U predvorju ništavila

Piše Aleksandar Dunđerin

Da je kojim slučajem napisano pre četrdesetak godina, ovo Mihailovićevo delo moglo bi možda i da konkuriše za reprezentativni, moderni pokušaj umetničkog uobličavanja egzistencijalističkog ništovanja

Postoje pisci koje podmuklo dejstvo vlastite biografije proganja do te mere da postaje glavno obeležje njihovog stvaralaštva. Dragoslav Mihailović svakako je u našoj literaturi izraziti primer takvog književnika. Mihailovićevo golootočko iskustvo (nastalo zbog navodne inforbirovske krivice), ne samo da je odredilo tematske i stilsko-poetske karakteristike njegove proze, nego ga je lansiralo u sam vrh srpske književnosti druge polovine prošlog veka. Zapravo, omogućilo mu da postane glavni predstavnik stvarnosne proze (odnosno „proze novog stila“), svojevrsnog pokreta koji je, pogotovo od kraja šezdesetih, u srpsku literaturu uneo niz savremenih tema koje su bile obojene jednom izuzetno naglašenom atmosferom pesimizma, prikazujući i tamne strane socijalističke Jugoslavije, ambijente predgrađa urbaniteta, deponije života, motive nasilja, devijantne oblike ponašanje, junake kao društvene autsajdere na marginama humaniteta.
I u najnovijoj knjizi, objavljenoj u čast piščevog osamdesetog rođendana, Dragoslav Mihailović ostao je veran pripovedačkom konceptu stvarnosne proze, tako da je i zbirka od sedam priča „Preživljavanje“, i na planu građe i tema, ali i stilskih izražajnih sredstava, potpuno srodna njegovim ranijim delima. Da li takva doslednost (nesumnjivo značajnog književnika, koji je svojim ranijim delima – „Kad su cvetale tikve“ (1968), „Petrijin venac“ (1975), „Čizmaši“ (1983) – dao veliki doprinos jednom književnom razdoblju), ima snagu da prkosi novijim poetskim tendencijama u savremenoj srpskoj književnosti, i, eventualno, ukaže na potrebu za jednim „korakom unazad“?

ZLO, RAZLIVENO PO LJUDSKOJ DUŠI
Iako bi bilo sasvim logično očekivati da je „Preživljavanje“, u odnosu na ranija Mihailovićeva dela, drukčije po tome što je „pripovedačeva tačka gledišta na vremenskom planu približena našem savremenom trenutku i proširenoj piščevoj vizuri“, čak ni ta konstatacija nije u potpunosti vidljiva u ovoj zbirki priča. Naime, Srbija u 21. veku, posmatrana iz perspektive i pripovedača i junaka, neodoljivo podseća na vreme „komunističkog terora“. Već u prvoj priči, „Mika Džovan njegovog života“ junak uviđa da službenicima VBA nedostaje samo titovka na glavi, da ih ne napušta navika da upravljaju tuđim životima, te naglašava da je grb pomenute organizacije („sa bojenim amblemom iskeženog vuka i uspravljenog mača“) ostao isti, zaključujući: „To je, pomisli on, taj čuveni mač koji će poseći svakog ko pokuša revoluciji da naudi. A vuk će ga zatim valjda proždrati“.
Ali i u drugim pričama ambijenti u kojima se odigrava radnja neodoljivo podsećaju na šezdesete i sedamdesete godine prošlog veka, kao da im je predložak predstavljala scenografija iz jugoslovenskih filmova crnog talasa. „Miš beli sreću deli“ posebno akcentuje epizodu tuče do iznemoglosti propale starice, razbarušene i znojave, i onemoćalog starca, izgrebanog i krvavog po licu, u memljivom podrumu jedne zgrade u centru grada, koja na simboličkoj ravni ocrtava i užas svakodnevnog života u Beogradu prve decenije 21. veka. Akviziter Jovan Trkulja („Plač Jovana Trkulje“), potuca se od stana do stana (svi su oni zagušljive „prčvarnice“ koje odišu siromaštvom), da bi na kraju dospeo do pijace, prolazio kroz „mirise trulog povrća i akvarijumske ribe“, i na jednoj klupi, poput skitnice, dočekao noć. Bračni par u priči „Umro je stari Luj“ odživljava svoj život u „udaljenom rakovičkom naselju, pritisnutim smrdljivim fabričkim gasovima“, naselju u kojem „vrelina bi, kao ogroman, ljutit tvrdokrilac, nasrnula da prlji sve oko sebe i prepodne bi se otezalo poput gladne godine“.
Možda bi u tom paralelizmu vremena prošlog i sadašnjeg, u kojem prednjači zlo, slobodno razliveno po ljudskoj duši, kao konstanta i dominanta u istoriji (Srbije), i moglo da se nađe zrno postmodernog pogleda na svet, ali u „Preživljavanju“ ono ima jednu sasvim drugačiju konotaciju. Junaci većine priča, naime, samo preživljavaju u sadašnjosti, a zapravo žive u prošlosti, u vremenima Drugog svetskog rata i prvim decenijama posle njega. A upravo su dešavanja u tom razdoblju („komunistički teror“), odgovorna za njihovo stradanje, odnosno nesnalaženje u sadašnjoj Srbiji u kojoj dospevaju u bezizlazne situacije. Tako u priči „Mika Džovan njegovog života“ junak (zapravo pripovedač), kroz policijski dosije, dobijen na uvid posle petooktobarskih promena, otkriva razloge golootočkog stradanja i kasnijeg sumnjičenja, koji ga dovode do psihičkog kraha: „Kad bi samo mogao da legne i da zažmuri na sve što mu negde u duši pola veka svrdla i burlja, što mu ni danju ni noću ne da mira i spokoja, izbacujući mu na usta smrdljive komadiće željnog sopstvenog tela“. Sedamdesetogodišnja arhitektica Jelena Holcer, junakinja priče „Preživljavanje“, ispoveda pripovedaču svoja iskustva u toku Drugog svetskog rata, za vreme kojeg se potucala po logorima (posebno akcentujući zločine partizana u Sloveniji!), da bi po oslobođenju bila više puta hapšena i saslušavana a njen prijatelj-ljubavnik ubijen. Sve to dovelo je Jelenu u situaciju da joj nervi otkažu: „Odjedanput sam, objašnjava, veselo se i pomalo začuđeno smejući, poludela. Ne znam šta mi je bilo. Nisam znala za sebe. Nisam mogla ništa. Nisam bila za posao, nisam ništa umela.“ I razlog propasti braka Snežane i Radojka („Umro je stari Luj“) nalazi se u revolucionarnim posleratnim promenama. S jedne strane Radojko „nije mogao da podnosi partijske budale i karijeriste, koji su mu godinama sedeli nad glavom“, dok se druge strane Snežanina rodbina, kao i sama Snežana, nikako ne može privići na vreme u kojoj se stare vrednosti nimalo ne poštuju. Sukob dovodi do zverske tuče, i razvoda, a Radojka ostavlja da prvu deceniju novog milenijuma dočeka gledajući u ceduljicu ispisanu pre više decenija: „Stalno mislim na moj roman“. Naravno, nikada ni započet.

I u najnovijoj knjizi, pisac koji je nedavno proslavio osamdeseti rođendan, ostao je veran pripovedačkom konceptu stvarnosne proze, tako da je i ova zbirka priča i na planu građe i tema, ali i stilskih izražajnih sredstava, potpuno srodna njegovim ranijim delima

NA MARGINI HUMANITETA
Donekle je na drugačiji način motivisan lik Jovana Trkulje u priči „Plač Jovana Trkulje“. Ovaj akviziter, odnosno njegovo stradanje, kao i čitava atmosfera u priči, pomalo podsećaju na Kamijevog Stranca. Ipak, iako baulja kroz život u kojem vlada potpuna, nemotivisana dosada, i pored toga što korak po korak grabi ka predvorju ništavila, Trkulja pokušava da se pobuni, on jedini, barem u poslednjoj noći, ne želi da se vraća u prošlost, spoznajući da u njoj za njega nema ničega drugoga do bola i patnje. No, uzalud. „Šta misliti o svojem življenju koje je tako protutnjalo ni u šta? Zašto se živelo? Čemu?… Šta preostaje Jovanu Trkulji? Isprljaće se i izgužvati, glavinjaće ulicama neobrijan, zapušten i izgubljen. Još će se neko vreme kretati – mrtav. …A ono nešto, što nikad nije uobličio kao nameru, ali u šta je toliko verovao, ostaće neobavljeno. …Nestati, uzvikuje sebi. Crći! Šta drugo zaslužuje? Čega je drugog vredan? I sitno, starački jeca“. U tom jecaju, zagrcnuće se i junaci ostali priča, iako neće moći, poput Trkulje, da osveste to zlo koje se slobodno, i nemotivisano, razliva po njihovim životima.
Da je kojim slučajem napisano pre četrdesetak godina, ovo Mihailovićevo delo moglo bi možda i da konkuriše za reprezentativni, moderni pokušaj umetničkog uobličavanja egzistencijalističkog ništovanja. Međutim, da se vratimo na pitanje s početka ovoga teksta – da li je to dovoljno da se prkosi novijim poetskim tendencijama u savremenoj srpskoj književnosti? Ranija Mihailovićeva dela svojevremeno su imala – i zbog originalnog postupka, ali i samog izbora aktuelne tematike – potencijal da se posmatraju kao novum u srpskoj književnosti. Danas, ma koliko maestralno skrojeni, realističko-naturalistički pasaži deluju demode; i to ne samo u strogo poetičkom smislu. Ne čini „Preživljavanje“ arhaičnim samo mimetički princip umetničkog uobličavanja stvarnosti i realističko-naturalistička doktrina (kojoj je Dragoslav Mihailović, u načelu, ostao odan preko četrdeset godina), ljudi sa „ivice evropske deponije“ i sa „margina humaniteta“ jednako su inspirativni da opstanu kao junaci i pre pola veka i danas. Međutim, njih, u osvit trećeg milenijuma, ka ništovanju, pored zla kao istorijske konstante, ne vuče ni „komunistički teror“, ni „paranoidne bezbednosne strukture“, ni „jednopartijska tortura“, već, pre će biti, upravo suprotno, iskušenja tranzicije, i zamke globalnog liberalnog kapitalizma. Jer, važno je i to primetiti, današnjem društvenom i literarnom autsajderu vreme o kojem, kao o izvorištu svih nedaća, piše Mihailović, deluje maltene kao oaza smisla i sigurnosti. Drugim rečima, istorijski trenutak je odigrao ne malu ulogu u obezbeđivanju dodatne vrednosti, recimo romanima „Kad su cvetale tikve“ i „Petrijin venac“.
A kada već pominjemo ove briljantne romane, ne bi bilo zgoreg podsetiti da su oni u srpsku literaturu uneli još jedan značajan novum – „socijalno tipičnu reč“. Roman „Kad su cvetale tikve“ satkan je od žargonizmima natopljene urbane leksike, dok je „Petrijin venac“ napisan u ruralnom dijalekatskom idiomu. „Preživljavanje“ je, međutim, ispisano jednim, moglo bi se i tako reći, i to na tragu promišljanja samog autora, korektnim srpskim jezikom, primerom kako treba da izgleda (budući) jezik Srbije. Možda i suviše korektnim, pretesnim da bi ostavio snažniji utisak na čitaoca koji od priče traži da ostane umetnost reči.
Iako će „Preživljavanje“ iz svih pobrojanih razloga teško moći da se posmatra kao knjiga koja bi mogla da obeleži 2010. godinu, ovo delo svakako će obradovati mnogobrojne poštovaoce stvaralaštva Dragoslava Mihailovića, a neke od njih i podsetiti na godine kada su se zajedno borili protiv raznih represija titoističkog režima i navodnog gušenja umetničkih sloboda. Ali će istovremeno i svakog poštenog književnog kritičara obavezati da Dragoslavu Mihailoviću čestita osamdeseti rođendan, i poželi da mu „Kad su cvetale tikve“ i „Petrijin venac“ prežive, i da u narednih pola veka, sasvim opravdano, budu važan deo školskih čitanki i programa na filološkim fakultetima.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.