Raštimovana spoljna politika EU

Sadašnja EU klizi u društvo organizovano kao u Orvelovoj „Životinjskoj farmi“, gde najveće države – naočigled svih – postaju „ravnopravnije“ od drugih

Iz sedišta evropske diplomatije često upućuju „packe“ kandidatima za članstvo u EU zbog spoljnopolitičkih poteza koji su navodno „neusklađeni s Briselom“. Takve primedbe često dobija i Srbija kojoj neke od članica Evropske unije zameraju što se, štiteći svoje nacionalne interese, oslanja i na Kinu i Rusiju, odbijajući da igra piona u gambitu koji EU igra sa te dve velike sile, članice Saveta bezbednosti UN.
Ujedno smo često svedoci solo akcija kojima upravo članice EU štete zajedničkim ciljevima Unije i ponašaju se kao deo raštimovanog orkestra koji, umesto muzike, proizvodi samo buku. Takvih primera ima mnogo, a u poslednje vreme odskaču tri: sklapanje posebnih bezbednosnih sporazuma između zvaničnog Berlina, Pariza i Rima sa službenim Londonom, prodaja najsavremenijih nemačkih podmornica Turskoj, i diplomatski gaf slovenačkog predsednika vlade koji se, uprkos protivljenju Žozepa Borelja, šefa evropske diplomatije, obrušio na novog predsednika Irana Ebrahima Raisija.

[restrict]

SEPARATNI PREGOVORI U prvom primeru su Nemačka, Francuska i Italija krenule u separatne pregovore s Velikom Britanijom o novim „bezbednosnim sporazumima“. To ne bi bilo neobično da sve tri države nisu članice EU iz koje je Velika Britanija tek izašla. Nema sumnje da su pitanja bezbednosti važna i za preostale 24, većinom manje članice, koje zbog odvojenog domunđavanja tri najveće države s Londonom sada ostaju prepuštene same sebi.
Nemačka je već obznanila da želi da svoj ugovor o bezbednosti s Velikom Britanijom potpiše do kraja godine. Jasno je da su svi ti posebni sporazumi usko povezani i sa spoljnopolitičkim ciljevima Unije kao takve, iako je ostalim članicama na ovoj način suspendovano pravo da odlučuju o pitanjima koja se, na kraju krajeva – tiču svih.
Andreas Mihels, nemački ambasador u Velikoj Britaniji, opisao je državu domaćina kao „idealnog partnera“ za deobu bezbednosnih i obaveštajnih podataka s Nemačkom, pri čemu je bez imalo griže savesti smanjio, čak poništio ulogu EU u istom poduhvatu. U cilju planiranja zajedničkih aktivnosti sada u Londonu i Berlinu predlažu nekakav post festum „spoljnopolitički mehanizam EU“ koji bi bio uspostavljen preko grupe G7, NATO-a ili grupe G3, dakle Nemačke, Francuske i Velike Britanije. Pri tome zanemaruju činjenicu da neke članice EU nisu ujedno i deo NATO-a, a povrh svega manje članice nisu deo ni grupe G7, niti G3. Što u praksi znači da sadašnja EU klizi u društvo organizovano kao u Orvelovoj „Životinjskoj farmi“, gde najveće države – naočigled svih – postaju „ravnopravnije“ od drugih.
Uz Nemačku, do kraja 2021. godine svoj poseban bezbednosni sporazum s Velikom Britanijom namerava da postigne i Italija. O bilo čemu nalik tome, međutim, ne može da sanja i Španija jer s Britanijom ima otvoren spor oko Gibraltara. Tako su Nemačka, Francuska i Italija svojim postupcima u potpunosti prenebregle interese jedne od najvećih preostalih članica EU.

STRATEŠKA NERAVNOTEŽA Na sličan, sebičan i dvoličan, način Nemačka postupa i u slučaju prodaje najsavremenijih podmornica i tehnologije za izradu istih Turskoj, zbog čega su na Berlin naročito kivni u Grčkoj.
Atina optužuje Nemačku da prodajom podmornica Ankari ruši stratešku ravnotežu u Sredozemlju i to baš u trenutku kada Turska pokazuje sve veće geopolitičke ambicije u tom delu sveta i otvoreno preti Grčkoj i Kipru, članicama EU.
U junu je grčki ministar spoljnih poslova Nikos Dendias zatražio od Nemačke da prestane da naoružava Tursku, koja često krši teritorijalne vode i vazdušni prostor Grčke i Kipra. Nemačka ministarka odbrane Anegret Kramp Karenbauer odbacila je, bez pardona, grčki zahtev i saopštila da nije moguće zaustaviti prodaju podmornica jer je ugovor potpisan još 2002. godine. S druge strane, nedavno smo bili u prilici da vidimo kako Francuska nije pošteno ni pokušala da izvrda zahtev snažnijih država da Rusiji otkaže ugovor o izradi nosača helikoptera. Pariz je glatko otkazao lukrativni posao jer je za druge države bio sporan pošto se, slično kao sada u Sredozemlju – promenila geopolitička situacija u Evropi.

MEDITERANSKI RAŠOMON Da rašomonijada bude kompletna, Nemačka u teritorijalnom sporu Atine i Nikozije s Ankarom oko državne granice, ali i oko nalazišta nafte i gasa u Mediteranu podržava Grčku i Kipar, a uprkos tome istovremeno naoružava državu koja ih ugrožava – Tursku. Berlin ne odustaje od prodaje iako nema sumnje da su Turskoj nemačke podmornice, koje su za Atinu kost u grlu, potrebne upravo radi proširenja turske sfere uticaja u Mediteranu, kao i za odbranu sporazuma o eksploataciji nafte i gasa koje je sklopila sa slabašnom libijskom vladom u Tripoliju.
U tom zamešateljstvu Turska se suprotstavlja i Egiptu, Francuskoj, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Saudijskoj Arabiji, a svoje interese u tim sporovima ne kriju i SAD i Rusija… Stoga su u Atini uvereni da Nemačka tim potezom demonstrira dvoličnu, neevropsku politiku.
A koliko su nemačke podmornice važne za odmeravanje snaga na terenu odlično zna upravo Grčka, koja i sama poseduje četiri nemačke podmornice klase delfin, odnosno U-214. Radi se o savremenim plovilima koja nemaju nuklearna postrojenja, ali zahvaljujući modernom „anaerobnom“ pogonu mogu da ostanu pod vodom čak nekoliko sedmica. Uz to imaju šest do osam torpednih cevi, a pored klasičnih i navođenih torpeda mogu da ispaljuju i posebne rakete kojima nad vodom pogađaju neprijateljske helikoptere.
Ni to nije sve – Nemačka je Ankari prodala ne samo podmornice nego i tehnologiju za njihovu izradu, tako da ih Turska sada pravi u sopstvenim brodogradilištima. S druge strane, Grčka se i dalje guši u dugovima, koje ima pre svega prema nemačkim bankama, i zato teško može da parira Turskoj ulaganjem dodatnih sredstava u vojsku, za koju ionako troši mnogo više novca iz svog budžeta, naročito u poređenju sa susedima. A sada joj upravo Nemačka, njen EU partner, utrljava so na ranu, gomilajući joj dodatne probleme i gurajući je u novi trošak (za podizanje borbene gotovosti) koji ionako ne može da podnese. I zašto? Zbog nekoliko milijardi evra koje će u tom poslu s Turskom zaraditi nemačka kompanija „Tisen“, ali i nemačka država.

ZAHTEV JANEZA JANŠE I na kraju, kao trešnja na torti kontradiktornih unutrašnjih i poremećenih spoljnopolitičkih odnosa EU, usledio je i faux pas, incident koji je nedavno između EU i Irana, baš na vrhuncu pregovora o nuklearnom naoružanju i proliferaciji u Beču, zakuvao slovenački premijer Janez Janša. On je, čim je Slovenija početkom jula ove godine preuzela šestomesečno predsedavanje Uniji, optužio novoizabranog iranskog predsednika Ebrahima Raisija da je kao sudija učestovao u teškim kršenjima ljudskih prava i pokolju pripadnika otpadničke iranske grupacije MEK 1988. godine.
Janša je stoga zatražio nezavisnu istragu pogibije oko 30.000 pripadnika pomenute frakcije. Uz to je učestvovao i na ovogodišnjem godišnjem skupu organizacije čiji su pripadnici u Iranu izvodili terorističke napade, a u iračko-iranskom ratu se borili na strani Iraka a protiv Irana.
Pri svemu tome se Janša, ne konsultujući vrh EU (Evropsku komisiju, njenu šeficu Ursulu fon der Lajen ili bar visokog predstavnika za spoljnu politiku Borelja) pozivao i na dokumenta UN, ne mareći za činjenicu da svoj zahtev lansira u krajnje neprikladnom momentu, povrh svega, kao predsednik vlade koji se otvoreno postavio na stranu Izraela tokom nedavnog bombardovanja Palestinaca u Gazi (i u to ime na zgradu slovenačke vlade istakao izraelsku zastavu), zbog čega se pokazao kao pristrastan i neobjektivan „posrednik“ za pitanja vezana za Bliski i Srednji istok.
Na opisano soliranje Slovenije odazvao se iz istih stopa iranski ministar spoljnih poslova Muhamed Džavad Zarif, osudivši Janšine izjave kao primer neosnovanog mešanja u unutrašnje poslove suverene države i nedopustivu podršku terorističkoj organizaciji. Zarif je sa istom argumentacijom zatražio objašnjenje i od Borelja – da li se radi o stavovima Evropske unije? Borelj je uzvratio da su Janšine izjave samo njegov lični stav, koji ne predstavlja stanovište Evropske unije.

POZDRAV S TRIGLAVA U celom tom skandalu na međunarodnom parketu je zanimljiv još jedan detalj: Borelj je oštro i ne oklevajući ukorio Janšu, iako je on neposredno pre toga potrošio čak 20.000 evra iz državne kase kako bi šefa evropske diplomatije helikopterom Slovenačke vojske popeo 2.864 metara nad morem – na vrh Triglava, gde je obavljena i prikladna foto-sesija uz Aljažev stub, čuvenu metalnu kućicu koja služi kao sklonište za planinare.
Publikovanje zajedničkih slika s planine koja je slovenački nacionalni ponos nije sprečilo Borelja da poništi zahtev Janeza Janše upućen Teheranu jer – šteti spoljnoj politici EU. Tim pre što je iranski MEK u poslednje vreme izrastao u „produženu ruku“ Vašingtona, antiiransku polugu na koju se oslanjaju američki republikanci s bivšim državnim sekretarom SAD Majkom Pompeom i nekadašnjim advokatom Donalda Trampa Rudijem Đulijanijem na čelu.
U pitanju je opskurni pokret koji je donedavno bio na listi terorističkih organizacija EU i SAD; sada više nije, mada zapadni mediji izveštavaju da je MEK ustrojen poput sekte, pa Iranci, članovi te organizacije, moraju da poštuju drakonska pravila prema kojima su im zabranjeni kontakti s porodicama u Iranu. Dozvole za ženidbu, pa čak i seks – u rukama su vođa tog pokreta, koji svoju politiku oslanja na marksističko-lenjinističku ideologiju.
Vrhu EU o pitanju Janšinog usamljenog istupa protiv Irana najviše je zasmetalo to što je on, kao državnik koji trenutno formalno predvodi EU, zapravo ispunjavao spoljnopolitičke ciljeve američke administracije, i to one koja je – izgubila izbore novembra 2020. godine.
Svi ovi primeri svedoče o (blago rečeno) neusaglašenom spoljnopolitičkom orkestru EU. Otuda bi trebalo očekivati da Evropska unija prvo počisti ispred svog praga i pre svega reši spoljnopolitičke međusobice između pojedinih članica, umesto što od Srbije – koja nije članica niti joj je članstvo u izgledu u dogledno vreme – traži da bez pogovora, čak i na svoju štetu, izvršava smernice EU i usaglašava tonove svoje spoljne politike s protivrečnom kakofonijom koju proizvodi spoljnopolitička mašinerija Brisela.

[/restrict]