Веселин Конатар – Образовање у сврху поробљавања (2. део)

Разговарала Милана Бабић

Наставак интервјуа Веселина Конатара о стварању светске владе и реализацији плана о истребљењу и контроли становништва

Доц. др Веселин Конатар, професор на Факултету за европске правно-политичке студије у Новом Саду и Високој школи за криминалистику и безбедност у Нишу, с безбједносног и обавјештајног становишта представља текуће догађаје и оно што нас очекује у будућности.

Можете ли прокоментарисати изјаву генералног секретара УН на тему могуће несташице хране?
Имајући у виду искуства из не тако давне прошлости може се рећи да је изјава генералног секретара УН Антонија Гутереша сасвим логична. Нешто слично је више пута најављивао и предсједник Свјетске здравствене организације. Могућност несташице хране заиста постоји. Зато се поново враћам на „Меморандум-200“.
Након што је урађен извјештај који је легао у основу „Меморандума-200“ Кисинџер, који је упоредо с нафтном геополитиком производњу и дистрибуцију хране учинио централним дијелом своје дипломатије 1980-их година, рекао је сљедеће: „Контролишући нафту ви контролишете државе, контролишући храну ви контролишете становништво. Контролишући новац, ви контролишете свијет.“ Током Хладног рата у посљератној америчкој спољној политици храна је играла једну од најважнијих улога, чему је допринијела свјетска прехрамбена криза током 1974. године. Ова криза се поклопила са енергентском кризом, када је цијена нафте порасла за 400% (чему је управо Кисинџер допринио провоцирањем израелско-арапског рата). Шок у испоруци енергената и енормно повећање цијена нафте поклопило се с катастрофално лошим приносима жита. У Риму је 1974. године, на иницијативу САД, под окриљем УН одржана Свјетска конференција на којој су разматрана два проблема: забрињавајући раст становништва у свјетлу глобалне несташице хране и проблеми везани за кризу с испоруком хране и растућим цијенама. (Суочен с проблемом несташице хране тадашњи СССР је био принуђен да од САД купи 30 милиона тона пшенице.)
Видећи храну као оружје спољне политике, Хенри Кисинџер је својој влади предложио да земље које нису у стању да управљају прираштајем становништва треба да буду изузете из програма помоћи у храни и новцу. Потом је услиједила „Зелена револуција“, која је означила почетак глобалне контроле над производњом хране, процеса који ће наредних деценија бити замијењен „Генетском револуцијом“ и јачањем политике контроле прираштаја становништва земаља у развоју. Обје револуције извођене су под контролом истих кругова, компанија и фондова, уз несебичну подршку америчког естаблишмента.
Шта је донијела „Зелена револуција“? Смањење броја сељака, који у покушају да нађу запослење бјеже у градове; неконтролисану употребу нових хемијских средстава која је изазвала озбиљне здравствене проблеме; примјену огромне количине хербицида и пестицида која је отворила тржиште за нафтне и хемијске гиганте; кредите за куповину минералних ђубрива и пестицида добијене од Свјетске банке и приватних банака које су уводиле земље у развоју у дужничко ропство; нове културе хибридних сорти сјемена које су током времена умањиле плодност тла; бивши фармери су постали најамни радници на фармама мегакорпорација; стотине хиљада независних породичних фарми и предузећа били су разорени… Тако су се бројне земље, с раније завидном репутацијом у производњи хране (попут Аргентине), претварале у лабораторије за експериментисање с генетички модификованим сјеменима.
И стога изјаву генералног секретара УН треба озбиљно схватити, јер пракса показује да су контрола прираштаја становништва, контрола производње и дистрибуције хране и генетички инжењеринг у области пољопривреде дио једног истог плана – преузимање контроле над производњом хране само је још један од облика десуверенизације држава.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Крај

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *