Зелени против Лукашенка

Белоруска привреда и фабрике, без обзира на економску и енергетску кризу, производиће догодине по конкурентним ценама, што у случају европских и украјинских предузећа није гарантовано

Посланичка група Зелени – Европска слободна алијанса у Европском парламенту поднела је прошле недеље пројекат резолуције поводом „ситуације у Белорусији после године протеста“, исказујући „забринутост“ због политике актуелне власти, укључујући и њену сарадњу с Русијом. Тачније, узрок њихове забринутости крије се у сарадњи председника Александра Лукашенка с руским колегом Владимиром Путином. Тешко да би икога занимало шта Лукашенко ради да није разгранате сарадње Белорусије с Русијом. А још мање би ЕУ посланици трошили драгоцено време на писање декларација и резолуција. Као што, рецимо, никада нису „изразили забринутост“, или дали наговештај тога, поводом ситуације у Украјини „осам година након протеста“. А када је реч о људским и демократским правима и слободама, имало би штошта да се напише о понашању кијевских власти. Али они не сарађују с Путином, па могу да буду мирни, гнев европских парламентараца ће их сасвим сигурно мимоићи. На шта се жали украјинска опозиција која је неколико пута снажнија од белоруске, то никога у Европи не занима. Нити ће.

[restrict]

ПОПУСТ ЗА ПРИЈАТЕЉЕ, ЗА ОСТАЛЕ – СЛОБОДНО ТРЖИШТЕ Један од многих разлога за то лежи и у чињеници да је Кијев одавно престао да купује од Москве гас, нафту, угаљ или било шта друго од стратешких производа, као и да сарађује с Русијом на било ком пољу где би украјински народ могао да има корист. За разлику од Лукашенка, њих изгледа не брине то што цене струје и комуналија поскупљују и да ли ће грађани то моћи да плате, као и да ли ће бити рестрикција. Све док у ЕП не пишу негативне извештаје, њима је добро. Зато и може да се увози руски гас директно из Европе, а не из Русије, што би било нормално. Кијев, без обзира на цену, може да се похвали да с „Москаљима“ нема сарадње, нити разговора. Зелени су задовољни, а биће још више кад Украјина потпуно одбаци нафту, гас и угаљ и пређе на енергију Сунца и ветра.
Све је то, наравно, у случају Белорусије супротно. То што је Лукашенко обезбедио цену гаса за следећу годину од 128,5 долара за хиљаду кубика, о чему Кијевљани и Европљани могу само да сањају, потврђује да батина има два краја. Али и нешто још важније: овако повољним гасним аранжманом белоруска привреда остаће имуна на све турбуленције које предстоје, без обзира на то каква економска и енергетска криза буде завладала. Њене фабрике производиће и догодине по конкурентним ценама, што у случају европских, а поготово украјинских предузећа, није загарантовано. Русија с тим нема никакве везе: она је слободна да даје попусте на гас коме год жели, поготово пријатељским државама и народима. За све остале ту су слободно тржиште и слободна тржишна цена, по којој гаса има у изобиљу. Само ако купац има довољно средстава да плаћа.
Како је недавно објаснио Путинов портпарол Дмитриј Песков, гаса има довољно и може се испоручити преко било ког правца, укључујући и украјински – ако купци тако желе. Али, појаснио је, тржишна шема одувек функционише на следећи начин: најпре се изврши наруџбина гаса, затим се он плати, и на крају испоручи на договореном месту, у договорено време. Никако другачије. Јер ред(ослед) је важан. Нико никоме неће испоручивати гас бесплатно, а поготово на „дођем ти“. Међутим, то некима у Европи, који су се заклињали у капитализам и тржишне принципе, изгледа није јасно. Наручи, плати тржишну цену и преузми. Једино тако се купује гас, изузев када је реч о дугорочним уговорима с фиксираном ценом, какав има Белорусија. Али за то се мора преговарати и зато је чудно да се нико из Европе не жали да их ценом гаса уцењују САД, или Катар на пример. Иако је код њих све то још скупље…
„Европски парламент са забринутошћу констатује да текућа интеграција Русије и Белорусије у неколико области, укључујући прогресирајућу милитаризацију Белорусије и региона, представља могући изазов за безбедност и стабилност европског континента, посебно за земље источног суседства ЕУ, с којима је Русија већ у директном или индиректном конфликту“, наглашавају европосланици, изражавајући при томе жаљење због недавне одлуке Минска да напусти ЕУ програм „Источно партнерство“. Занимљиво је, а што ови посланици наравно не указују, да су „директни и индиректни сукоби Русије“ с „источним суседима ЕУ“ управо започели тек након представљања идеје „источног партнерства“, што се десило у мају и јуну 2008. године, на иницијативу тадашњег пољског шефа дипломатије Радослава Сикорског.

НОВИ ТАЛАС МИЛИТАРИЗАЦИЈЕ У ЕВРОПИ Само два месеца након званичног представљања идеје један од „источних партнера“, грузијски председник Михаил Сакашвили, започео је бомбардовање Јужне Осетије и руских мировњака, чиме је покренуо рат на Кавказу и прву војну интервенцију Русије ван својих граница после Хладног рата. То што је Радек Сикорски најтешње, чак и породичним везама, „линкован“ на америчке милитаристичке неоконзервативне кругове – неко ваљда у то верује – није утицало на његове „непристрасне“ политичке одлуке и ставове. У сваком случају, Радекови вашингтонски пријатељи и покровитељи из војноиндустријског лобија могли су да буду задовољни – започет је нови, велики талас милитаризације у Европи.
Тај талас и даље траје, с десетинама нових америчких и НАТО војних база, пре свега на руским границама. Зато неког можда и зачуди када се ЕУ парламентарци жале на „прогресирајућу милитаризацију Белорусије и региона“, као да нису сами у томе учествовали. Да ли су Руси градили војне објекте и годинама распоређују снаге у Естонији, Летонији, Литванији, Пољској, Румунији, Бугарској и широм Балкана, или je то радиo „прекоокеански савезник“? А када Белорусија и Русија своје војнике распоређују унутар сопствене националне територије, онда је то за европске парламентарце „прогресирајућа милитаризацијa региона“.
Шта још Европљани могу да замере Лукашенку? Наравно, „одсуство демократије“. У нацрту своје резолуције Зелени указују да су у лето 2020. године у овој земљи одржани „фалсификовани“ председнички избори. Да ли су, или нису били лажирани, то најбоље могу да кажу сами Белоруси, али једна чињеница упада у очи. Да Александар Лукашенко нема изразиту подршку свог народа (на изборима је добио 80 одсто гласова), да ли би годину дана одолевао налетима „обојене револуције“? Посебно, ако се има у виду да су његова противкандидаткиња Светлана Тихановска (10 одсто) и политичке снаге које је окупила добили сву подршку и помоћ западног света? Па је Запад чак и увео санкције Белорусији и њеном председнику – уз подршку и помоћ те исте Тихановске. Правдала се да то није уперено против народа Белорусије већ против највећих државних и приватних компанија! Као да санкције не погађају тај исти народ који је запослен у овим компанијама – али то је ваљда по стандардима западних демократија.
Како наводе европарламентарци, Белорусију је захватио талас протеста, током којих су демонстранти захтевали одржавање поновних, „слободних и праведних избора“, али су се суочили с насиљем власти. Представници слободних европских демократија изразили су зато солидарност с народом Белорусије (истом оном коме су увели санкције) и позвали на уклањање Лукашенка – истог оног који је успео да обезбеди десетоструко повољнију цену гаса од тржишне, у тренуцима када Европа страхује како ће дочекати зиму. Белоруси можда имају „дефицит демократије“ по укусу западних либерала, али мањак топлоте и рестрикције струје у својим становима и фабрикама сигурно неће осетити. Нека се само неко замисли да ли би и Светлана Тихановска, да ју је којим случајем обојена револуција донела на власт, могла да договори с Путином цену од 128,5 долара за гас? Или би то било бар три-четири пута скупље? Али тада би Запад клицао Минску, исто као сада Кијеву.

БАТИНА ИМА ДВА КРАЈА Злокобно звучи када парламентарци ЕУ позивају на уклањање „нелегитимног режима Александра Лукашенка“ и најављују подршку локалним представницима „грађанског друштва“ и заштитницима „људских права“. Нарочито имајући у виду да је реч о лидеру суседне, суверене државе, која није ни чланица ЕУ, нити показује жељу да то буде. То је несумњиво мешање у унутрашње ствари ове земље, без икакве реалне потребе, јер Белорусија ничим не угрожава ЕУ или њене чланице. Још је горе што позивају на увођење новог, петог пакета санкција за Белорусију, а које циљају читаве секторе белоруске економије и компаније које „подржавају председника Белорусије и његов режим“. Но неће режим пасти због санкција, напротив, то ће још више хомогенизовати белоруски народ – али ће нове мере баш њега и погодити. И неће људи за то кривити Лукашенка, већ оне који уводе казнене мере. Отуда њихов циљ није „заштита демократије“ већ слабљење Белорусије и њене економије, а самим тим и удар на интересе Руске Федерације. То је већ много пута виђено, али последња криза на тржишту енергената показује да ни ЕУ није отпорна колико би желела да буде. Јер батина увек има два краја.

[/restrict]