Je li Njegoš pisao sonete

Piše Rajko Petrov Nogo

I deseterac i sonet ovdje su samo mig čitaocu da jasno vidi kako upošljava tradiciju onaj koji, sem srpskog jezika, ništa nema, pa se na istorijsku i pjesničku baštinu predaka naslanja kao na sopstveni posjed

Kao što su sta­ri kla­sič­ni pje­sni­ci upo­moć za­zi­va­li mu­ze – na ovaj sve­ti dan, pred ovim sve­tim hra­mom, ko­ji je knjaz Ni­ko­la Pe­tro­vić uz ru­sku po­moć gra­dio kao svo­ju grob­nu cr­kvu, gdje će mu, kao kri­la od kra­ji­na, sa jed­ne stra­ne le­ža­ti No­vak Ra­mov a sa dru­ge Sto­jan Ko­va­če­vić, osvje­do­če­ni naj­ve­ći ju­na­ci to­ga vre­me­na – ja ću pri­zva­ti pripomoć Sve­tog Va­si­li­ja Ostro­škog, sla­va mu i mi­lost, da, kao i to­li­ko pu­ta do sa­da, po­dr­ži ovo­ga hu­do­ga Her­ce­gov­ca pred ovim ov­dje vi­so­kim Cr­no­gor­ci­ma i Her­ce­gov­ci­ma, Sr­bi­ma ako­bog­da. A ka­kav je Sve­tac mo­rao da bu­de, pro­su­di­te i sa­mi, ka­da su ga kao Her­ce­gov­ca za sve­ca pri­zna­li Cr­no­gor­ci. Hercegovina je, i neka je, Crnoj Gori dala dva sveca i jednu dinastiju. Kad je ne­dav­no Sve­ti Va­si­li­je u rod­ne Mr­ko­nji­će, u Po­po­vo po­lje ho­dio – a Po­po­vo je po­lje, ka­da ga vo­de po­pla­ve, na­lik mo­ru – i ka­da se otu­da pod Ostrog vra­ćao, ci­je­li je Nik­šić kle­čao. A Sveti je, možda, ove ili neke slične riječi u brojanicu nizao:

Rod­na ku­ćo cr­kvo sto­let­na ko­šće­lo
Po­spa­ni ka­me­ne s ko­ga ko­ze br­ste
S po­lja ili mo­ra okle le­tiš pče­lo
Ka­da pi­sne ba­jam a ro­zgve se kr­ste
U mom ru­ko­sa­du ti­jom vo­do­plav­nom
Gde oko čo­ko­ta ri­be se za­ple­tu
Pa kao za Onim ja­to kre­ne za mnom
Da na­si­ti glad­ne u po­sno­me sve­tu
Sve do­kle Ždri­je­lo ne usrk­ne vo­du
A že­že­no sun­ce grm i trav­ku spr­ži
Za ne­bo za­ve­zan usnuh u Go­spo­du
A još vi­dim da se cvet na vre­sku dr­ži
I po­lje i mo­re ze­le­no i pu­sto
Da još jed­nom vi­dim Zbog to­ga sam us­to
(„Sve­ti Va­si­li­je“)

Va­ša pre­o­sve­šten­stva, ča­sni oci, prijatelji iz „Mone“, uvaženi članovi žirija, bra­ćo i se­stre,
„Od­va­zda su Sr­bi na­rod hra­bri“, ve­li u „Šće­pa­nu“ knez Dol­go­ru­kov. A Te­o­do­si­ja Mr­ko­je­vić, i nje­mu i na­ma, ova­ko od­go­va­ra:

„Isti­na je da su na­rod hra­bri,
da su bi­li. Ali đe su sa­da.“

Ako je ta­ko bi­lo u ono he­roj­sko vrije­me kad je Nje­goš zbo­rio, a Ka­ra­đor­đe tvo­rio, ka­ko li je tek u ovo na­še ža­lo­sno ne­vri­je­me. I šta je iza ta­kvih go­ro­sta­snih pre­da­ka osta­lo ovom nji­ho­vom ka­kvom-ta­kvom po­tom­ku. Pa mo­žda baš to da – pi­ta­ju­ći se „Ali đe su sa­da“ – ukr­sti ono sa ovim vre­me­nom, i ta­ko ja­da­šnjost osjen­či isto­rij­skim i knji­žev­nim pam­će­njem. Da naj­moć­ni­ji srp­ski stih – kla­sič­ni ep­ski i Nje­go­šev de­se­te­rac u ko­ji je upje­va­na sr­žna na­ša isto­ri­ja – ukr­sti sa naj­stro­žim pje­snič­kim ob­li­kom – so­ne­tom – ob­li­kom ko­ji ima po­naj­du­že pam­će­nje, ne bi li od ta­kvih in­ten­zi­te­ta, ako mu se po­sre­ći, har­ti­ja pro­go­ri­la. A sve to sa sa­mo­svije­šću da je ukr­šta­nje opa­san i kli­zav po­sao.
Ka­da sam bio dr­zno­ven i mlad, to je u so­ne­tu „Ra­šta bo­lan ode u haj­du­ke“ iz­gle­da­lo ova­ko:

Što je ovo evo ne­ko do­ba
Ujed­no su ov­ce i kur­ja­ci
Što je čo­vjek ka sla­bo ži­vin­če
Um se smu­ti a je­zik za­pli­će

Med za usta i lad­na pri­o­nja
Po­sta­do­še la­fi ra­ta­ri­ma
To ni­je­su za lju­de gra­do­vi
Već tav­ni­ce za ne­volj­ne su­žnje

Sa­kri­še se mi­ši u du­va­re
Mla­di vu­ci pod­vi­še re­po­ve
Raz­bje­ža se lu­do i ne­ja­ko

Sam osta­de u Sri­je­mu Raj­ko
Sam osta­de sa Bo­ri­ja Raj­ko
Kao su­vo dr­vo u pla­ni­ni

U zre­lo­sti, da ne ka­žem u sta­ro­sti – a „zre­lost je sve“, pi­sao je Šek­spir – da­nas bi, i baš za ovu sve­ča­nu pri­li­ku tako sa­či­njen so­net mo­gao da no­si na­slov „Utje­ha Nje­go­še­va“:

Sve di­vo­te ne­ba i ne­be­sah
Sve što cvje­ta lu­čem sve­šte­ni­jem
Što je sku­pa ovo sve­ko­li­ko
Do op­šte­ga oca po­e­zi­ja

Na­ša ze­mlja ma­ti mi­li­o­nah
Si­na jed­nog ne mož vjen­čat sre­ćom
Ne­ma da­na ko­ji mi že­li­mo
Ni bla­žen­stva za ko­jim če­znemo

Ako is­tok sun­ce svje­tlo ra­đa
Ako bi­će vri u lu­če sjaj­ne
Ako ze­mlja pri­vi­đe­nje ni­je

Du­ša ljud­ska je­ste be­sa­mrt­na
Mi smo iskra u smrt­nu pra­ši­nu
Mi smo lu­ča ta­mom ob­u­ze­ta

Upi­taj­mo se sa­da za­jed­no či­ji su ovo so­ne­ti. Nje­go­še­vi, ja­mač­no. Ali mal­či­ce i mo­ji. Nje­goš so­ne­te ni­je pi­sao, pa sam ih, evo, ja od nje­go­vih sti­ho­va skro­jio.
Ima u Bor­he­so­vim „Ma­šta­ri­ja­ma“ pri­ča „Pjer Me­nar, pi­sac Ki­ho­ta“, gdje taj iz­vje­sni Me­nar do­slov­no, od ri­je­či do ri­je­či, pre­pi­su­je Ser­van­te­sov ro­man o ve­le­um­nom ple­mi­ću Don Ki­ho­tu od Man­če, i po­što ga pre­pi­su­je u svom vre­me­nu, i svo­jom ru­kom, sa­svim ozbilj­no tvr­di da je to „nje­go­vo“ ru­ko­pi­sno dje­lo. Ovaj što vam ovo go­vo­ri – ko­ga Go­spod, što je i go­lim okom vi­dlji­vo, ni­je nad mi­li­o­ni­ma uz­vi­sio – ni­je ni ta­ko lud ni to­li­ko eks­ten­zi­van. I de­se­te­rac i so­net ov­dje su samo mig čitaocu da jasno vidi ka­ko upo­šlja­va tra­di­ci­ju onaj ko­ji, sem srp­skog je­zi­ka, ni­šta ne­ma, pa se na istorijsku i pjesničku ba­šti­nu pre­da­ka na­sla­nja kao na sop­stve­ni po­sjed. A sve to ne bi li, ma­kar po­ne­kad, makar u Njegoševim sonetima bio iskra u smrt­nu pra­ši­nu,  ili lu­ča ta­mom ob­u­ze­ta.
I ne sa­mo da se na­sla­nja, već se i udva­ja, čas u Mar­gi­ti­nog od Sri­je­ma Raj­ka, čas u Uro­ša Ne­ja­kog, a ne­što je svo­je, iz­gle­da, pre­po­znao i u Vla­di­či­nom mr­kom br­ku. Uosta­lom, i Nje­goš se udva­jao, uveliko.
U jed­nom od de­se­tak tek­sto­va o tra­gič­nom ju­na­ku ko­sov­ske mi­sli, Ivo An­drić pri­zi­va svje­do­če­nje Lju­be Ne­na­do­vi­ća o Nje­go­še­vom bo­rav­ku u Ve­ne­ci­ji, ka­mo je vla­di­ka pu­to­vao ne bi li se od gru­di iz­vi­dao. A Nje­goš je, u stva­ri, od srp­ske isto­ri­je bo­lo­vao. Op­sjed­nut na­šim stra­da­njem – ala se mi Sr­bi na­ro­bo­va­smo  – An­drić vi­di Nje­go­ša u ras­ko­šnom ve­ne­ci­jan­skom ogle­da­lu, ono nje­go­vo pan­to­kra­tor­ski stro­go li­ce i pr­ko­sni mr­ki brk, pa ve­li da svom br­ku Nje­goš ova­ko te­pa:

Cr­ni br­če, đe ćeš oka­pa­ti –
Da l’ u Mo­star, ili u Trav­ni­ku?

I u Ita­li­ji Nje­go­šu su se sa­mo na­ši isto­rij­ski pej­za­ži pri­zi­ra­li. U ve­ne­ci­jan­skom ogle­da­lu – kao u ka­kvom ep­skom ko­sov­skom bu­na­ru – u ni­zu od­sje­če­nih gla­va svo­jih pre­da­ka, na jed­nom ve­zir­skom ko­cu, Nje­goš je i svo­ju gla­vu pre­po­znao, sa­mo što ni­je po­u­zda­no znao u kome će vezirskom gradu krv sa br­ka ka­pa­ti. U bes­po­re­ci­ma isto­ri­je Nje­goš je znao – a i nas na­u­čio – da je­dan po­re­dak imamo: pri­dru­ži­ti se pre­ci­ma. Otu­da u onom mrač­nom pri­zo­ru sop­stve­nog kra­ja – ako se bo­lje oslu­šne –  ču­de­sna raz­dra­ga­nost.
Te raz­dra­ga­no­sti ne­ma u so­ne­tu ko­ji je ne­ka vr­sta izvještaja o nama i našem vremenu baš tom „Nje­go­šu u Ve­ne­ci­ji“:

Od Ko­so­va po­lja do Vo­ždov­ca
Sa­kraj Kni­na do na vra­ta Sto­ca
Od ma­le­na Do­ca do So­ko­ca
Gdje su ne­kad pu­ši­li sa ko­ca

Zvi­je­zda se do zvi­je­zde zla­ti
Kr­vav uštap kao bo­žur nik­nu
Cr­ni br­če đe ćeš oka­pa­ti
U Mo­sta­ru ili u Trav­ni­ku

Pja­ne gla­ve raz­vi­le bar­ja­ke
Ple­me na­še u Lo­kan­di pa­ti
Tu omrk­ni ona­mo osva­ni

Lju­lja maj­ka Uro­še Ne­ja­ke
Međ nji­ma ćeš me­ne po­zna­va­ti
Po so­ne­tu po mo­joj ap­sa­ni

Na početno i teško pitanje Teodosija Mrkojevića – đe su Srbi sada – odgovorimo Dučićevim pitanjima:

Jesmo li kao u iskonske sate
Nalik na tvoje obličje i danas?
Ako li nismo, kakva tuga za nas,
Ako li jesmo, kakva beda za te.

Tužni smo jer nismo nalik, ali nije sve propalo dogod sa visina na sebi osjećamo i Božji i Njegošev prekor.
U po­br­ka­nom i na­o­pa­kom svi­je­tu, u ovo po­šljed­nje vri­je­me, i je­zik je vje­rom pre­vr­nuo. U po­ga­nom cr­no­gor­skom i her­ce­go­vač­kom go­vo­ru ima sva­ko­ja­kih ri­je­či, ali da se za Cr­no­gor­ce, i ine, ko­ji se Sr­bi­ma osje­ća­ju, mo­že re­ći da su po­sr­bi­ce, a da je­zik od sti­da ne po­cr­ve­ni, i da ih tom po­ru­gom opli­ću ovi na­ši sa­vre­me­ni cr­no­gor­ski no­vo­vjer­ci, du­kljani i alternativni istoričari – to nas, što bi An­drić re­kao, uvi­jek iz­ne­na­di ne­čim po­zna­tim. Po­sr­bi­ca go­ri od Sr­bi­na! E, ni­je. Od po­sr­bi­ce je­di­no je još go­re bi­ti – Sr­bin. Ne zna­ju­ći ka­ko s Nje­go­šem na­kraj da iza­đu – bri­sa­li su mu i iz­o­sta­vlja­li sti­ho­ve, tol­ko­va­li ono što je u Vi­jen­cu naj­ja­sni­je – evo su se ja­du do­sje­ti­li: Nje­goš i ni­je Cr­no­go­rac, autoh­to­nac, sta­ri­nac, već – Sr­bin. Pe­tro­vi­ći, doc­ni­ja cr­no­gor­ska di­na­sti­ja, od­ne­kud su se iz Bo­sne do­se­li­li, i to pr­vo u sta­ru Her­ce­go­vi­nu is­pod pla­ni­ne Nje­goš (1761 m nad­mor­ske vi­si­ne), dva­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra sje­ve­ro­i­stoč­no od Bi­le­će, a po­tom pe­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra va­zdu­šne li­ni­je, u Pe­tro­vi­će, u Nje­gu­še, is­pod Lov­će­na. Ali prije svih seoba koje su išle i tamo i ovamo, i Petrovići su došli sa Kosova, jer su na Kosovu svi Srbi rođeni.

U visinama Njegoševe vertikale – a šta bismo bili bez nje – Kosovo je samo lice našega identiteta. Može jedan narod izgubiti i naći neko drugo lice, može postati i drugi narod. Ali kultura i poezija imaju malo duže pamćenje i teže se odaju zaboravu. Premda, ima Njegoš i one opominjuće stihove koji su nas, izgleda, sustigli:

Da, kad glavu razdrobiš tijelu,
u mučenju izdišu členovi.

Zato ne dajmo da nam život obesmisle tako što će da nam glavu razdrobe. Pamćenjem, koje bivstvuje u jeziku i pjesničkim oblicima, poezija osmišljava ljudske živote. Knjižica koju ste uzvisili „Izviiskrom Njegoševom“  brisala je prašinu sa stećaka, sa kamene knjige predaka da bi, u opštoj napasti posvajanja čak i naših crkava i grobova, svak mogao, crno na belo, da pročita šta je čije. Ne tikaj u me:

Ja knez Vlać Bi­je­lić vla­ste­lin i pro­če
Do­ja­hah na Bel­cu sa Ko­so­va ra­njen
U Sve­tom La­za­ru le­žim is­pod plo­če
Gre­šan i tru­le­žan i sa ze­mljom srav­njen
Člo­ve­če ako te slo­vi­ma op­to­če
U la­vri gde greh je kti­to­ri­ma sma­njen
Zo­vi ka­ko ho­ćeš to što smr­ću po­če
Ako ti grob ti­ču ni­je­si sa­ra­njen
Ne ne ti­kaj u me or­ni či­ta­o­če
La­ži­ma go­spa­ra iako si stra­vljen
Dva La­za­ra ako u rop­ca ukro­če
I ro­bac je zar­nom sve­tlo­šću pre­pla­vljen
Na ba­šti­ni svo­joj a tvoj Vla­da­o­če
Ja knez Vlać Bi­je­lić vla­ste­lin i pro­če займ на карту срочно без отказа деньги в займ екатеринбургзайм срочно на киви кошелеконлайн займ екапуста