Раштимована спољна политика ЕУ

Садашња ЕУ клизи у друштво организовано као у Орвеловој „Животињској фарми“, где највеће државе – наочиглед свих – постају „равноправније“ од других

Из седишта европске дипломатије често упућују „пацке“ кандидатима за чланство у ЕУ због спољнополитичких потеза који су наводно „неусклађени с Бриселом“. Такве примедбе често добија и Србија којој неке од чланица Европске уније замерају што се, штитећи своје националне интересе, ослања и на Кину и Русију, одбијајући да игра пиона у гамбиту који ЕУ игра са те две велике силе, чланице Савета безбедности УН.
Уједно смо често сведоци соло акција којима управо чланице ЕУ штете заједничким циљевима Уније и понашају се као део раштимованог оркестра који, уместо музике, производи само буку. Таквих примера има много, а у последње време одскачу три: склапање посебних безбедносних споразума између званичног Берлина, Париза и Рима са службеним Лондоном, продаја најсавременијих немачких подморница Турској, и дипломатски гаф словеначког председника владе који се, упркос противљењу Жозепа Бореља, шефа европске дипломатије, обрушио на новог председника Ирана Ебрахима Раисија.

[restrict]

СЕПАРАТНИ ПРЕГОВОРИ У првом примеру су Немачка, Француска и Италија кренуле у сепаратне преговоре с Великом Британијом о новим „безбедносним споразумима“. То не би било необично да све три државе нису чланице ЕУ из које је Велика Британија тек изашла. Нема сумње да су питања безбедности важна и за преостале 24, већином мање чланице, које због одвојеног домунђавања три највеће државе с Лондоном сада остају препуштене саме себи.
Немачка је већ обзнанила да жели да свој уговор о безбедности с Великом Британијом потпише до краја године. Јасно је да су сви ти посебни споразуми уско повезани и са спољнополитичким циљевима Уније као такве, иако је осталим чланицама на овој начин суспендовано право да одлучују о питањима која се, на крају крајева – тичу свих.
Андреас Михелс, немачки амбасадор у Великој Британији, описао је државу домаћина као „идеалног партнера“ за деобу безбедносних и обавештајних података с Немачком, при чему је без имало гриже савести смањио, чак поништио улогу ЕУ у истом подухвату. У циљу планирања заједничких активности сада у Лондону и Берлину предлажу некакав пост фестум „спољнополитички механизам ЕУ“ који би био успостављен преко групе Г7, НАТО-а или групе Г3, дакле Немачке, Француске и Велике Британије. При томе занемарују чињеницу да неке чланице ЕУ нису уједно и део НАТО-а, а поврх свега мање чланице нису део ни групе Г7, нити Г3. Што у пракси значи да садашња ЕУ клизи у друштво организовано као у Орвеловој „Животињској фарми“, где највеће државе – наочиглед свих – постају „равноправније“ од других.
Уз Немачку, до краја 2021. године свој посебан безбедносни споразум с Великом Британијом намерава да постигне и Италија. О било чему налик томе, међутим, не може да сања и Шпанија јер с Британијом има отворен спор око Гибралтара. Тако су Немачка, Француска и Италија својим поступцима у потпуности пренебрегле интересе једне од највећих преосталих чланица ЕУ.

СТРАТЕШКА НЕРАВНОТЕЖА На сличан, себичан и дволичан, начин Немачка поступа и у случају продаје најсавременијих подморница и технологије за израду истих Турској, због чега су на Берлин нарочито кивни у Грчкој.
Атина оптужује Немачку да продајом подморница Анкари руши стратешку равнотежу у Средоземљу и то баш у тренутку када Турска показује све веће геополитичке амбиције у том делу света и отворено прети Грчкој и Кипру, чланицама ЕУ.
У јуну је грчки министар спољних послова Никос Дендиас затражио од Немачке да престане да наоружава Турску, која често крши територијалне воде и ваздушни простор Грчке и Кипра. Немачка министарка одбране Анегрет Крамп Каренбауер одбацила је, без пардона, грчки захтев и саопштила да није могуће зауставити продају подморница јер је уговор потписан још 2002. године. С друге стране, недавно смо били у прилици да видимо како Француска није поштено ни покушала да изврда захтев снажнијих држава да Русији откаже уговор о изради носача хеликоптера. Париз је глатко отказао лукративни посао јер је за друге државе био споран пошто се, слично као сада у Средоземљу – променила геополитичка ситуација у Европи.

МЕДИТЕРАНСКИ РАШОМОН Да рашомонијада буде комплетна, Немачка у територијалном спору Атине и Никозије с Анкаром око државне границе, али и око налазишта нафте и гаса у Медитерану подржава Грчку и Кипар, а упркос томе истовремено наоружава државу која их угрожава – Турску. Берлин не одустаје од продаје иако нема сумње да су Турској немачке подморнице, које су за Атину кост у грлу, потребне управо ради проширења турске сфере утицаја у Медитерану, као и за одбрану споразума о експлоатацији нафте и гаса које је склопила са слабашном либијском владом у Триполију.
У том замешатељству Турска се супротставља и Египту, Француској, Уједињеним Арапским Емиратима и Саудијској Арабији, а своје интересе у тим споровима не крију и САД и Русија… Стога су у Атини уверени да Немачка тим потезом демонстрира дволичну, неевропску политику.
А колико су немачке подморнице важне за одмеравање снага на терену одлично зна управо Грчка, која и сама поседује четири немачке подморнице класе делфин, односно У-214. Ради се о савременим пловилима која немају нуклеарна постројења, али захваљујући модерном „анаеробном“ погону могу да остану под водом чак неколико седмица. Уз то имају шест до осам торпедних цеви, а поред класичних и навођених торпеда могу да испаљују и посебне ракете којима над водом погађају непријатељске хеликоптере.
Ни то није све – Немачка је Анкари продала не само подморнице него и технологију за њихову израду, тако да их Турска сада прави у сопственим бродоградилиштима. С друге стране, Грчка се и даље гуши у дуговима, које има пре свега према немачким банкама, и зато тешко може да парира Турској улагањем додатних средстава у војску, за коју ионако троши много више новца из свог буџета, нарочито у поређењу са суседима. А сада јој управо Немачка, њен ЕУ партнер, утрљава со на рану, гомилајући јој додатне проблеме и гурајући је у нови трошак (за подизање борбене готовости) који ионако не може да поднесе. И зашто? Због неколико милијарди евра које ће у том послу с Турском зарадити немачка компанија „Тисен“, али и немачка држава.

ЗАХТЕВ ЈАНЕЗА ЈАНШЕ И на крају, као трешња на торти контрадикторних унутрашњих и поремећених спољнополитичких односа ЕУ, уследио је и faux pas, инцидент који је недавно између ЕУ и Ирана, баш на врхунцу преговора о нуклеарном наоружању и пролиферацији у Бечу, закувао словеначки премијер Јанез Јанша. Он је, чим је Словенија почетком јула ове године преузела шестомесечно председавање Унији, оптужио новоизабраног иранског председника Ебрахима Раисија да је као судија учестовао у тешким кршењима људских права и покољу припадника отпадничке иранске групације МЕК 1988. године.
Јанша је стога затражио независну истрагу погибије око 30.000 припадника поменуте фракције. Уз то је учествовао и на овогодишњем годишњем скупу организације чији су припадници у Ирану изводили терористичке нападе, а у ирачко-иранском рату се борили на страни Ирака а против Ирана.
При свему томе се Јанша, не консултујући врх ЕУ (Европску комисију, њену шефицу Урсулу фон дер Лајен или бар високог представника за спољну политику Бореља) позивао и на документа УН, не марећи за чињеницу да свој захтев лансира у крајње неприкладном моменту, поврх свега, као председник владе који се отворено поставио на страну Израела током недавног бомбардовања Палестинаца у Гази (и у то име на зграду словеначке владе истакао израелску заставу), због чега се показао као пристрастан и необјективан „посредник“ за питања везана за Блиски и Средњи исток.
На описано солирање Словеније одазвао се из истих стопа ирански министар спољних послова Мухамед Џавад Зариф, осудивши Јаншине изјаве као пример неоснованог мешања у унутрашње послове суверене државе и недопустиву подршку терористичкој организацији. Зариф је са истом аргументацијом затражио објашњење и од Бореља – да ли се ради о ставовима Европске уније? Борељ је узвратио да су Јаншине изјаве само његов лични став, који не представља становиште Европске уније.

ПОЗДРАВ С ТРИГЛАВА У целом том скандалу на међународном паркету је занимљив још један детаљ: Борељ је оштро и не оклевајући укорио Јаншу, иако је он непосредно пре тога потрошио чак 20.000 евра из државне касе како би шефа европске дипломатије хеликоптером Словеначке војске попео 2.864 метара над морем – на врх Триглава, где је обављена и прикладна фото-сесија уз Аљажев стуб, чувену металну кућицу која служи као склониште за планинаре.
Публиковање заједничких слика с планине која је словеначки национални понос није спречило Бореља да поништи захтев Јанеза Јанше упућен Техерану јер – штети спољној политици ЕУ. Тим пре што је ирански МЕК у последње време израстао у „продужену руку“ Вашингтона, антииранску полугу на коју се ослањају амерички републиканци с бившим државним секретаром САД Мајком Помпеом и некадашњим адвокатом Доналда Трампа Рудијем Ђулијанијем на челу.
У питању је опскурни покрет који је донедавно био на листи терористичких организација ЕУ и САД; сада више није, мада западни медији извештавају да је МЕК устројен попут секте, па Иранци, чланови те организације, морају да поштују драконска правила према којима су им забрањени контакти с породицама у Ирану. Дозволе за женидбу, па чак и секс – у рукама су вођа тог покрета, који своју политику ослања на марксистичко-лењинистичку идеологију.
Врху ЕУ о питању Јаншиног усамљеног иступа против Ирана највише је засметало то што је он, као државник који тренутно формално предводи ЕУ, заправо испуњавао спољнополитичке циљеве америчке администрације, и то оне која је – изгубила изборе новембра 2020. године.
Сви ови примери сведоче о (благо речено) неусаглашеном спољнополитичком оркестру ЕУ. Отуда би требало очекивати да Европска унија прво почисти испред свог прага и пре свега реши спољнополитичке међусобице између појединих чланица, уместо што од Србије – која није чланица нити јој је чланство у изгледу у догледно време – тражи да без поговора, чак и на своју штету, извршава смернице ЕУ и усаглашава тонове своје спољне политике с противречном какофонијом коју производи спољнополитичка машинерија Брисела.

[/restrict]