VLADAN MATIJEVIĆ Taj mračni predmet umetnosti

Piše Aleksandar Dunđerin

Vladan Matijević je na ruševinama tradicionalnog humanizma, u svojoj do sada najuspelijoj knjizi omnibus-romanu „Vrlo malo svetlosti“ uspeo da tri privatne priče pretvori u velike naracije, da stvori malu enciklopediju vremena u kojem živi

Srpskoj književnoj umetnosti je, kako je to svojevremeno zapazio Slobodan Vladušić, „potrebna druga erudicija, a ne strogo književna, dakle postmoderna, osećanje sveta koje će biti posebno osetljivo na filozofska podrhtavanja, kao što su posthumanizam sa svojim etičkim konsekvencama“, na činjenicu da smo „skup informacija, i da se raj na zemlji, prećutno, obećava samo jednom određenom broju ljudi, tj. onima koji su to u stanju da plate“. Ako danas u srpskoj literaturi, među mnoštvom pseudohumanističkih figura „književnika“, postoji pisac humanista koji je uspeo da kritički promišljeno i umetnički prijemčivo dočara taj nadolazeći svet, vreme duhovne tranzicije, onda je to Vladan Matijević. Suočivši se sa činjenicom da sve u šta smo verovali više ne važi, ispunjavao je svoja dela uglavnom sumornim i pesimističnim vizijama novog vrlog sveta, da bi u svojoj do sada najuspelijoj knjizi, omnibus romanu „Vrlo malo svetlosti“, uspeo da tri privatne priče pretvori u velike naracije, da stvori malu enciklopediju vremena u kojem živi.
Prvu priču („Istopiti Endija Vorhola“) čini deset mejlova koje psihički obolela Hilari Hadson, istoričar umetnosti, šalje svojoj nekadašnjoj devojci Doni, druga („Krčmiti sitnu dušu“) sadrži testament u nastajanju, u deset paragrafa ga sastavlja alkoholičar, nekadašnji ministar Milutin Čabrinović, dok treći segment („Okajavati Julijanu Ranković“) sačinjava isti broj dnevničkih zapisa apsolventa filozofije Đorđa Istine, koji ne može da razluči san od jave. Junake spaja zajednička sudbina – svi oni su nekada bili uspešne ličnosti, ali su zbog nemogućnosti da se prilagode sistemu poremećenih vrednosti doživeli poraz. Bežeći od stvarnosti u kojoj dominira beznađe i ideologija novca, junaci Matijevićeve proze utočište nalaze u mašti, stvaraju svoje paralelne svetove, ali im se snovi transformišu u košmare, a život dobija obrise ludila.

POBITI SVE MUŠKARCE
Aristofan je pisac koji je ovekovečio žene kao ratnike čije je najubojitije oružje ženstvenost. U njegovoj komediji „Lizistrata“ žene Atine i Sparte, nezadovoljne što se vodi Peloponeski rat, odlučuju da muževima uskrate polni odnos. Dva i po milenijuma kasnije, žene u borbi polova više ne igraju na kartu seksualnosti, nego im je glavni cilj zatiranje muškog roda. Okupljene širom sveta oko „Društva za eliminisanje muškaraca“, one, u priči „Istopiti Endija Vorhola“, na tragu najradikalnije feminističke ideologije, ovekovečene u manifestu „prepodobne Valeri“, imaju viziju sveta u kojem će postojati samo žene lezbijke, budući da je muškarac „biološka zabluda i emocionalni parazit“.
„Prvo ćemo srušiti njihove tupave sisteme. Svi ti sistemi zasnovani su na moći novca i kad ukinemo novac, kad ga pretvorimo u pepeo, oni će se sami od sebe srušiti… Bez moći novca muškarci će biti impotentni i izgubljeni, sposobni jedino da šene oko naših nogu i nude usluge fizičke prirode… Sve u svemu, lako ćemo staviti tačku na celokupni muški pol i onda ćemo veštačkom reprodukcijom stvarati samo žene.“
Glavna junakinja priče, međutim, smatra da je pre konačnog obračuna sa muškarcima potrebno istopiti „đavola plastike“ (Endija Vorhola), uništiti sve isprazne simbole koje je ikona pop-arta posejala po Americi i po čitavom svetu, svodeći planetu na šaroliku i besmislenu paletu brendiranih proizvoda, novčanica, superzvezda. U želji da uništi muškarce, „đavola plastike“ i svet u kojem je novac merilo svih vrednosti, Hilari naručuje od Tine, prodavačice krofni u parku nadomak njenog stana, bacač plamena, plativši ga unapred, potrošivši čitavu ušteđevinu…
Sve informacije o „Društvu“, manifestu novog feminizma i o vorholovskoj Americi gde je svakom obezbeđeno petnaest minuta slave i istovremeno bilo čemu ukinuta mogućnost večnosti, čitalac saznaje iz pisama koje Hilari šalje putem elektronske pošte nekadašnjoj ljubavnici Doni. Stvarnost Amerike data je, dakle, kroz psihološku, ideološku i frazeološku tačku gledišta aktera koji učestvuje u radnji. Nepouzdanost pripovedača dodatno je pojačana karakterizacijom lika naratora, za kojeg čitalac sumnja da je u stanju da svet oko sebe sagleda tačno i istinito, i da ga verodostojno pretoči u pisma. Ta sumnja postaje saznanje u trenutku kada i Hilari spozna da ju je Tina prevarila, dala lažnu adresu i nestala sa novcem; još više kada pročita kako Hilari pisma Doni šalje na proizvoljnu mejl adresu, a odgovore „čita“ u snovima; i konačno, kada zaključi da junakinja pije lekove zato što je mentalno obolela osoba.
No, Hilarino pripovedanje, prožeto ludilom, nije ništa manje nepouzdano od predstave (post)modernog sveta, nemoralnog i bez ikakvih koordinata prema istini, a uz to još i kulturno agresivnog.
„On svakodnevno ukrašava svet ružnim zgradurinama, bilbordima, autoputevima, kamionima za smeće… Sve je više njegovih svetilišta, „Mekdonaldsovih“ restorana… On svakodnevno promoviše ništavilo, samu suštinu ništavila, i svejedno je da li to čini preko Kembelove supe ili preko silikonskih usana. Propagira defetizam, propagira besmisao života u modernom vremenu. Prikazuje smrt kao svakodnevnu, banalnu pojavu, uči narod da prema njoj bude ravnodušan. Poubijajte se, zašto živite, ubeđuje.“
Ovaj deo iz poslednjeg mejla „psihički posrnule“ lezbijke – mejl i lezbijka čine tematski registar srpske proze savremnim, jer je mejl označio konačnu smrt pisma, a pripadnik LGBT populacije napokon postao ravnopravni junak priče, neopterećen rodnim i polnim različitostima – relativizuje Hilarino ludilo, pošto njena minuciozna analiza savremenog doba, moderne umetnosti i popularne masovne kulture, te posledice koje ona ima na društvene tokove i ljudsku egzistenciju, čine se toliko sugestivnim, da i čitalac poželi bacač plamena kojim će istopiti „postmoderne multinacionalne multimilionerske faraone čije su piramide uže, ali više nego večna staništa onih egipatskih vlastodržaca“.

ĐAVOLI OPET DOLAZE
Miodrag Bulatović je bio pisac evolutivnog značaja za genezu srpske književnosti. Vladan Matijević verovatno ne može da stekne sličan epitet, jer za razliku od Bulatovića živi u vremenu kada knjigom nije moguće uticati na dominantni poetički tok srpske beletristike. Ipak, groteskna, demonska, iskošena vizija sveta, čini Matijevićevo delo provokativnim, zahvaljujući čemu literatura i danas može da uznemiri čitaoca. Njegovi negativni junaci, protagonisti paralelnih svetova, karnevalski likovi razuzdane, erotizovane čulnosti i humorne dosetljivosti, po mnogo čemu nalik Bulatovićevim, tvore u priči „Krčmiti sitnu dušu“ naturalističke slike zebnje i straha, izrazito ekspresivne.
Glavni junak drugog segmenta romana je Milutin Čabrinović, nekadašnji ministar koji se posle petooktobarskih promena razvodi, biva isteran iz stana u podrum, odaje se alkoholu, provodeći dane u Cigovoj kafani na periferiji grada. Njegova tragedija ne ogleda se, međutim, u tome što je posle „revolucionarnih“ promena izgubio vlast, moć i privilegije, nego što je zarad obezbeđivanja gole egzistencije prihvatio da se devedesetih angažuje u politici, vođen kakvim-takvim etičkim principima i željom da izabere najmanje zlo.
„Komunisti su znali da kokoška nosi jaje, da ovca daje vunu, da krava daje mleko. Nije to mnogo, ali demokrate nisu znale ni to. Moja mržnja prema demokratama i Americi oduvek je bila velika… Oni su imali dosta novca i članstvu su pružali mnoge privilegije. Skoro sve su imali, osim trunke morala. Gadili su mi se.“
Taj angažman bio je odlučujući za Milutinovo posrnuće, budući da sticajem okolnosti i protiv svoje volje biva prinuđen da sa još dvojicom partijskih kolega podeli neposredno pred peti oktobar veliku količinu novca. Od tada, Milutin svuda sa sobom nosi torbu sa pola miliona nemačkih maraka, bez namere da zameni (u evre ili dinare) iz straha ni jednu jedinu novčanicu, dočekavši da novac bude potpuno obezvređen, skapavajući u apsolutnoj bedi, živeći na belom hlebu i rakiji.
Ako je u priči „Istopiti Endija Vorhola“ opora slika stvarnosti bila donekle ublažena duhovitim dosetkama junaka, u priči „Krčmiti sitnu dušu“ humor, pa i ironija, zamenjeni su brutalnim sarkazmom. Junak kroz čitavu priču prepravlja i doteruje testament (koji sastavlja još od detinjstva), uvek u alkoholisanom stanju, stalno na papiru dodajući: „Ovo dopisujem čiste svesti i zdravog razuma“. No, njegova svest i razum, koliko zbog alkohola, toliko i zbog paranoičnih strahova poduprtih noćnim morama, bivaju sve prljaviji i bolesniji, tako da Milutin imovinu (koju je, zapravo, odavno izgubio) – nekada namenjenu sestri, supruzi, sinu, sestričini, kancelariji koja se bori za odbranu haških optuženika, Crvenom krstu – namerava da ostavi Ivoni, konobarici Cigove kafane sa kojom navodno ostvaruje emotivnu i seksualnu bliskost. Navodno, jer su Milutinovi paragrafi su nepouzdaniji od Hilarinih pisama, tako da čitalac ne može biti siguran šta je proizvod njegovih priviđenja i halucinacija, a šta realnih događanja. Zahvaljujući isečku iz novina u narednoj priči, čitalac saznaje da je Milutin okončao život u jarku nedaleko od Cigove kafane, zavejan u snegu, smrznut. Kao jedna u nizu žrtava tranzicionog doba, zapravo političkog procesa koji je, kako je demokratski potencijal društva napredovao, u istoj meri unazadio generacije ljudi, strovalio ih u jarak iz čije se perspektive „piramide postmodernih faraona“ čine još višim i nedostižnijim.

ANTIHRIST NA ČELU SVETA
Vladimir Solovjov, ruski mislilac, autor je „Kratke povesti o antihristu“, knjige ispunjene proročkim vizijama budućnosti sveta. Po njegovom mišljenju, posle mnogobrojnih potresa svet će se ujediniti u „univerzalnu državu“ na čijem će čelu stajati lažni mesija i mirotvorac – antihrist. Solovjevo učenje uticalo je na braću Trubecki, Bulgakova, Bloka, ali i na apsolventa filozofije Đorđa Istinu, junaka priče „Okajavati Julijanu Ranković“, najnepouzdanijeg od tri pripovedača, koji vodi dnevnik snova. U snovima dominira Julijana, za koju se ne može utvrditi da li je proizvod Đorđevih seksualnih maštarija ili je reč o devojčici izgoreloj u požaru koji je on sam kao dečak izazvao. Opsednutost Julijanom, udružena sa manijakalnim preispitivanjem sopstvene vere i etičnosti, vodi Đorđa ka šizofreniji, te u tokovima razorene svesti nije u stanju da razluči stvarno od uobrazilje.
„Okajavati Julijanu Ranković“ zaokružuje neke poetičke preokupacije Vladana Matijevića. Poslednja u nizu priča ove knjige dosledno varira ekspresionističke topose, koji su u manjoj ili većoj meri bili prisutni i u prethodne dve. Đorđe je, baš kao i Hilari i Milutin, medijum apokaliptičkog i destruktivnog podvajanja koje vodi do (samo)uništenja. Svet je za njega, ali i ostale junake, demonski lavirint u kojem je strah i strepnja od egzistencijalnih sukoba preovlađujuće osećanje. Telo je izraz (pogotovo ako je u pitanju mrtva draga, što Julijana po svemu sudeći jeste) smrti i slasti u isti mah. Preobražaj je za Đorđa moguć jedino erotskim stapanjem u plamenu (otuda je junacima romana veoma toplo, naročito kada vode ljubav).
U toj vatri sagoreće svi, ali će Đorđe, zahvaljujući Solovjovu, shvatiti suštinu đavolopokloničkog karaktera postmodernističke kulture, koja je na vrh uzane a visoke piramide novih faraona ustoličila antihrista.
Srpska književnost je Matijevićevim delom ugradila u svoje tkivo tu drugu erudiciju, koju je razmatrajući pitanja „poetičke futurologije“ pominjao Slobodan Vladušić („Mrtva poetika i živi književnici“, „Stanje stvari“, br. 11, 2005). Ta erudicija nenametljivo je interpolirana u roman koji se, nezavisno od teorijske informisanosti čitaoca, guta u jednom dahu. Veliko je umeće pripovedanja potrebno posedovati, pa tako vešto sakriti brojne književne i filozofske reminiscencije, udaljiti se i od populističko-komercijalnih zahteva savremenog doba, ali i od hermetičnosti i nezanimljivosti. Još veće, pa tako sugestivno delovati na čitaoca da kao svoj rođeni prihvati pogled na svet jedne lezbijke i mentalno obolele osobe, jednog alkoholičara i jednog šizofrenog čoveka. Možda danas i najveće, markirati mnoge društvene anomalije, nazvati ih pravim imenom, a odoleti ideološkoj tendencioznosti i dnevno-političkoj pristrasnosti. To ipak može samo pisac koji na ruševinama tradicionalnog humanizma veruje u snagu umetnosti i istrajno boravi u skučenim i mračnim odajama gde ona još uvek preovlađuje. Možda mnogi misle da dugotrajan boravak u tim odajama izaziva lidilo, ali će zahvaljujući njemu Vladan Matijević ostaviti neizbrisiv trag u srpskoj književnosti.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.