Samomržnja druge Srbije

Razmišljanja nad slikom Srba u očima Zapada (4

Šta se to desilo sa Srbima na kraju 20. i početkom 21. veka? Kako se to istorija okrenula protiv njih? Zašto su nekadašnji saveznici postali protivnici? Zašto plamti antisrpska mržnja u nekim krugovima regiona, nekadašnjeg „bratstva i jedinstva“, ali i nekim antisrpskim centrima na Zapadu? Kako je „mehanizam istorije“ na višestruk način razapeo nacionalno biće srpskog naroda na kraju drugog milenijuma?

Značajan dopronos stvaranju demonske slike Srba i srpskog tragizma dale su političke ličnosti i delovi političke javnosti regionalnih država (SFRJ). Neki od njih su novostvoreni politički subjekti, neki su stariji, ali su preuzeli zapadni voluntaristički način mišljenja o Srbima i tome dodali priličnu dozu antisrpske mržnje.

 

[restrict]

REVIZIJA ISTORIJE Ovaj teret na srpskim leđima raspodelili su na tri dela. Najpre su se pridružili zapadnoj reviziji istorije. Oni tamo su izjednačili nacizam i komunizam, potisnuli ulogu SSSR-a iz borbe protiv Hitlera, a ovi ovde, u komšiluku, najednom su postali veći antifašisti od Srba.
Ta udružena revizija istorije pokazala se u Parizu na obeležavanju sto godina od kraja Prvog svetskog rata, kada su zapadnjaci dali stolicu Hašimu Tačiju (Albanci su ometali povlačenje srpske vojske 1915) odmah iza Putina, a predsedniku Srbije (koja je dala milion žrtva) stolicu preko puta svečane tribine! To je bila slika i prilika zapadnog revizionizma istorije. Strašna slika Srba na kraju drugog milenijuma treba da se nasloni na revidiranu sliku iz prošlosti.

ZAVIST I MRŽNJA Drugi komšijski doprinos slici demonske Srbije potiče iz dubokih slojeva mržnje i zavisti prema Srbima.
U bivšoj SFRJ Srbi su bili narod s najdubljom i najbogatijom istorijskom i nacionalnom memorijom. U njenom središtu je vekovna borba za slobodu, za obrazovanje, za kulturu i državu. Drugi u Kraljevini Jugoslaviji to nisu imali.
U SFRJ stvoreni su novi narodi: Makedonci, Crnogorci, muslimani – Bošnjaci (1971). Očekivano je da ove nove nacije nisu mogle da postoje bez kompleksa niže vrednosti, bez zavisti prema srpskom nasleđu i srpskim uspesima. To je jedan kolektivnopsihološki činilac koji se nije uzimao dovoljno u obzir, ali se i te kako uplitao u političko mišljenje i delovanje. Te naslage negativnih emocija element su jednog nezanemarljivog dela regionalnog političkog mišljenja. Izlivi antisrpske mržnje na prostoru bivše Jugoslavije (i danas, 2021) ne mogu se drugačije objasniti. „Bratska“ crnogorska mržnja je najupečatljiviji dokaz kompleksa manjine i nerazumnog izjednačavanja.
Treći način antisrpskog mišljenja u regionu je stari model samopredstavljanja kao žrtve.
Decenijama se, a posebno posle 1990. godine, u SFRJ gradio stereotip o „srpskim žrtvama“ – Hrvati, Muslimani, Albanci, Crnogorci. To političko mišljenje je suštinski pomoglo nacijama „žrtvama“, a dokusurilo sliku o Srbima u regionu i na Zapadu. Šta sve nije činila ova četvorka da sebe predstavi kao žrtvu srpske politike?
Hrvatima je Srbija bila agresor iako činjenice kao na dlanu govore da su oni ratovali sa svojim građanima srpske nacionalnosti. Ni činjenica da su priznati 15 januara 1992. godine, do kada je postojala SFRJ, ne pomaže. Njihova voluntaristička politika je ostajala ista a menjale su se partije na vlasti i lideri. Albanci su bili izloženi „genocidu“ a imali su sva prava od 1990. godine koja nisu koristili. A Crnogorci su na granici fantastike i realnosti. Smetaju im srpski Crnogorci, ali otrovne strele mržnje upućuju Srbiji. Forsiranje Srebrenice je posebna priča. Zapad s muslimanima pravi mit o žrtvama Bošnjaka i genocidnim Srbima. U pomoć mu je stigao i Haški tribunal. Bošnjački muslimani su razumeli ovaj plan Zapada i sve čine da mit uvećaju brojevima usmrćenih i na druge načine. U Srebrenicu svake godine, dakle već 26 godina, donose po nekoliko sanduka za ukopavanje. Dakle, to nije mesto stradalih u Srebrenici već i iz drugih krajeva Bosne i Hercegovine. Žalosna manipulacija mrtvima. Uz istovremeno, višedecenijsko ponižavanje grobova ubijenih Srba na tom području. Misli li Zapad da će tako pomiriti Srbe i Bošnjake? Misli, ali voluntaristički.

SRPSKI AUTOŠOVINIZAM Srpski antipatriotizam (autošovinizam) je četvrti izvor slike srpskog naroda na kraju 20. i na početku 21. veka.
Među srpskim intelektualcima ima onih koji 30 godina tvrde da je u Srbiji vlast totalitarna, uprkos činjenici da se održavaju demokratski izbori u redovnim i skraćenim zakonskim rokovima. Tako, u javnom govoru se čuje da u Srbiji postoje diktatura, apsolutizam i uzurpacija vlasti od 1990. do 2020. To je deo onog Dirkemovog pojma o javnosti kao „nerazumnom despotu“. Poraz mišljenja, kapitulacija znanja pred mržnjom i agresijom srpskih i antisrpskih aktera na javnoj sceni. Politika, ipak, nije puka strast i volja. I ona računa na znanje. A ono nam pruža obilje pojmova i činjenica o diktaturama u istoriji, kao i o dve velike (fašizam i staljinizam) u evropskom 20 veku. Zar danas politički obrazovanom građaninu u Srbiji treba objašnjavati razliku između demokratije i diktature?
Proizvodnja diktature u Srbiji dobro dođe antisrpskim krugovima na Zapadu. Ovakav pogled na političko zlo u Srbiji oni zastupaju već trideset godina. Kosovski Albanci su u vreme ostrašćene srpske kritike Miloševića uzvraćali: kada tvrdite da u Srbiji vlada Miloševićev totalitarizam, zašto bi Albanci ostali u takvom sistemu vlasti? To se ponavlja i sada, 2020. godine: ako tvrde da je u Srbiji apsolutizam, zašto bi stranci govorili drugačije i zašto bi se neko u inostranstvu priklonio borbi Srbije za Kosovo i Metohiju? Za antisrpske krugove u inostranstvu, unutrašnja ocena o apsolutizmu i diktaturi je kec na jedanaest protiv srpske države, a ne vlasti. Eto hora o nedemokratskoj Srbiji a iz toga slede posledice. Setimo se Joške Fišera i njegovih reči o „nikad više holokausta na Kosovu“, ili reči Veslija Klarka o Miloševiću kao Hitleru.
Druga grupacija Srba koji su zainteresovani za upropašćivanje Srbije i Srba, nevelika ali agresivna, okuplja se oko programa optuživanja srpskih lidera i srpske nacije. Oni se imenuju kao autošovinisti, rodomrsci, autokolonijalna inteligencija, antipatriote. I oni deluju tri decenije u raznim oblicima i licima sa najtežim rečima samoporicanja. To su uglavnom poluintelektualci (Slobodan Jovanović) koji su u politici šarlatani ali u javnosti deluju na „svojim“ medijima sa ciljem da podrže zapadnu i regionalnu sliku Srba, sliku o kojoj je ovde bilo reči.
Sve srpsko je na udaru: ličnosti, dela kulture, tradicija, institucije, nacionalni karakter. U Crnoj Gori je rektor, potomak junaka, iz nadgrobnog kamena izbacio reči „srpski ideali“. Na Kosovu ima srpskih kandidata koji navijaju za albansku NATO državu. Nađe se neki Srbin i u Sarajevu kome je bliža muslimanska nego dejtonska Bosna i Hercegovina. I u Hrvatskoj ima Srba koji odlaze na obeležavanje „Oluje“. To je istorijska sudbina rasutog naroda na Balkanu.
Ali najveću saznajnu pažnju izazivaju oni Srbi koji u organima državne vlasti demonizuju, optužuju i kažnjavaju Srbiju. U Skupštini Republike Srbije 2016. godine poslanici Sulejman Ugljanin, Enes Imamović, Čedomir Jovanović, Žarko Korać, Nataša Mićić, Nenad Milić, Nenad Čanak, Goran Čabardi, Olena Papuga, Marinika Tepić i Nada Lazić podržali su predlog Rezolucije o genocidu u Srebrenici („Rezolucija o ’genocidu’ opet među poslanicima“, Politika, 15. 6. 2021).
Srpski potpisnici predloga rezolucije o genocidu u Srebrenici, koji su dobili glas da predstavljaju Srbiju, pridružuju se horu evropskih i regionalnih mrzitelja Srba. To je kristalno jasan primer srpske samomržnje. Nije valjda da im nije poznata činjenica o ratnom zločinu počinjenom na dve hiljade zarobljenih muslimanskih boraca. Kakvi su to političari koji se ne obaziru na činjenice? To nije politika već antipolitika.

ŠTA SRBI DA RADE? U osnovi zapadnog i regionalnog forsiranja „srpskog zla“ nalazi se, ne toliko interes geopolitike (interesi su izraz mišljenja) već osobeni način zapadnog političkog promišljanja čoveka i društva.
O tom mišljenju osvajanja i bogaćenja pisali su zapadni mislioci: Tokvil, Špengler, Čomski. Stavovi o stvarnim društvenim činjenicama se zasnivaju pretežno na volji, osećanjima, željama. Nije zapadno mišljenje lišeno političkog znanja, ali u situaciji kada treba da se ostvari volja, saznanje je sporednog značaja. Znanje kaže da je protivpravno bombardovanje Srbije 1999. godine. Ali politička volja kaže – idemo u nezakoniti rat protiv Srbije. Ovo političko mišljenje ne priznaje greške. U njemu ima mesta za moral kako ga je shvatao Makijaveli.
Srbi od 1990. godine ukazuju na ratne, političke i nacionalne činjenice, ali to zapadna politička volja neće da prihvati i uvaži. Stvorena je slika Srba na Zapadu i u regionu kao izraz volje, negativnih emocija, interesa. Nisu mislili o Srbima u skladu sa činjenicama, već predrasudno, u skladu sa svojim političkim voljama i željama, a protiv međunarodnih i nacionalnih zakona o miru i nediskriminaciji.
Tradiciji voluntarističkog mišljenja priskočila je u pomoć nova medijska tehnologija. Moć se udvostručila, tvrdi Handke. Na jednoj strani su novine i televizija, „intenzivna pornografija reči i slike“. Na drugoj strani je on, Handke, koji gleda, sluša i misli o stvarnosti NATO agresije na Srbiju. Ko je branilac istine? Ko je pridobio javnost Evrope i sveta? Nije Handke već belosvetska prevara u kojoj se rat nije vodio bombama već „kontekstom“ i „idejama“.
Čak i Haški tribunal u postupku protiv Srba neće, u skladu sa sudećim obavezama, da prihvati činjenice koje iznosi odbrana. (Profesor Šel Magnuson je ukazao da haški sud nije uvažio „zapažanja osoblja UN i međunarodnih vojnih snaga kao i činjenicu da je 70 odsto muškaraca u Srebrenici bilo registrovano kao vojnici“.) Dakle, kada su u pitanju Srbi, Zapad (uz sve trabante u regionu) koristi afektivno-voljno mišljenje u politici, medijima, pravosuđu. Ignorišu činjenice. Voluntarističko političko mišljenje Zapada odredilo je tragizam Srba o kome je ovde reč.
Šta Srbi da rade u borbi protiv konstruisane slike o sebi na Zapadu i regionu? U prvom redu, borba za činjeničko mišljenje. Srpski politički um mora da uđe u borbu sa zapadnim (i regionalnim) načinom mišljenja. Da razlikuje žilave antisrpske struje u regionu i Evropi od razumnih i izbalansiranih političkih ličnosti i organizacija. Da otklanja uzroke stvorenog konstrukta o Srbima. Da razobličava zapadni pojam o Srbima.

KOSOVO I METOHIJA U trodecenijskom zapadnom drobljenju srpstva zastalo se pred „priznanjem“ Kosova i Metohije. Pošto su Srbe proterali iz Hrvatske, s Kosova i Metohije; kada su uz upotrebu prevare (zaštićene zone UN za Srbe su postale nezaštićene) etnički ispraznili te teritorije; kada su „srebrenizovali Srbe“, ostalo je još da Srbija prizna bombama NATO-a oteto Kosovo! Zapad definiše Srbiji cilj – normalizacija s Kosovom i međusobno priznanje! Mučenje Srba, dugo tri decenije, nastavlja se.
Ali šta bi to Srbija trebalo da prizna? Jedno protivpravno i anticivilizacijsko NATO bombardovanje Srbije, njenih građana i imovine čija je posledica okupiranje i nasilno izdvajanje dela teritorije, Kosova i Metohije, iz njegovog defakto prostora. Da prizna da ona, Srbija, nije međunarodno priznata država, sa stolicom u UN?!
Kada bi to priznala, Srbija bi priznala i tone medijskih i političkih laži o ugnjetavanju kosovskih Albanaca pre 1999. godine, koji su imali sva prava koja nisu hteli da koriste već su krenuli u bojkot srpskih institucija i oružane napade. Da Srbija prihvati laž o „masakru u Račku“? Albanska manjina na Kosovu i Metohiji, njeni teroristički delovi, oružano su napali Republiku Srbiju i građane lojalne državi. Srbija ne može da pređe preko brojnih srpskih žrtava na Kosovu i Metohiji kojima se ni kosti ne znaju! Ako bi se to desilo, Srbija bi pogazila svoje pravo da u skladu s ustavom i zakonima brani svoju teritoriju.
Srbija ne može da prizna učinak NATO-albanskih snaga: proterivanja 300 hiljada Srba s Kosova i Metohije, da prizna pražnjenje gradova i sela, da prizna rušenje svojih svetinja. A sve je to učinjeno uz pomoć onih na Zapadu koji su podržavali albansko nasilje na Kosovu i Metohiji, priznali lažnu državu, a potom traže da i Srbija to prizna! Evo, 20 godina posle otimanja Kosova i Metohije nasilje nad malopreostalim Srbima ne prestaje. Grobovi se zatiru, proteruju se već proterani iz svojih domova, a Albanci pokreću svojatanje srpske kulturne baštine. I to sve pred licem zapadnog sveta posle 1999. godine. I Srbija to da prizna!? Ona jedino može i mora da prizna višedecenijske patnje koje je podnosila od onih koji su pomogli razbijanje SFRJ, a da nisu hteli da čuju za srpske pravice i slobode.
Trideset godina Srbi i Srbija se ponižavaju, kažnjavaju, varaju, demonizuju, bombarduju, proteruju s teritorija na kojima vekovima žive. Odbrana Kosova i Metohije je poslednja linija višedecenijske odbrane od antisrpskog zapadnog voluntarizma kome je uspelo da na prostoru bivše SFRJ vojno, politički, medijski i sudski demonizuje Srbe. Ako Srbija prizna Kosovo, Srbi će na Kosovu nestati, a versko (crkveno) nasleđe prisvajaće Albanci (primer je islamizovanje Aja Sofije). Na zapadni voluntarizam se odgovara činjenicama i srpskim voluntarizmom. A jedna od mogućnosti ovakve borbe je da Zapad, koji na silu hoće da obavi stvar sa srpskom pokrajinom, na voluntaristički način promeni svoje mišljenje. Onako kako su ga promenili prema Srbima u BiH 1995. godine. Setimo se: od 1991. godine zapadni voluntaristi nastupali su odlučno, da nikada neće dobiti Republiku Srpsku. Srpski voluntarizam je uspeo: dobili su svoju republiku.

[/restrict]