Српске игре самозаборава

Зашто својом пасивношћу допуштамо да многи наши политичари релативизују па и газе српске интересе?

Еди Рама, дугогодишњи премијер Албаније, пре неки дан је рекао да је основни циљ његовог политичког деловања уједињење државе чији је лидер и „суседног“ Косова. То није први пут да он говори о стварању тзв. Велике Албаније, нити је једини албански политичар који то чини. Скоро и да нема значајнијег играча на албанској политичкој сцени како у њиховој матичној држави, тако и на просторима наше сецесионистичке јужне покрајине који се на сличан начин није огласио. И никоме ништа, скоро да се то у локалним и глобалним оквирима сматра нормалним. Ако је и било реакција пре неколико година, оне су до данас избледеле. Као да смо и ми навикли на то да је само по себи разумљиво да нам Албанци отимају део територије.

(НЕ)НОРМАЛНИ АРШИНИ У вези с причама о стварању тзв. Велике Албаније – док год су оне апстрактне или конкретне на начин да је угрожен само територијални интегритет Србије – нема више никаквих реакције са Запада. До њих дође, додуше врло дискретно, тек када се помене отимање дела територије Северне Македоније, Црне Горе или Грчке. Што се Србије тиче, она као да се доживљава као Алајбегова слама – нешто што свако може да узима (или макар претендује да то учини) какогод и кадгод пожели. Тим пре је допуштено да нас вређа и омаловажава без последица.
’Ајде што се тако понашају они који нам нису наклоњени. Проблем је што смо ми на то огуглали. И то не једино када су у питању албанске претензије на наш рачун. Све мање је код нас реакција (или су оне тек пригодне природе) и на угрожавање саме Србије, али и на разноврсно деловање против српског народа у Републици Српској, Црној Гори, Хрватској и на другим просторима где је угрожен. Као да је и за нас постало нормално да нас са свих страна гађају а да се ми уздржавамо од легитимних националних тежњи. Ми гледамо да избегнемо задобијање већих повреда, понекада се помало и бранимо, али и то чиним врло пасивно, и настављамо даље до следеће заседе.

[restrict]

МИРНОДОПСКА АГРЕСИЈА Никако да пређемо у истинску офанзиву. Никако да јасно кажемо шта је наше и шта ни по коју цену нећемо дати, односно да ћемо инсистирати да се на овај или онај начин обједини. Једини који у првој политичкој лиги показује спремност да то нескривено учини је Милорад Додик. То се поново дешава ових дана када председник РС све гласније најављује да ће његова земља повући раније дату (заправо изнуђену) сагласност за формирање јединствених Оружаних снага БиХ, Управе за индиректно опорезивање БиХ (УИО), Високог судског и тужилачког савета (ВСТС), односно да ће инсистирати на враћању свих овлашћења која су јој припала у Дејтону а касније су на сумњив начин пренета на тзв. заједничке органе у Сарајеву.
РС ни сада, али ни пре, није рушила мировни аранжман. То су чинили они који га нису схватили као завршно-компромисну тачку на „босанском сукобу“, већ као старт за ново надигравање. Другим речима, као замену оружане агресије на Србе софистицираном мирнодопском. БХ муслимански политичари, подржани од стране водећих западних центара моћи, наставили су да раде, само другим средствима, оно што је гурнуло БиХ у рат. У питању је агресивно наметање централизације те државне заједнице, како би она на крају попримила унитарни карактер под хегемонијом Сарајева. С оним што је пред свој одлазак учинио Инцко (наметање закона о обавезном прихватању лажи о сребреничком „геноциду“), али и једностраним а нелегалним покушајем инсталирања од стране западних сила наводно новог високог представника (Шмит), те актуелним покушајем отимања шума РС од стране (Не)Уставног суда БиХ (а ради се о 40 посто територије Српске) – хегемонистичко и централистичко антисрпско деловање ушло је у нову фазу. Ако би она била окончана, РС би врло брзо била сведена на пуку форму.

ПРОТИВ СЕБЕ Официјелна Бањалука је на то морала енергично да реагује. У противном би призивала нове, још веће невоље. То је ваљда свакоме јасно. Међутим, шта се догађа пошто је Додик кренуо тим путем? Да ли има подршку „српског света“? Нажалост, само делимичну. Београд је у приличној мери пасиван. Штавише, некада се и активно поставља на начин који није национално позитиван. Примера ради, то се испољило у односу према самозваном високом представнику кога уз РС не признају ни две прворазредне велесиле какве су Русија и Кина. Насупрот томе официјелна Србија се понаша као да је он стварно оно за шта се издаје. Још горе стоје ствари с делом опозиције у Српској. Она напада врх РС да увлачи народ у кризу и неизвесност, односно готово да ставља знак једнакости између кривице Сарајева и Бањалуке. Испада да су једнако одговорни они који су изазвали по ко зна који пут кризу и они који се само бране.
Такво, готово несхватљиво понашање на српској страни за нас је већа опасност него деловање свих наших регионалних и других опонената. Када смо сложни у вези с одбраном националних интереса, у новонасталим глобалним околностима (слабљење западних сила и јачање Русије и Кине), свакој претњи успешно можемо да се супротставимо. Уосталом, сетимо се да смо РС створили и одржали када је констелација снага у свету по нас била много неповољнија (многи су тада мислили да Америка може да ради штагод пожели). Знали смо шта хоћемо и за то смо били спремни да се боримо. А данас када дувају по нас много повољнији ветрови ми се често понашамо као да сами то треба да компензујемо у корист наших непријатеља. Као да део Срба, и то не оних који себе суштински дефинишу као анти-Србе, повремено прелази на страну противника да би им помогли.

УДАР НА ДОДИКА Албанци су сложни око отимања туђег, а ми смо несложни у вези с одбраном свога, и то чак онда када смо стигли до минимума који више не сме да се круни. Ако немамо у виду свођење српства на тзв. Београдски пашалук, немамо више куда да се повлачимо, а без обзира на то ми се дефетистички копрцамо у блату јефтиног политиканства. При томе не кажем да је било који политичар изнад критике. Само се ради о томе на који начин је она срочена и како је усмерена. И Раму, примера ради, албански политичари из њихове државе и с простора дела Србије који им је НАТО окупатор противно Резолуцији 1244. препустио – жестоко критикују због онога што говори у вези с прижељкиваним уједињењем Косова и Албаније.
Нападају га да је примарно мотивисан личним интересима (што би било политички разумљиво да се догађа и у вези с Додиком да се све не пројектује и на легитимна национална стремљења нашег народа). Критикују га да му је најважније да постане први председник тзв. Велике Албаније и као такав с легендарним плаштом уђе у историју. Међутим, нико од сународника га не прозива што инсистира на великоалбанском пројекту, нико не говори да увлачи албански народ у опасну авантуру која на крају може скупо да га кошта. Јер Албанци су сложни и солидарни око борбе за оно што сматрају својим виталним националним интересима. Ту нема подела.
С друге стране, ми се баш око њих делимо и сукобљавамо, односно и када номинално нисмо на аутошовинистичким позицијама, неретко се из себичних мотива поигравамо с националном будућношћу. Ни око најозбиљнијих ствари нисмо у стању да примиримо страсти и личне интересе, и да све посматрамо из угла погодног за одбрану националних интереса. Много причамо о националној одговорности а заправо смо врло неодговорни у вези са свим оним што превазилази мале, личне интересе наших лидера и њихових кланова. Државништво величамо а оно је у нас често тек позерски препаковано политиканство. Говорим пре свега о тзв. политичкој елити, али и народ је одговоран што све то лако прогута.

ПИЈАНИ И ПОКЛАНИ Полазећи од реченог, није ни чудо што нам се из дана у дан, док пропагандно причамо о некаквим победама, круни и оно мало позиција које још имамо на Косову и Метохији, односно да је перспектива РС све неизвеснија. За то смо, понављам, сами криви. Док део политичких структура гаца по блату националног самопотирања, велики део народа се макар на пасиван начин понаша национално ирационално, како је то пре више деценија сликовито осликао Петар Пајић у песми „Србија“: „Ја сам био у Србији, Србија је на робији! Срби седе у кафани што пијани, што поклани, Срби леже покрај друма, из главе им ниче шума…“ Понашамо се као да је у питању туђа, а не наша национална судбина, и као да је провалија далеко, а не ту пред нама.
Данас титоизам није више официјелни култ, али он извире из наших друштвених дубина и умногоме обликује нашу стварност. И у независној Србији која би морала да буде српска држава он је присутан у свим порама система и бар делимично се, уз наслаге још старијег југоносталгичарског националног-мазохизма, претвара у некакву малу и сакату Југославију. А они који су на нас вршили агресије крајем прошлог века, и нису нас потпуно поразили и окупирали, навели су нас софистицирано да им се приклањамо и онда када то објективно не морамо. Као да сами саучествујемо у НАТО политици против нас! Због свега тога, како је то рекао поменути песник, и сада када су глобалне околности све повољније по нас: „Србије је стално мање. Лети јато црних птица преко српских ораница.“

ГРАЂАНСКА ОДГОВОРНОСТ Докле ћемо тако? Ако пустимо политичаре да нам без страха од јавности дају одговор, добићемо га пре или касније у виду потпуних националних рушевина. Да би бар покушали да то избегнемо, сви они који су свесни националне опасности дужни су да на неки начин, колико могу, делују: освешћујући и покрећући друге у директној комуникацији, медијски иступајући где год је то реално, акцијом кроз разноврсне друштвене покрете. Све речено посебну тежину има када се приближе избори, а тачка спајања наших напора треба да буде подршка враћању изворних овлашћења РС (уз инсистирање на активном учешћу Београда у томе) и пре свега онима који се за то залажу, односно на другој, источној страни Дрине, те спречавању давања било каквих нових уступака макар у вези са северним делом Косова (и кажњавање другачијег деловања). И то већ данас, а не сутра, и уз спремност на конфронтацију, ако је то потребно, с било киме ко другачије делује на нашој друштвено-политичкој позорници.
Можда појединачно много не можемо, али ако бар нешто сви будемо чинили тамо где је то у домету наших снага (а на многим пољима нешто јесте), то ће имати кумулативан ефекат и резултат неће изостати. А колико смо ниско пали и то није мало. Како је један немачки аутор крајем 19. века рекао, с намером да то буде мото новог – у времену када су као и данас партије контролисале већину медија – према свим политичарима критички настројеног часописа: „Политика квари карактер“. То је тачно, али политичари и те како воде рачуна о друштвеном амбијенту од кога зависе и прилагођавају му се. Када морају, понашају се мање покварено. Но када не наиђу на ограничења која обуздавају њихов егоизам, ствари стоје другачије и онда је велики део кривице за њихово понашање на грађанима и њиховом карактеру. То је болна истина.

[/restrict]

5 коментара

  1. Tоплица

    Тема болна до крајности. Окренимо се око себе; свуда неожењено, неудато, без деце . . . оно мало способнијих отишло у динамичније средине. Страшно је и помислити на стање након додатних тридесетак година.
    Све делује као да смо у слободном паду, а да нам пад буде удобно путовање, побринули су се наши спретни мрзитељи (кредити, шатро индустрија. . .). Једино не смемо да читамо дословно Дејтонски договор или да споменемо резолуцију УН бр 1244 и слично. У ова страшна времена имамо Анђелковиће, Врзиће, Ђурковиће, Ломпаре, Релиће, Степиће (азбучно), али немамо елиту као субјект, нити место где би са ауторитетом усмеравала.
    Народ, то није онај исти од 1912., рецимо. Она је генерација јуначки легла на бојном пољу не оставивши порода. Државници, сада су нам потаман и овакви који јавно говоре да на Косову немамо више ништа, а поменуту декларацију не смеју ни да помену. Тактика ? Јадна је то тактика, ево види се и ових дана на Косову. Па зар бар не можемо да кажемо основно ?! Присетимо се како смо оно урлали о патриотизму пре него нас попеше на врх лотре !
    И коначно, колико човек мора да буде оптимиста да би поверовао да ми сами имамо капацитета да се из овога избавимо ?!

    • @Toplica, apsolutno si u pravu kako kažeš: tema bolna do krajnosti. Svuda u Srbiji i u selima mnogo neoženjeno, neudato…? Zašto je tako 50 godina?
      To je zbog toga što se Srbija od 50-tih godina oslonila na tzv. univerzalnu vrednost komunizma i socijalizma – a ne na očuvanje nacionalnog identiteta, očuvanje vere i tradicije, suvereniteta nacionalne države. U startu je odvojila SP Crkvu od države koja je kroz istoriju imala ogroman uticaj na očuvanje srpske nacije, pravoslavne vere i nacionalnog identiteta. Za razliku od, na primer šiptarskih muslimana na KiM koji su iskoristili srpski nacionalni i demografski pasivizam, srljanje u zapadni modernizam protiv porodičnih vrednosti za svoju separatističku ekspanziju: Enver Hodžina propaganda 60-tih godina: “u Albaniji i na Kosovu ko ima manje od petoro dece taj je neprijatelj Albanaca-šiptara. Džamije su maksimalno vodile računa o demografiji, muslimanskog identiteta, vere i tradicije.
      A danas je još gore. Na primer, 2018 je formiran Demografski Savet za finsnsijski podsticaj radjanja protiv bele kuge: …za 3 dete 12.000. dinara dečji dodatak, za 4 – 18.000., i za 5 dete 18.000. dinara. Takvo rešenje (takmičarskog karaktera) najviše podstiče natalitet kod Albanaca, Roma, bošnjaka sa nadprosečnim, velikim natalitetom (koji nemaju belu kugu) – a kod Srba vlada bela kuga? Za sto godina srbima preti manjinski položaj.
      DEMOGRAFSKO REŠENJE je u SISTEMSKOM REŠENJU, na ramnopravnoj osnovi za sve bračne parove, bez obzira na nacionalnu pripadnost: svaki bračni par da dobije “isti” novčani iznos za dvoje dece, ništa više, za podsticaj radjanja i održvanja nataliteta.
      A Srbi, srpski narod u koordinaciji sa SPC i dijasporom – da formira interni SRPSKI FOND, samo za Srbe, za dopunski dečjeg dodatka za svako rodjeno srpsko dete, dok se ne uspostavi demografska ramnoteža? Nacionalne zajednice neka formiraju svoje fondove ako hoće veliki natalitet, niko im neće braniti (…).

      • Tоплица

        @ Глас народа
        Ви сте богами још конкретнији од мене и тек сте Ви у праву. Но ако даље трагамо за изворима ове демографске и сваке друге наше несреће, нужно је да се присетимо како смо допали у “комунизам”. Србија га већински није хтела никад ( Срби ван Србије јесу а то поред осталога говори о слабостима вере у оним крајевима !). Но Србију је направио као мањинску у оној држави, регент А. Карађорђевић ! А тад кад је то радио, наше најумније главе су виделе опасност али су биле беспомоћне. Дакле опет – од нас је пошло !
        Што се самог помора нације тиче, ту су ствари сложеније. Појам пасионарности ! Укратко, реч је о томе да смо своју енергију просули по бојним пољима и сад је не можемо обновити ! Будући нисмо неки политичари, сваку изгибију прошлог века надокнађивали смо новим младицама живота. Тога више нема нити има назнака да се ишта може променити. Срећом изгледа да иза брега нарастају силе које ће нам помоћи да преживимо кризу до новог опоравка ?!

  2. Unutrašnji dijalog o Kosovu, glas naroda

    Komentar na članak: Srpske igre samozaborava

    Tema je vrlo važna i neophodna u sadašnje vreme, trebalo je odavno da postoi na dnevni red. Kako je ukorenjen takav srpski pasivizam: “ne zanima me, Kosovo je Srbije, niko ne može da sruši bratstvo i jedinstvo, multikulturalno bogatstvo”? A kada problemi dodju ispred njihove, naše kuće, nastaje kuknjava, iseljavanje, nako toga etničko čišćenje pod pritiskom sepsratista, nastup neprijateljskih i okupacionih faktora da ostvare svoje strateške ciljeve.
    KO JE KRIV: 1. Vrhovna vlast nacionalne države koja ne vodi adekvatnu politiku za zaštitu nacionalnih interesa. Na primer period Titovog vremena na KiM: Iako se od 60-tih god. iz ideološko-separatističkih pobuda enormno povećavao natalitet šiptara-albanaca, istovremeno sa intenziviranjem separatističko-šovinističkog delovanja da se albanizacijom pregaze Srbi i otme teritorija – srpsko rukovodstvo je prihvatilo-glasalo na sednici CK SKJ “da je enormni natalitet šiptara POSLEDICA NERAZVIJENOSTOI I ZAOSTALOSTI” – a NE “uzrok” zaostalosti: i Kosovu su davani ogromni FONDOVI za nerazvijene (podsticana moć šiptarskog separatizma)?;
    2. SRPSKO RUKOVODSTVO-SR nije vodilo politiku na principima PARITETA I RECIPROCITETA u medjunacionalnim, medjudržavnim odnosima po medjunarodnoj konvenciji o ljudskim pravima (kakva prava daje Albanija nacionanoj pravoslavnoj manjini – takva prava da dobiju i šiptari na KiM);
    3. Po pitanju demografije Srbija nije parirala šiptarima i drugim manjinama sa velikim natalitetom – da podstiče natalitet Srba sa belom kugom? Naprotiv, umnogome je doprinosila šiptarskom natalitetu, prvenstvno kroz dečji dodatak “po broju dece” (takmičarski karakter) – a ne po “bračnom paru” – ramnopravnost: isto za sve bračne parove naciomalnih zajednica?
    4. MEŠOVITI BRAKOVI. Srpska rukovodstva, srpsku politiku to nikada nije zanimalo – da treba ds postoji simetrija, neka ramnoteža u mešovitim brakovima: Ako šiptari “muškarci” imaju pravo na naše pravoslavne devojke i žene – zašto takvo pravo nemaju Srbi, Makedonci… na albanske devojke i žene? Naravno, odgovor je poznat: šiptarskim devojkama i ženama zabranjuje muslimanska vera da imaju mešovite brakove. U redu, nećemo da se mešamo u njihovu veru i tradiciju. ALI, zašto se pravimo slepi da ne vidimo da oni “naše” na veliko odnarodjavaju na Kosovu, u ogromnom broju ima mešovitih brakova šiptara sa nemuslimankama, i belog roblja širom Kosova i Zapadne Makedonije (primer: Dilaver Bojku iz Struge kod Tetova, koji se bavio nelegalnom prostitucijom i belim robljem, više od 3.000. devojaka-žena prodao u belo roblje (mnogo devojaka iz Ukraine, Moldavije, ruskinja, rumunki… i naravno naše). U mojoj ulici gde sam ranije živeo nekoliko šiptara su se bavili istim poslom. Da ne dužim mnogo primera ima. Šta je poenta?

    TRADIONALISTIČKI ŠOVINIZAM Nelegalnom prostitucijom, separatističkim šovinizmom – proizvodi se “višedecenijska-vekovna šovinističkaa tradicija” protiv pravoslavnog naroda: na taj način sa takvim šovinističkim metodama smanjuju natalitet i podstiči iseljavanje pravoslavaca sa svoje zemlje. Zato sam naveo, u mojoj ulici šiptara su se dugo bavila ilegalnom prostitucijom i uticali na mladje da isto rade, još su dvojica mladja šiptara počeli time da se bave (iskorišćavaju seksualno naše devojke i podvode ih ili preprodaju za novac (jedan je doveo neku maloletnicu iz Pančeva koja je češće plakala u dvorištu, zaključavao je kapiju mesec dana, da ne pobegne): Takvo višedecenijsko šovinističko delovanje proizvodi ŠOVINISTIČKI TRADICIONALIZAM protiv pravoslavaca. Isto je neskvatljivo, primera radi, da u Srbiji je bilo desetina hiljada albanskih-šiptarskih trgovinskih radnji i lokala (poslastičarnica, pekara, kafića, zapošljavaju devojke i žene srpkinje da imaju promet), – a za 50. godina nijedan Srbin nije otvorio radnju-lokal u šiptariju na KIM(!)? Gde je tu politika “na principima pariteta i reciprociteta”, da ima izvesne ramnoteže u medjuetničkim odnosima? To se odnosi na sve oblasti društveno-političkih odnosa gde je Srbija više od pola veka pasivna, naprotiv, i doprinosila takvom stanju. Mnogo je primera da ne dužim. Navešću još jedan identičan, inostran:

    LIDER jedne izraelske, jevrejske opozicione Partije po imenu AL KAHANA: Beogradska “Politika ekspres” na dve strane je objavila članak o njemu 70-tih godina. ON (Kahana) je objavio Plan, da kada dodje na vlast prekinuće sve oblike nasilja, nelegalne trgovine prostitucijom, perfidne metode zavodjenja i islamiziranja (kroz mešovite brakove) mladih devojaka i žena jevrekji na teritorije Izraela, od strane palestinaca, arapa uopšte. Najčešće su metode lažnog predstavljanja i biografije i razne prevare, devojke i žene dok shvate prevaru već je kasno. Imajući u obzir da danas u Izraelu rade možda 40-50.000. palestinaca. POENTA JE – da su izraelskog lidera ALkahanu u članku svi komentatori: neki iz političke strukture, borci za ramnopravnost i ljudska prava, iz intelektualne elite, iz uglednog novinarstva – izvredjali čoveka Kahanu, prilepili mu sve ružne etikete: da je rasista, nacionalista i neprijatelj palestinaca, da Jevreji gaze nacionalna-ljudska prava palestinaca…(!): (imao sam taj primerak ekspresa, nisam ga trenutno našao):
    SVE O ČEMU JE GOVORIO lider AL Kahana (svaka mu čast, šteta što nije živ, nakon neke tadašnje godine ubijen je u islamističkom atentatu u Njujorku): sve se to dogdjalo i na srpskom Kosovu i Metohiji prema srbima-pravoslavcima, i još izraženije. Za Kosovo se ćutalo. Sramota za beogradsku elitu koji su ponižavali izraelskog lidera! Izražen je veliki KUKAVIČLUK I PASIVIZAM. Svima je jasno ko je u pravu po današnjim dogadjanjima na srpskom KiM (sada Kosovo). Hvala na razumevanju!

  3. Tоплица

    Просто, хвала Вам на бројним подацима, драгоценим а до сада многима од нас, непознатим.
    Осврнуо бих се само на наше комунистичке кадрове – Титове перјанице. Негде сам читао како је Тито доспео у Коминтерну у Москву. Међу шачицом ондашњих комуниста овде, у свакој прилици предлагао је да њихово устројство у свему буде идентично бољшевичком. И ствар је упалила ! О томе се сазнало где треба, и Тито у Москви ! А тамо, повезао се опет с ким треба и дао се на истребљење српских комуниста. Случајност до случајности или у свему томе има система, и то од почетка ове приче до краја ! Енглези ! Они не спавају никад а њихово одбацивање краља у корист Тита, речито је ! И тако од наших комуниста преживеше безбојни Титови корисни идиоти !
    Укратко непријатеља премного и премоћних а ми, поред осталог и зато јадни и неорганизовани.
    Но да ли је исправно од ових наших данас тражити превише ? Где су објективни домети њихове моћи ? Велики је ово чабар драги мој ! Осврнимо се около, и погледајмо колико далеко су наши пријатељи. . .

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *