma, koje smo početkom ove godine gledali na Velikoj sceni „Ljuba Tadić“; ili će se prikazati još neki od prevoda scenskih dela u Jelinek-Bernhard stilu, ali – ne daj Bože! – i drame osvedočenoga srpskoga prijatelja Petera Handkea! Očekujemo da će se na repertoaru tog pozorišta naći mesta i za delo još kojeg zagrebačkog studenta dramaturgije, kao što je bio slučaj sa komadom „Drama o Mirjani i ovima oko nje“ Ivora Martinića. Tim pre, što se ionako u ovom pozorištu već godinama retko izvode komadi dela srpskih pisaca, klasika nikako, savremenih, po nekritičnom izboru, tek povremeno. To, valjda, da bi se opravdao naziv teatra, koji se čuva verovatno da bi se sa ovakvim nesrpskim repertoarom lakše gostovalo po regionu. Doduše, kad je reč o srpskim klasicima jedini je izuzetak Laza Lazarević čija je biografija falsifikovana u predstavi dramatizacije njegove pripovetke „Švabica“.
Nepostojeće ili, pak, nepotpune repertoarske planove za nastupajuću sezonu pozorišne uprave pravdaju opštim ekonomskim prilikama, zapravo finansijskom krizom. Međutim, rukovodstva dotiranih pozorišta pri tom ne vide (ili neće da vide!) kako je nepostojanje jasne repertoarske politike, odnosno evidentna repertoarska dezorijentacija jedan od razloga sve manjeg broja zainteresovanih gledalaca. Nije tajna da se u nekim pozorištima pojedine zakazane predstave odlažu zbog malog ili nikakvog odziva gledalaca, što je prvenstveno posledica loše odabranoga repertoara pa tek lošeg položaja tzv. srednjeg staleža čiji pripadnici čine najveći deo pozorišne publike.
Prve tri pozorišne premijere izvedene početkom nove sezone u Beogradu zapravo su koprodukcije. Naime, premijera Čehovljevog „Višnjika“ u „Jugoslovenskom dramskom pozorištu“ i praizvedba muzičke drame „Grk Zorba“ prema romanu Nikosa Kazancakisa u „Pozorištu na Terazijama“ ostvarene su u koprodukciji sa „Grad-teatrom Budva“, dok je treća koprodukcija Multimedijalnog centra u Prištini i „Bitef-teatra“ realizovana u produkciji Asocijacije „Kulturanova“ iz Novog Sada. Kako se vidi, u potrazi za potrebnim finansijskim sredstvima beogradska pozorišta snalaze se pribegavajući koprodukcijama. Kada te koprodukcije podrazumevaju prva izvođenja na otvorenim scenskim prostorima, a takve su nesumnjivo one koje se realizuju sa festivalom „Grad teatar Budva“, onda predstave zahtevaju određena manja ili veća prilagođavanja prilikom prenošenja na matične scene, što neminovno ostavlja tragove na njihovo „novo“ uprizorenje. Naravno, nekad su ti tragovi vidljiviji (i zato neprijatniji!), što je bio slučaj sa prikazom „Grka Zorbe“, mada je, kako nam se učinilo, određenih, uglavnom negativnih posledica bilo i na predstavi „Višnjika“. Ali, kako izgleda, sve to moramo zanemariti, jer da nije koprodukcija – ne bi početkom ove sezone ni bilo premijera!

„VIŠNJIK“, JDP
„Višnjik“, svoje poslednje dramsko delo, Čehov je žanrovski označio kao komediju, svakako imajući u vidu vodviljske elemente u delu i parodijski odnos koji ispoljavaju pojedine ličnosti prema situaciji u kojoj se nalaze. Van sumnje, u ovom delu je reč o odumiranju starih vrednosti i nezaustavljivom i surovom nastajanju novih i zbog toga su se prilikom postavljanja „Višnjika“ na scenu često naglašavali socijalni elementi, što ipak nije odgovaralo Čehovljevim umetničkim uverenjima, niti njegovim pogledima na svet. Jednostavno rečeno, Čehov je u ovom komadu prikazao na pozornici predstavnike skoro svih društvenih slojeva i oživeo deo atmosfere u Rusiji uoči rusko-japanskoga rata i revolucionarnih zbivanja 1905. godine. Kao što je galeb u istoimenoj Čehovljevoj drami sasvim određeni simbol, tako i ovde propali višnjik, koji se zbog dugova mora prodati na licitaciji, poetski simboliše stari način života u „plemićkim gnezdima“, način za kojim svi žale, ali ga ne mogu vratiti, isto kao što i ne mogu razrešiti lične probleme, počev od onih što nastaju zbog osujećene vlastite seksualnosti, pa do egzistencijalnih, odnosno materijalnih, koji im izgledaju nepremostivi. Situacija u koju Čehov dovodi junake ove drame nije neobična: on je na slučaju raslojavanja i raspada jedne spahijske porodice profilisao čitavu galeriju likova, koji odudaraju od dramskih stereotipa toga doba. Treba istaći da su likovi ove drame psihološki složeni, što se može sagledati u njihovim opširnim replikama, koje obuhvataju i ono što nije u neposrednoj vezi sa dešavanjima na sceni, što i čini da se stiče utisak kako radnje u ovom komadu nema.
Međutim, u predstavi Dejana Mijača imanje, kuću i višnjik Gajeva i njegove sestre Ljubov Andrejevne Ranjevske, otkupiće Lopuhin i odmah početi seču drveća da bi stvorio prostor za parcele na kojima će se podizati letnjikovci ili vikendice. Na ovaj način stvara se efekat aktualizacije, što nam se čini izlišnim, jer je i ranije bilo tranzicijskih procesa u društvu, koji su, kao što je to slučaj danas kod nas, za posledicu imali propast jednog društvenog sloja. Reditelju Dejanu Mijaču ovo je drugi put da na scenu postavlja Čehovljev „Višnjik“. Pre tridesetak godina on je na sceni „Ateljea 212“ režirao ovo delo pod naslovom „Višnjevi sad“ i tada je Gajeva igrao Zoran Radmilović, Ranjevsku je tumačila Vera Čukić, dok je Danilo Stojković bio Lopuhin. Ne želeći da upoređujemo njegovu prethodnu postavku „Višnjika“ reći ćemo samo da je prva bila na višem nivou što se glumačkih interpretacija tiče, dok je druga, iako koncepcijski jedinstvenija, lišena potrebne atmosfere. U novom pristupu „Višnjiku“ Dejan Mijač, i pored velikog vlastitog scenskog iskustva, ispoljio je spremnost i za korišćenje nekih najsavremenijih praktičnih tekovina kad je reč o scenskom izrazu, tekovina koje pripadaju postdramskom teatru. Pored toga što su tokom čitave predstave svi izvođači sedeli u dnu pozornice, moglo se, kada dejstvuju, opaziti i njihovo ubrzano kretanje u okviru mizanscena koji je kadgod je to mogućno bio lišen statičnosti, što je bilo mogućno na potpuno praznoj pozornici (samo se starinski ormar, simbol vremena prošlog, nalazio skrajnut na desnoj strani proscenijuma), dok je scenska rasveta bila, naročito u prvom delu predstave, nepromenljiva i ne mnogo jača od  radnog osvetljenja. Takav postupak, naravno, lišavao je predstavu potrebne atmosfere. Pa i poslednji prizori koji obično protiču uz eho udara sekirama pri obaranju stabala višanja, zamenjeni su udarcima štapom na pozornici!
Jasni Đuričić ovo je drugi put da se pojavljuje u ulozi Ranjevske (prvi put na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu). Kao Ranjevska u Mijačevoj predstavi, ona je umela da glumački izrazi intimno nezadovoljstvo i tugu zbog prodaje višnjika, ali pri tom i da ne sputava težnju za ostvarivanjem svoje ljubavne želje, do čega joj je i najviše stalo. Svetozar Cvetković ubedljivo je oživeo Gajeva kao jednu apartnu osobu naizgled nezainteresovanu za sve što se događa, kao lik zagledan neznano kud, koji se tek povremeno uključuje u razgovore i u razmatranje mogućnih kombinacija ne bi li se izbegla prodaja imanja, da bi potresno iskazao emocionalno iskliznuće kad sazna da je višnjik dobio novog vlasnika. Boris Isaković glumio je Jermolaja Aleksejeviča Lopahina više naglasivši poslovnost, a nešto u manjoj meri vajkadašnju emocionalnu zainteresovanost za Ranjevsku.
Darko Nedeljković projektovao je prikladan scenografski okvir izgrađen od drveta, dok su kostimi Lea Kuliša bili saobrazni vremenu događanja radnje, a u pojedinim detaljima otkrivali su neke karakterne i druge osobenosti likova.
Predstava „Višnjika“ u režiji Dejana Mijača ipak predstavlja doprinos oživljavanju klasičnog repertoara na našim scenama.

„GRK ZORBA“, „Pozorište na Terazijama“
„Pozorište na Terazijama“ prvi put je prikazalo muzičku dramu „Grk Zorba“. Predstava je pripremljena prema motivima romana „Neobični doživljaji Aleksisa Zorbasa“ Nikosa Kazancakisa. Roman je vešto dramatizovao Predrag Perišić, uspevši da  sačuva osnovni tok  i glavne tematske linije dela. Dramatizaciju, koja se u definitivnoj verziji zasniva na dramaturškoj kontaminaciji sa motivima drame Aleksandra Dime Sina „Dama s kamelijama“ ili, tačnije, sa delovima opere Đuzepa Verdija „Travijata“, adaptirao je i režirao Mihailo Vukobratović. U predstavi je korišćena muzika Mikisa Teodorakisa u odličnom aranžmanu Vojkana Borisavljevića, koji je i dirigovao izvođenjem. Naravno, polazište čitavog projekta bila je muzika Mikisa Teodorakisa za film „Grk Zorba“ reditelja Majkla Kakojanisa. Upravo taj film promovisao je grčku narodnu muziku, naročito igru sirtaki, koja, zahvaljujući Teodorakisovoj obradi, postaje svetski hit.
Ne treba okolišiti: ansambl „Pozorišta na Terazijama“ izvođenjem predstave „Grk Zorba“, kao muzičke drame kako je u programu naznačeno, a zapravo je u reč o mjuziklu, postigao je nesumnjiv umetnički uspeh. Gledali smo jedan prijatan pevačko-igrački spektakl čija nam melodramska osnova nije smetala. Dramaturški je veoma jasno vođena priča o doživljajima Džejsona, mladog Engleza grčkog porekla, koji dospeva u zemlju svojih predaka sa ciljem da preuzme upravljanje jednim starim rudnikom i već se na prvom koraku upozna i sprijatelji sa neobičnim čovekom po imenu Aleksis Zorbas. Priča o njihovom prijateljstvu i zajedničkom delanju na poslovima oko obnove rudnika, delanju koje nije proteklo bez nedoumica i poraza, začinjena je i ljubavnim događanjima – u Aleksisa će se zaljubiti ostarela madam Beatris, vlasnica malog hotela, a u Džejsona Marija, mlada udovica iz sela. Prvu vezu pratiće Verdijeva muzika, drugu grčka, Teodorakisova. Može se reći da je muzička kontaminacija, baš kao i dramaturška, uspela, budući da su se lepo amalgamisale sa melodramskom osnovom.
Predstava „Grk Zorba“ prenesena je sa otvorene budvanske pozornice na Terazijsku scenu. Ne znamo kako je scenografija Magdalene Vlajić izgledala u Budvi, ali smo videli da u Pozorištu na Terazijama, zbog preglomaznosti nije zadovoljavala scensku funkcionalnost, odnosno brze promene, što je stvaralo utisak tromosti samog toka predstave. Takođe, kostimografiji Emilije Kovačević nedostajalo je više kolorita, naročito kad je reč o narodnim nošnjama. Koreografija Snežane Zablaćanski imala je obeležje autentičnosti folklornog izraza, dok je baletski ansambl angažovano i precizno realizovao sve plesne numere.
Desimir Stanojević kao Aleksis Zorba ostvario je ubedljivu i ujednačenu interpretaciju glavne uloge, budući da je sa podjednakim uspehom izveo sve tri komponente koje ona podrazumeva – glumačku, pevačku i igračku. Kao glumac zračio je autentičnom elementarnošću čoveka iz naroda, kao pevač bio je intonativno siguran i moćan u glasu, a umeo je da zaigra grčku igru kada je to bilo potrebno. Slobodan Stefanović kao Džejson ispoljio je ne samo potreban rafinman, nego i snalažljivost u prilagođavanju prilikom opštenja sa ljudima iz naroda, kao i u ljubavnim situacijama, oslonivši se na  lepe pevačke mogućnosti. Od ostalih glumaca solista istakao se Milan Antonić. I ostali izvođači doprineli su evidentnom uspehu ove premijere, koju je publika srdačno primila.

„PATRIOTSKI HIPERMARKET“, Bitef teatar
Na sceni „Bitef-teatra“ prikazan je postdramski dijalog Beograda i Prištine „Patriotski hipermarket“ za koji su tekst priredili Milena Bogavac i Jeton Neziraj. Ako se već, istina uz povremene prekide, vodi politički dijalog „o tehničkim pitanjima“ između Beograda i Prištine, onda se ne možemo protiviti ni postdramskom dijalogu između te dve strane. Tekst predstave načinjen je na osnovu originalnih životnih ispovesti, koje se kazuju monološki, dijaloški i u grupnim prizorima. Ovaj postmoderni scenski prikaz režirao je Dino Mustafić, koji je i autor scenografije, dok je Ivana Jovanović dala kostimografska rešenja.
Ko je gledao predstavu Jugoslovenskog dramskog pozorišta „Rođeni u Yu“ u režiji Dina Mustafića mogao se, gledajući „Patriotski hipermarket“ uveriti da se reditelj nije mnogo udaljio od postupka koji je već primenio. Naravno, razlika ipak postoji. Naime, „Patriotski hipermarket“ izrazito je kamerna predstava sa decentno rešenom scenografijom i kostimografijom, koja navodi asocijacije na koncertni stil izvođenja. Takođe, reditelj se, bez brehtovskog epskoga zamaha, ali u duhu premisa postdramskog pozorišta, uz korišćenje praznih kolica iz supermarketa koje glumci guraju ili se sa njima sudaraju, oslanja na razigran scenski pokret, video-projekcije, živo izvođenu muziku… Glumci Ema Andrea, Slobodan Beštić, Kuštrim Hoča, Dubravka Kovjanić, Milutin Milošević i Bajruš Mjaku – angažovano su kazivali tekstove koji su rekonstruisali doživljaje raznih ljudi i rasvetljavali njihove tragične sudbine tokom devedesetih godina na Kosovu. Bilo je veoma potresnih ispovednih kazivanja o stradanjima u ratnim zbivanjima, kazivanja koja nisu lišena prkosa i izraza mržnje, što je svakako dokaz iskrenosti intervjuisanih ličnosti. Prikazana u vreme kada srpski živalj na severu Kosova podiže barikade onemogućujući nasilničke pokušaje Prištine da posedne carinske punktove na granici prema Srbiji, ova predstava zaista je uzaludna, neumesna i nepotrebna. Bila je jedino potrebna priređivačima i njihovim soroševskim sponzorima, a sasvim izlišna „Bitef-teatru“. Možda će prave razloge moći javnosti da saopšti  upravnica „Bitef-teatra“ Jelena Kajgo, naravno – ako želi da govori istinu.