Šta zna „Diskaveri“ koliko je to pola milijarde evra?!

Piše Miodrag Zarković

Ovdašnji prorežimski mediji raširenih ruku dočekali su epizodu „Vrhunskog graditeljstva“ o mostu na Adi

Zamislite da je hleb poskupeo na hiljadu dinara za prosečnu veknu; a da onda poznata televizijska kuća „iz sveta“, tj. sa Zapada, napravi posebnu emisiju o srpskom hlebu, gde nahvali ovdašnju pekarsku industriju kao najprogresivniju na svetu i naše vekne kao značajne za istoriju prehrane; da li bi vas taj zapadni dokumentarac uverio da je nova cena opravdana ili biste ipak ostali pri ubeđenju da je posredi čista pljačka građana?
Ovo drugo, dabome. Teško da bi običan televizijski hvalospev o srpskim preduzetnicima mogao da vas ubedi u nešto što se kosi sa logikom i vašom ličnom potrebom za samoodržanjem.
Iz nekog razloga, međutim, beogradski mediji izgleda veruju da ono što ne bi bilo moguće sa hlebom, jeste moguće sa mostom. Reč je o mostu preko Ade Ciganlije, o kojem je „Diskaveri“ snimio epizodu kultnog serijala „Vrhunsko graditeljstvo“, premijerno prikazanu sredinom juna (a u Srbiji 1. jula). Dotična emisija je u srpskoj štampi najavljena i propraćena pompezno, uz nevešto prikrivenu insinuaciju da most, inače skoro jednoglasno ocenjen kao besmisleno preskup u našoj javnosti, ipak vredi svaku paru uloženu u njega: ako ga već hvale strani stručnjaci, mora da niko nije krao sredstva iz gradskog budžeta.
Ruku na srce, „Vrhunsko graditeljstvo“ zaista je ishvalilo na Adi ćupriju, a tu emisiju ne rade ovi iz G17… pardon, Ujedinjenih regiona, nego pravi stručnjaci, istinski poznavaoci onoga što pričaju. Kako je to, međutim, povezano sa mogućom korupcijom na beogradskom nivou, zbog koje je cena izgradnje ovog mosta, sa početne vrednosti od oko 60 miliona evra (a i ona je bila previsoka), narasla deset puta?! Pa, nikakve. To što je poduhvat građevinski značajan, ne znači da je i razuman ili prikladan ovom trenutku u istoriji. A još manje ima veze sa predviđenim budžetom za izgradnju i mogućim (verovatnim?) malverzacijama oko njega.
U krajnjem slučaju, zar je eventualnom lopovu bilo teško da iz svog prebogatog kolača vrednog preko pola milijarde evra, koliko će Beograđane koštati na Adi ćuprija, zahvati koje milionče i diskretno ga ponudi „Vrhunskom graditeljstvu“, ne bi li autore serijala zainteresovao za beogradski projekat? Ne tvrdimo da se nešto takvo zaista dogodilo, ali da li bi sličan scenario bio baš potpuno nezamisliv?

***
Kad smo već kod stranih televizija, proteklog 11. jula ponovo su, kao i svaki put u proteklih 16 godina, bile krcate podsećanjima na „genocid“ u Srebrenici. TV ekranima širom planete opet su defilovali najzaposleniji ratni profiteri ikada, vezani za post-jugoslovenske sukobe iz devedesetih, podsećajući publiku na „najveći zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata“. Po pravilu, uglavnom je izostajao neko ko bi branio optuženu i okrivljenu srpsku stranu ili upoznao međunarodnu javnost sa mnogobrojnim logičkim besmislicama „zvanične“ verzije srebreničkih događaja.
Izuzetaka je ipak bilo. Na jednoj TV stanici, u emisiji „Cross talk“ („Unakrsni razgovor“), o Srebrenici su se nepunih pola sata raspravljali nekadašnji ambasador BiH u UN Muhamed Šaćirbej, veteran sarajevske ratnohuškačke i ratne propagande, i Miša Gavrilović, srpski politikolog i analitičar iz Londona, poznat našoj javnosti po upečatljivim nastupima na Bi-Bi-Siju za vreme NATO bombardovanja. Bila je to uzavrela rasprava, koju je vešt voditelj uspeo da zadrži u granicama pristojnosti (izuzev kada je Šaćirbej uvredio Natašu Kandić nazivajući je Srpkinjom), a da ne okrnji njenu snagu i ne banalizuje sukob dva nepomirljiva stanovišta. Možda gledaoci nisu saznali bogzna šta novo iz ove diskusije, ali barem nisu bili sistematski trovani nijednom, pa ni antisrpskom propagandom.
Ova stanica, sva na engleskom jeziku, inače se zove „RT“. Nekada je bila poznata pod nazivom „Russia today“, u prevodu „Rusija danas“. Otprilike, to je moskovski pandan „Glasu Amerike“ i „Slobodnoj Evropi“. Samo neuporedivo kulturniji, odgovorniji i dobronamerniji.