Самомржња друге Србије

Размишљања над сликом Срба у очима Запада (4

Шта се то десило са Србима на крају 20. и почетком 21. века? Како се то историја окренула против њих? Зашто су некадашњи савезници постали противници? Зашто пламти антисрпска мржња у неким круговима региона, некадашњег „братства и јединства“, али и неким антисрпским центрима на Западу? Како је „механизам историје“ на вишеструк начин разапео национално биће српског народа на крају другог миленијума?

Значајан допронос стварању демонске слике Срба и српског трагизма дале су политичке личности и делови политичке јавности регионалних држава (СФРЈ). Неки од њих су новостворени политички субјекти, неки су старији, али су преузели западни волунтаристички начин мишљења о Србима и томе додали приличну дозу антисрпске мржње.

 

[restrict]

РЕВИЗИЈА ИСТОРИЈЕ Овај терет на српским леђима расподелили су на три дела. Најпре су се придружили западној ревизији историје. Они тамо су изједначили нацизам и комунизам, потиснули улогу СССР-а из борбе против Хитлера, а ови овде, у комшилуку, наједном су постали већи антифашисти од Срба.
Та удружена ревизија историје показала се у Паризу на обележавању сто година од краја Првог светског рата, када су западњаци дали столицу Хашиму Тачију (Албанци су ометали повлачење српске војске 1915) одмах иза Путина, а председнику Србије (која је дала милион жртва) столицу преко пута свечане трибине! То је била слика и прилика западног ревизионизма историје. Страшна слика Срба на крају другог миленијума треба да се наслони на ревидирану слику из прошлости.

ЗАВИСТ И МРЖЊА Други комшијски допринос слици демонске Србије потиче из дубоких слојева мржње и зависти према Србима.
У бившој СФРЈ Срби су били народ с најдубљом и најбогатијом историјском и националном меморијом. У њеном средишту је вековна борба за слободу, за образовање, за културу и државу. Други у Краљевини Југославији то нису имали.
У СФРЈ створени су нови народи: Македонци, Црногорци, муслимани – Бошњаци (1971). Очекивано је да ове нове нације нису могле да постоје без комплекса ниже вредности, без зависти према српском наслеђу и српским успесима. То је један колективнопсихолошки чинилац који се није узимао довољно у обзир, али се и те како уплитао у политичко мишљење и деловање. Те наслаге негативних емоција елемент су једног незанемарљивог дела регионалног политичког мишљења. Изливи антисрпске мржње на простору бивше Југославије (и данас, 2021) не могу се другачије објаснити. „Братска“ црногорска мржња је најупечатљивији доказ комплекса мањине и неразумног изједначавања.
Трећи начин антисрпског мишљења у региону је стари модел самопредстављања као жртве.
Деценијама се, а посебно после 1990. године, у СФРЈ градио стереотип о „српским жртвама“ – Хрвати, Муслимани, Албанци, Црногорци. То политичко мишљење је суштински помогло нацијама „жртвама“, а докусурило слику о Србима у региону и на Западу. Шта све није чинила ова четворка да себе представи као жртву српске политике?
Хрватима је Србија била агресор иако чињенице као на длану говоре да су они ратовали са својим грађанима српске националности. Ни чињеница да су признати 15 јануара 1992. године, до када је постојала СФРЈ, не помаже. Њихова волунтаристичка политика је остајала иста а мењале су се партије на власти и лидери. Албанци су били изложени „геноциду“ а имали су сва права од 1990. године која нису користили. А Црногорци су на граници фантастике и реалности. Сметају им српски Црногорци, али отровне стреле мржње упућују Србији. Форсирање Сребренице је посебна прича. Запад с муслиманима прави мит о жртвама Бошњака и геноцидним Србима. У помоћ му је стигао и Хашки трибунал. Бошњачки муслимани су разумели овај план Запада и све чине да мит увећају бројевима усмрћених и на друге начине. У Сребреницу сваке године, дакле већ 26 година, доносе по неколико сандука за укопавање. Дакле, то није место страдалих у Сребреници већ и из других крајева Босне и Херцеговине. Жалосна манипулација мртвима. Уз истовремено, вишедеценијско понижавање гробова убијених Срба на том подручју. Мисли ли Запад да ће тако помирити Србе и Бошњаке? Мисли, али волунтаристички.

СРПСКИ АУТОШОВИНИЗАМ Српски антипатриотизам (аутошовинизам) је четврти извор слике српског народа на крају 20. и на почетку 21. века.
Међу српским интелектуалцима има оних који 30 година тврде да је у Србији власт тоталитарна, упркос чињеници да се одржавају демократски избори у редовним и скраћеним законским роковима. Тако, у јавном говору се чује да у Србији постоје диктатура, апсолутизам и узурпација власти од 1990. до 2020. То је део оног Диркемовог појма о јавности као „неразумном деспоту“. Пораз мишљења, капитулација знања пред мржњом и агресијом српских и антисрпских актера на јавној сцени. Политика, ипак, није пука страст и воља. И она рачуна на знање. А оно нам пружа обиље појмова и чињеница о диктатурама у историји, као и о две велике (фашизам и стаљинизам) у европском 20 веку. Зар данас политички образованом грађанину у Србији треба објашњавати разлику између демократије и диктатуре?
Производња диктатуре у Србији добро дође антисрпским круговима на Западу. Овакав поглед на политичко зло у Србији они заступају већ тридесет година. Косовски Албанци су у време острашћене српске критике Милошевића узвраћали: када тврдите да у Србији влада Милошевићев тоталитаризам, зашто би Албанци остали у таквом систему власти? То се понавља и сада, 2020. године: ако тврде да је у Србији апсолутизам, зашто би странци говорили другачије и зашто би се неко у иностранству приклонио борби Србије за Косово и Метохију? За антисрпске кругове у иностранству, унутрашња оцена о апсолутизму и диктатури је кец на једанаест против српске државе, а не власти. Ето хора о недемократској Србији а из тога следе последице. Сетимо се Јошке Фишера и његових речи о „никад више холокауста на Косову“, или речи Веслија Кларка о Милошевићу као Хитлеру.
Друга групација Срба који су заинтересовани за упропашћивање Србије и Срба, невелика али агресивна, окупља се око програма оптуживања српских лидера и српске нације. Они се именују као аутошовинисти, родомрсци, аутоколонијална интелигенција, антипатриоте. И они делују три деценије у разним облицима и лицима са најтежим речима самопорицања. То су углавном полуинтелектуалци (Слободан Јовановић) који су у политици шарлатани али у јавности делују на „својим“ медијима са циљем да подрже западну и регионалну слику Срба, слику о којој је овде било речи.
Све српско је на удару: личности, дела културе, традиција, институције, национални карактер. У Црној Гори је ректор, потомак јунака, из надгробног камена избацио речи „српски идеали“. На Косову има српских кандидата који навијају за албанску НАТО државу. Нађе се неки Србин и у Сарајеву коме је ближа муслиманска него дејтонска Босна и Херцеговина. И у Хрватској има Срба који одлазе на обележавање „Олује“. То је историјска судбина расутог народа на Балкану.
Али највећу сазнајну пажњу изазивају они Срби који у органима државне власти демонизују, оптужују и кажњавају Србију. У Скупштини Републике Србије 2016. године посланици Сулејман Угљанин, Енес Имамовић, Чедомир Јовановић, Жарко Кораћ, Наташа Мићић, Ненад Милић, Ненад Чанак, Горан Чабарди, Олена Папуга, Мариника Тепић и Нада Лазић подржали су предлог Резолуције о геноциду у Сребреници („Резолуција о ’геноциду’ опет међу посланицима“, Политика, 15. 6. 2021).
Српски потписници предлога резолуције о геноциду у Сребреници, који су добили глас да представљају Србију, придружују се хору европских и регионалних мрзитеља Срба. То је кристално јасан пример српске самомржње. Није ваљда да им није позната чињеница о ратном злочину почињеном на две хиљаде заробљених муслиманских бораца. Какви су то политичари који се не обазиру на чињенице? То није политика већ антиполитика.

ШТА СРБИ ДА РАДЕ? У основи западног и регионалног форсирања „српског зла“ налази се, не толико интерес геополитике (интереси су израз мишљења) већ особени начин западног политичког промишљања човека и друштва.
О том мишљењу освајања и богаћења писали су западни мислиоци: Токвил, Шпенглер, Чомски. Ставови о стварним друштвеним чињеницама се заснивају претежно на вољи, осећањима, жељама. Није западно мишљење лишено политичког знања, али у ситуацији када треба да се оствари воља, сазнање је споредног значаја. Знање каже да је противправно бомбардовање Србије 1999. године. Али политичка воља каже – идемо у незаконити рат против Србије. Ово политичко мишљење не признаје грешке. У њему има места за морал како га је схватао Макијавели.
Срби од 1990. године указују на ратне, политичке и националне чињенице, али то западна политичка воља неће да прихвати и уважи. Створена је слика Срба на Западу и у региону као израз воље, негативних емоција, интереса. Нису мислили о Србима у складу са чињеницама, већ предрасудно, у складу са својим политичким вољама и жељама, а против међународних и националних закона о миру и недискриминацији.
Традицији волунтаристичког мишљења прискочила је у помоћ нова медијска технологија. Моћ се удвостручила, тврди Хандке. На једној страни су новине и телевизија, „интензивна порнографија речи и слике“. На другој страни је он, Хандке, који гледа, слуша и мисли о стварности НАТО агресије на Србију. Ко је бранилац истине? Ко је придобио јавност Европе и света? Није Хандке већ белосветска превара у којој се рат није водио бомбама већ „контекстом“ и „идејама“.
Чак и Хашки трибунал у поступку против Срба неће, у складу са судећим обавезама, да прихвати чињенице које износи одбрана. (Професор Шел Магнусон је указао да хашки суд није уважио „запажања особља УН и међународних војних снага као и чињеницу да је 70 одсто мушкараца у Сребреници било регистровано као војници“.) Дакле, када су у питању Срби, Запад (уз све трабанте у региону) користи афективно-вољно мишљење у политици, медијима, правосуђу. Игноришу чињенице. Волунтаристичко политичко мишљење Запада одредило је трагизам Срба о коме је овде реч.
Шта Срби да раде у борби против конструисане слике о себи на Западу и региону? У првом реду, борба за чињеничко мишљење. Српски политички ум мора да уђе у борбу са западним (и регионалним) начином мишљења. Да разликује жилаве антисрпске струје у региону и Европи од разумних и избалансираних политичких личности и организација. Да отклања узроке створеног конструкта о Србима. Да разобличава западни појам о Србима.

КОСОВО И МЕТОХИЈА У тродеценијском западном дробљењу српства застало се пред „признањем“ Косова и Метохије. Пошто су Србе протерали из Хрватске, с Косова и Метохије; када су уз употребу преваре (заштићене зоне УН за Србе су постале незаштићене) етнички испразнили те територије; када су „сребренизовали Србе“, остало је још да Србија призна бомбама НАТО-а отето Косово! Запад дефинише Србији циљ – нормализација с Косовом и међусобно признање! Мучење Срба, дуго три деценије, наставља се.
Али шта би то Србија требало да призна? Једно противправно и антицивилизацијско НАТО бомбардовање Србије, њених грађана и имовине чија је последица окупирање и насилно издвајање дела територије, Косова и Метохије, из његовог дефакто простора. Да призна да она, Србија, није међународно призната држава, са столицом у УН?!
Када би то признала, Србија би признала и тоне медијских и политичких лажи о угњетавању косовских Албанаца пре 1999. године, који су имали сва права која нису хтели да користе већ су кренули у бојкот српских институција и оружане нападе. Да Србија прихвати лаж о „масакру у Рачку“? Албанска мањина на Косову и Метохији, њени терористички делови, оружано су напали Републику Србију и грађане лојалне држави. Србија не може да пређе преко бројних српских жртава на Косову и Метохији којима се ни кости не знају! Ако би се то десило, Србија би погазила своје право да у складу с уставом и законима брани своју територију.
Србија не може да призна учинак НАТО-албанских снага: протеривања 300 хиљада Срба с Косова и Метохије, да призна пражњење градова и села, да призна рушење својих светиња. А све је то учињено уз помоћ оних на Западу који су подржавали албанско насиље на Косову и Метохији, признали лажну државу, а потом траже да и Србија то призна! Ево, 20 година после отимања Косова и Метохије насиље над малопреосталим Србима не престаје. Гробови се затиру, протерују се већ протерани из својих домова, а Албанци покрећу својатање српске културне баштине. И то све пред лицем западног света после 1999. године. И Србија то да призна!? Она једино може и мора да призна вишедеценијске патње које је подносила од оних који су помогли разбијање СФРЈ, а да нису хтели да чују за српске правице и слободе.
Тридесет година Срби и Србија се понижавају, кажњавају, варају, демонизују, бомбардују, протерују с територија на којима вековима живе. Одбрана Косова и Метохије је последња линија вишедеценијске одбране од антисрпског западног волунтаризма коме је успело да на простору бивше СФРЈ војно, политички, медијски и судски демонизује Србе. Ако Србија призна Косово, Срби ће на Косову нестати, а верско (црквено) наслеђе присвајаће Албанци (пример је исламизовање Аја Софије). На западни волунтаризам се одговара чињеницама и српским волунтаризмом. А једна од могућности овакве борбе је да Запад, који на силу хоће да обави ствар са српском покрајином, на волунтаристички начин промени своје мишљење. Онако како су га променили према Србима у БиХ 1995. године. Сетимо се: од 1991. године западни волунтаристи наступали су одлучно, да никада неће добити Републику Српску. Српски волунтаризам је успео: добили су своју републику.

[/restrict]