Веселин Конатар – Образовање у сврху поробљавања (2. део)

Разговарала Милана Бабић

Наставак интервјуа Веселина Конатара о стварању светске владе и реализацији плана о истребљењу и контроли становништва

Доц. др Веселин Конатар, професор на Факултету за европске правно-политичке студије у Новом Саду и Високој школи за криминалистику и безбедност у Нишу, с безбједносног и обавјештајног становишта представља текуће догађаје и оно што нас очекује у будућности.

Можете ли прокоментарисати изјаву генералног секретара УН на тему могуће несташице хране?
Имајући у виду искуства из не тако давне прошлости може се рећи да је изјава генералног секретара УН Антонија Гутереша сасвим логична. Нешто слично је више пута најављивао и предсједник Свјетске здравствене организације. Могућност несташице хране заиста постоји. Зато се поново враћам на „Меморандум-200“.
Након што је урађен извјештај који је легао у основу „Меморандума-200“ Кисинџер, који је упоредо с нафтном геополитиком производњу и дистрибуцију хране учинио централним дијелом своје дипломатије 1980-их година, рекао је сљедеће: „Контролишући нафту ви контролишете државе, контролишући храну ви контролишете становништво. Контролишући новац, ви контролишете свијет.“ Током Хладног рата у посљератној америчкој спољној политици храна је играла једну од најважнијих улога, чему је допринијела свјетска прехрамбена криза током 1974. године. Ова криза се поклопила са енергентском кризом, када је цијена нафте порасла за 400% (чему је управо Кисинџер допринио провоцирањем израелско-арапског рата). Шок у испоруци енергената и енормно повећање цијена нафте поклопило се с катастрофално лошим приносима жита. У Риму је 1974. године, на иницијативу САД, под окриљем УН одржана Свјетска конференција на којој су разматрана два проблема: забрињавајући раст становништва у свјетлу глобалне несташице хране и проблеми везани за кризу с испоруком хране и растућим цијенама. (Суочен с проблемом несташице хране тадашњи СССР је био принуђен да од САД купи 30 милиона тона пшенице.)
Видећи храну као оружје спољне политике, Хенри Кисинџер је својој влади предложио да земље које нису у стању да управљају прираштајем становништва треба да буду изузете из програма помоћи у храни и новцу. Потом је услиједила „Зелена револуција“, која је означила почетак глобалне контроле над производњом хране, процеса који ће наредних деценија бити замијењен „Генетском револуцијом“ и јачањем политике контроле прираштаја становништва земаља у развоју. Обје револуције извођене су под контролом истих кругова, компанија и фондова, уз несебичну подршку америчког естаблишмента.
Шта је донијела „Зелена револуција“? Смањење броја сељака, који у покушају да нађу запослење бјеже у градове; неконтролисану употребу нових хемијских средстава која је изазвала озбиљне здравствене проблеме; примјену огромне количине хербицида и пестицида која је отворила тржиште за нафтне и хемијске гиганте; кредите за куповину минералних ђубрива и пестицида добијене од Свјетске банке и приватних банака које су уводиле земље у развоју у дужничко ропство; нове културе хибридних сорти сјемена које су током времена умањиле плодност тла; бивши фармери су постали најамни радници на фармама мегакорпорација; стотине хиљада независних породичних фарми и предузећа били су разорени… Тако су се бројне земље, с раније завидном репутацијом у производњи хране (попут Аргентине), претварале у лабораторије за експериментисање с генетички модификованим сјеменима.
И стога изјаву генералног секретара УН треба озбиљно схватити, јер пракса показује да су контрола прираштаја становништва, контрола производње и дистрибуције хране и генетички инжењеринг у области пољопривреде дио једног истог плана – преузимање контроле над производњом хране само је још један од облика десуверенизације држава.

[restrict]

Шта мислите о трендовима у образовању и процесима десуверенизације у овој области?
Трендови промјена у образовању одвијају се паралелно с процесом десуверенизације земаља у осталим сферама. Никакав национални суверенитет није замислив без очувања духовног суверенитета, односно без сувереног система образовања. Зато једна источна мудрост каже: „Ако желите да побиједите свог непријатеља, узмите да му васпитавате дјецу.“ Онај ко формира свијест младих људи тај контролише и будућност.
Да се ради о планираном процесу урушавања и деградације образовања говоре ријечи Алена Далса које су данас актуелније него у вријеме кад су изговорене: „Све што имамо, све злато, сву материјалну моћ уложићемо у отупљивање и заглупљивање људи… Људски мозак и свијест се могу измијенити. У главама људи посијаћемо хаос, неприметно ћемо их упутити да верују у погрешне ствари. Натјераћемо их да се приклоне лажним вриједностима. Литература, позориште, биоскопи – све ће то приказивати и величати најнижа људска осећања… На све начине ћемо подржавати и уздизати такозване умјетнике, који ће се наметати и продубљивати у људској свијести култ секса, насиља, садизма и издајства… Вјешто и непримјетно, као вриједности наметаћемо људске пороке: лаж, превару, пијанство и наркоманију, неповјерење међу људима, издајство и национализам. Биће појединаца који ће увидјети шта се догађа. Њих ћемо учинити беспомоћним, изложићемо их подсмеху. Тако ћемо стварати покољења, једно за другим. Људе ћемо придобијати још од дјетињства и младости. Главну пажњу усмјерићемо на омладину, коју ћемо изопачити, кварити и учити разврату. Од њих ћемо правити цинике, простаке, космополите…“ Шта од овога видимо? Готово све!
Трансформација система образовања на планетарном нивоу једна је од најважнијих карика у глобалистичком пројекту.
Када започиње тај процес?
У документу „Криза демократије: Извјештај Трилатералне комисије о контролисаној демократији“ (1975), који је написан под надзором С. Хантингтона, изражавала се забринутост „вишком демократије“ и опасност по интересе владајуће елите, узроковане грађанским протестима. У документу се наводи да – „рањивост демократске владе САД… потиче од унутрашње динамике саме демократије у условима високообразованог, мобилног и активног друштва“. У оквиру рјешења проблема „високообразованости“ и лакшег управљања друштвом почела је темељна трансформација образовања, у чијој је реализацији једну од најважнијих улога одиграо Роберт Милер, човјек који је 40 година провео на мјесту замјеника генералног секретара УН и кога су звали „филозофом УН“, јер његови пројекти садрже све шаблоне глобализма.
У журналу „Њу ејџ“ први пут је 1975. представљен Милеров програм „глобалног образовања“. Изложени принципи претпостављају регулисање образовања кроз програме усмјерене на зомбирање дјеце помоћу концепције „глобалног грађанства“ и пантеистичког виђења. У књизи „Нова генеза: формирање глобалне духовности“ (1980), Милер детаљно разрађује свој образовни програм.
Процесу реализације пројекта трансформације образовања на глобалном нивоу приступило се након распада социјалистичког блока, да би 1990. године УНЕСКО, заједно с УНИЦЕФ-ом, Свјетском банком и другим међународним организацијама у Тајланду одржао Свјетску конференцију под називом „Образовање за све“, којој су присуствовали делегати из 115 земаља. Резултат конференције је усвајање документа „Свјетска декларација о образовању за све – оквири дејстава за остваривање базних образовних потреба“, у коме је изложен Милеров образовни програм. Рок за остваривање програмских начела био је орочен на 2000. годину. Програмом се наговјештавала „нова ера“, у којој ће бити више простора за еластичност и прилагођавање локалним потребама ученика, који ће „стицати знања, навике и вриједности неопходне за побољшање квалитета живота, безбједан и одржив развој“, што је подразумијевало одрицање од моралних апсолута и апсолутне истине у име толеранције (појма којем УНЕСКО даје сакрално значење усвајајући 1995. године на Генералној конференцији Декларацију принципа толерантности). Јединственом нормом објављују се међународно-правни акти из области људских права.
На конференцији у Ванкуверу (1997) Милер представља уџбеник „Глобално грађанство 2000. године“, у коме изражава забринутост због „пренасељености“ Земље и развија сценарио екстремног урушавања животне средине. Свакој школској групи се предлаже израда свог „Миленијумског пројекта“, савјетује да „пазе Мајку Земљу“ и изграђују ново глобално друштво. Иако уџбеник није јавно прихваћен, принципи из уџбеника нашли су своје мјесто у различитим законодавним актима. Радило се о имплементирању глобалистичких идеала у циљу стварања „новог човјека“ и новог система вриједности. Већ 2000. у Дакару се усваја документ под називом „Дакарски оквири за дејства. Образовање за све: извршавање наших заједничких обавеза“ (план реализације је до 2015. године). Документ акцентује потребу поштовања права човјека и дјеловања у складу са циљевима у области развоја, формулисаним у Миленијумској декларацији УН из 2000. године.
Прихватањем концепције о „новом човјеку“ и „глобалном грађанину“ срушене су баријере које онемогућавају прихватање западних образаца образовања и васпитавања, прилагођавајући школе потребама глобалног информационог друштва и новом систему вриједности.
У склопу тих кретања ка чему води процес дигитализације образовања?
Главна особеност нових технологија лежи у могућности трансформисања човјека, његове свијести и природе. У књизи „На прагу новог миленијума“ Ж. Атали истиче да ће „човјек будућности“ бити трансформисан у „биолошки објекат“ и „робу“, вјештачко биће које ће бити могуће купити или продати као било коју другу робу. Овдје није ријеч о фантазији већ о реалности наше будућности. То је један од разлога због чега се дигитализација образовања не односи на сву дјецу подједнако. Дјеца „елите“ похађају школе и факултете који функционишу на потпуно другим принципима и уз минимално коришћење савремених технологија.
Медицинска истраживања су показала да претјерано концентрисање пажње на дигитална устројства и мобилне телефоне утиче на психичко стање – води до растројства, агресије, страха, депресије, снижавања емпатије, снижавања нивоа задовољства животом и различитих видова зависности. Клиничка слика стања половине мождане коре, зависно од тога колико човјек често користи мобилни телефон, скоро се у потпуности поклапа са структуром мозга корисника наркотика. Америчко истраживање везано за суицид, које је трајало седам година, и у коме је учествовало 500.000 људи узраста 13–18 година, показује зависност нивоа суицида од времена које човјек проведе на мрежи. Суицид се увећава за 30% код мушкараца и 100% код жена, без обзира на узраст.
Једно друго истраживање, које трајало десет година и у коме је учествовало више од милион ученика из 15 земаља, показало је да је успјех ученика математичких школа зависио од степена инвестиција у школску информациону инфраструктуру, прецизније – ниво знања је видно падао с порастом инвестиција у информационе наставне процесе.
Ови резултати потврђују, што је током пандемије постало очигледно, да су дјеци потребнији учитељи од компјутера. У оваквом систему учења наставници постају додатак компјутеру, у чему се и крије перспектива уништавања педагошке професије. И не само педагошке.
Болоњски процес? Ко је његов наручилац?
Болоњски процес је производ корпорација. Главни наручилац корјенитих реформи у Европи је Округли сто европских индустријалаца, формиран 1983. године, који чини 47 европских корпорација, чији шеф регуларно присуствује састанцима Билдерберг клуба. Он је главни мотор наднационалне унификације Европе, кључна група за притисак на европској политичкој сцени и креатор докумената Европске комисије. Округли сто је од 1980-их година почео с радом на измјени образовног система и научних истраживања у Европи, у чему је важну улогу одиграо његов извјештај под насловом „Образовање и компетенције у Европи“ (1989) – од тада се умјесто о „знањима“ и „знању“ говори о „компетенцијама“. Не ради се само о замјени термина већ о принципијелним промјенама самог садржаја, с обзиром на то да се компетентност не схвата као образованост него као неки продукт, направљен по наруџби клијента. Већ 1991. године Европски округли сто објављује нови извјештај у коме се прецизира да је „Отворени универзитет индустријско предузеће, а дистанционо обучавање – нова грана индустрије“.
Моћан фактор који је убрзао трансформацију образовања била је и Свјетска трговинска организација. Према њеним препорукама националне владе су сада образовање морале да посматрају као процес који треба да тече током читавог живота, што је у реалности значило увећање квалификација или преквалификовање, сагласно потражњи на тржишту рада и тржишној конјуктури.
Још један моћан наручилац темељне трансформације образовања је Организација за економску сарадњу и развој, која је 1998. године објавила извјештај у коме се наводи да „професори у процесу доживотног образовања нису потребни, јер ће то радити лица која ће пружати образовне услуге“. Исте године Европска комисија понавља ову идеју у свом извјештају „Ray First“, у коме наводи да је „дошло вријеме ваншколског образовања и ослобађања образовног процеса, који ће контролисати продавци образовања, отворенији за иновације него традиционалне структуре“. Ово је била припрема за Болоњски процес, чији су званични иницијатори били министри образовања Француске, Немачке, Италије и Велике Британије. Резултат „болоњизације“ наставе је – снижавање нивоа масовног образовања, фрагментација знања, сузбијање креативног и критичког мишљења, пасивност студената, општа збрка и снижавање квалитета образовања. Чинећи све што је у његовој моћи да болоњски модел учења представи као ефикасан, УНЕСКО је заслужан што је он узет као образац за стварање свјетског тржишта у области образовања и истраживања.
Где видите излаз из свега овога?
Учесници смо пројекта стварања свијета по узору на тоталитарне секте. У овом је пројекту људе неопходно уништити морално и психички, отргнути од коријена и лишити идентитета, обезличити и претворити у атомизиране номаде, конзументе без разума, ослобођене од свега – породице, националности, религије, пола, емпатије. На томе, као што сам већ рекао, раде најелитније „лабораторије мисли“. Оне су ту да лансирањем нових идеја и манипулативне технологије, са застрашујућим деструктивним потенцијалом, прихвате промјене које су са аспекта традиционалних вриједности и моралних принципа неприхватљиве (педофилија, хомосексуализам, содомија, канибализам…). Ово кретање у Европи, чијим се вриједностима клањамо, као резултат има покретање активности на легализовању инцеста, педофилије, дјечје еутаназије, отварање продавница у којима се животињско месо продаје у виду људског – глава, руке, ноге, трупови… Дакле, оно што се некада сматрало „незамисливим“ и „неприхватљивим“ током времена, манипулативним путем, преведено је у сферу стварне политике и обавезујућих норми.
Ако пажљивије погледамо, видјећемо да иста разарајућа методологија ефикасно дјелује и код нас, прије свега због – уцјењивачког потенцијала и механизама за притисак којим располажу манипулатори, табуизирања и недостатка академске расправе о темама које се тичу виталних националних интереса, непознавања терминологије и техника који се примјењују у манипулативним процесима, малог броја независних медија који се баве анализом ове тематике, па до избјегавања креатора политике да отворено разговарају о овим политички непопуларним, али животно важним темама. Ако томе додамо и проблем необразованости, онда је јасно зашто је тешко искристалисати било какву националну идеју водиљу коју би слиједиле шире масе. А идеје су, како је говорио Лењин, материјална снага коју, када завлада масама, никакве репресивне мјере или отпор то не могу зауставити. Зато је задатак „лабораторија мисли“, сходно ријечима Џона Рокфелера, да „масе учине органски неспособним за прихватање било каквих идеја“. У последњој реченици је и кључ за рјешавање нашег проблема – масе треба пробудити, нацију ујединити и вратити традиционалним вриједностима, образовати и учинити способном да схвати суштинско значење еуфемизама попут – „нова нормалност“, „изграђивање бољег свијета“, „популациона контрола“, „планирање породице“, „одрживи развој“, „зелена економија“, „дигитализација“, „слобода љубави“, „ослобађање од ограничења биолошке природе, смрти и гравитације“, „глобална духовност“, „трансхуманизам“… То је задатак од стратешког значаја за све, почевши од државе, академске заједнице (која сада више служи страним интересима), па до последњег „будног“ појединца. Мислим да имамо шансу јер „Овертонов прозор“ још увијек није затворен.

[/restrict]

Крај

Један коментар

  1. Добрый день! Меня зовут Серго Абаев. Я из Южной Осетии. Ищу своего друга Веселина Конатар. Помогите пожалуйста найти его. +79298045439watsap- Telegram. Спасибо за понимание!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *