Католичке кољачке оргије у Хрватској или „Царство Божије”

ПРИЛОГ ИСТОРИЈСКОЈ ИСТИНИ О ДРЖАЊУ КАТОЛИЧКЕ
ЦРКВЕ У ВЕЛИКОЈ СВЕТСКОЈ ДРАМИ ОПШТИХ РАТОВА

Фашистички папини саучесници били су предвидели разбијање Југославије најкасније 1939. године. По узору на Албанију планирали су неки пучистички препад и утемељење некакве хрватске државе под италијанским протекторатом. „Мусолинијеве намере”, забележио је Ћано јануара 1940, управљају се „све јаче” на Хрватску. И 21. априла скицирао је министар иностраних послова „отприлике” следећи развој: „Устанак, заузимање Загреба, долазак Павелића. Молба за италијанску интервенцију, успостављање некакве Краљевине Хрватске, понуда круне италијанском краљу”

Католичка црква уживала је пре Другог светског рата потпуну једнакост у Југославији. Њене новине, школе и универзитетска настава су цветале, такође и њене болнице и друштва, укратко, имала је – признаје чак и Антон Корошец, словеначки католички вођа – и без конкордата „пуну слободу акције“.

[restrict]Тај конкордат, наиме, након мукотрпних преговора скоро закључен 1935, одређивао је, између осталог, да норме Краљевине које су му супротне, ступају ван снаге (чл. 35) и да се све што у конкордату није регулисано има регулисати по католичком црквеном праву (чл. 37. ст. I). Свеколике верске групе, такође и многи хрватски католици, али нарочито српско православље, одбили су због тога да прихвате тај уговор. И после његовог прихватања у Народној скупштини, 23. јула 1937, Свети синод је екскомуницирао све православне министре и чланове парламента који су гласали за прихватање, па је влада стога опет одустала од целе те ствари.
Међутим, чак и Приручник историје цркве (Handbuch der Kirchengeschichte) признаје: „Црквени живот је процветао. Нарочито је био приметан успон у штампи, у школству и делатности удружења, у веронауци и код верских редова.“ А Civiltà Cattolica цитира још 4. јануара 1941. године из органа сарајевског надбискупа, Католички тједник: „У бановини Хрватској излази се у сусрет жељама цркве, наше хришћанске католичке традиције се поштују… Не постоји ни најмања предрасуда, ни најлакше неповерење… односи с црквом су не само коректни, него такође пријатељски… пасторалном клеру, било у служби или у мировини, повишени су приходи; многе католичке установе добиле су финансијске субвенције.“ Па ипак, дванаесторица католичких бискупа Југославије били су огорчени и изјавили су у октобру 1937. године да ће епископат „у сваком случају знати да штити права католичке цркве и шест милиона католика у овој држави и предузео је одговарајуће мере ради отклањања свих неправди“. Особито увређеним осећали су се Пије XI и његов државни секретар Пачели, који је учествовао у изради конкордата и био размажен успешним закључењима ранијих уговора. У говору конзисторију у децембру 1937. године овај последњи је без увијања претио: „Долази дан (он то не би радо желео рећи, али је сигуран у своју ствар), када неће бити мали број оних који ће јако зажалити што су одгурнули једно великодушно и широкогрудо добро дело, које је намесник Христов понудио њиховој земљи.“
Пачели је, очигледно, знао шта говори. Његова претња није била изговорена у ветар. Испунила се 1941. године у мери која готово превазилази најгоре масакре хришћанског средњег века.
Фашистички папини саучесници били су предвидели разбијање Југославије најкасније 1939. године. По узору на Албанију планирали су неки пучистички препад и утемељење некакве хрватске државе под италијанским протекторатом. „Мусолинијеве намере“, забележио је Ћано јануара 1940, управљају се „све јаче“ на Хрватску. И 21. априла скицирао је министар иностраних послова „отприлике“ следећи развој: „Устанак, заузимање Загреба, долазак Павелића. Молба за италијанску интервенцију, успостављање некакве Краљевине Хрватске, понуда круне италијанском краљу.“
Но Хитлер, наоштрен на Русију, желео је, упркос свом антисрпском комплексу од 1914, „мир на Балкану“, и Италијани су се томе приклонили. Али један већ дуго планирани државни удар, који је седамнаестогодишњег краља Петра II управо сада довео на југословенски престо, омео је Хитлерове намере, изазвао у њему дивљи бес на „српску завереничку багру“, као и његов закључак да сада „коначно сагори“ „гнојни чир на Балкану“, „осињак Београд“; при чему је као посебну „казнену акцију” против „завереничког гнезда“, „српских бомбаша“, на почетку ратног похода на Југославију наредио Ратном ваздухопловству „да разори престоницу Београд у непрестаним нападима“ („продуженим дневним и ноћним нападима“).
Као одговорне за то Хитлер је на почетку напада, 6. априла, у „Прогласу немачком народу“, навео српску „злочиначку клику“, оне „исте креатуре које су већ 1914. године, Сарајевским атентатом, гурнуле свет у неизрециву несрећу“, али је нагласио, да „немачки народ“ нема разлога „да се бори против Хрвата и Словенаца!. Напротив, Немци и Италијани, који су ускоро велике делове Југославије приграбили за себе, сарађивали су с фашистичко-католичким покретом Хрватске, Усташком странком. Њен духовни претеча, 1896. године преминули политичар и публициста Анте Старчевић, вођа Хрватске странке права, заступао је гледиште да уопште нема никаквих Срба, да све што се зове српско мора ишчезнути, због чега, пише Старчевић, представљају „Срби посао за кланицу“ Сагласно тој доктрини свога родоначелника – у ускоро насталој „Независној Држави Хрватској“ величаног као „отац отаџбине“, „највећи хрватски политички идеолог“ и „узор усташког борца“ – усташе су кренуле на посао.

[…] Већ 6. априла 1941, када је Београд под непрекидним немачким терористичким бомбардовањем почео да гори, а 12. армија генерал-фелдмаршала Листа продирала из Бугарске у јужну Србију, Павелић је, преко једног тајног радио-одашиљача, позвао хрватске трупе да усмере оружје на Србе. „Од сада се боримо, раме уз раме, с нашим новим савезницима, Немцима и Италијанима.“ У уверавања једног експерта да су Хитлерове оружане снаге биле „у Словенији и Хрватској поздрављене пријатељски, па чак и одушевљено“, једва да се сме сумњати. Увече 10. априла, када су Немци заузели Загреб, главни град раније бановине, уследила је, још у Павелићевом одсуству, прокламација „Независне Хрватске“, „Божје провиђења и воља нашег великог савезника као и вековна борба хрватског народа и велика пожртвованост нашег поглавника др Анте Павелића и усташког покрета у земљи и иноземству, одредили су да данас, пред дан ускрснућа Божјег Сина, ускрсне и наша Независна Држава Хрватска.“ Тако је, с Богом, почела прокламација и тако се и завршила: „Бог с Хрватима! За дом спремни!“ Потписник је био некадашњи аустроугарски пуковник Славко Кватерник, „заменик поглавника и главнокомандујући оружаним снагама“, који је тада изазвао утисак да скоро потискује Павелића.
Поглавник је 10. априла извршио у Пистоји још једну смотру своје гарде, која је бројала око 300 људи и био је исте вечери позван код Мусолинија у Рим, а 11. априла уверавао је Хитлера у „захвалност и оданост“ („Независна Хрватска повезаће своју будућност с европским новим поретком, који сте Ви, Фиреру, и Дуче створили“). У ноћи на 13. април прешао је код Ријеке југословенску границу, а у ноћи на 15. стигао је у Загреб и именовао 17. свој први кабинет. Он је сада био шеф државе, владе и партије те врховни заповедник трупа и владао је као диктатор – дакако у зависности од својих великих савезника, чији режим је навелико копирао – над три милиона католичких Хрвата, два милиона православних Срба, пола милиона босанских муслимана и многобројним мањим етничким групама, међу њима такође и 40.000 Јевреја.

[…] A 7. маја Павелић је отпутовао у Италију с министрима и духовницима, међу њима се налазио и генерални викар надбискупа Степинца, бискуп Салис-Севис, и понудио такозвану Звонимирову круну последњег независног хрватског краља из XI столећа, краљу Виктору Емануелу III за безначајног војводу Емона од Сполета, који додуше никад није био крунисан, нити се икада појавио у свом краљевству, али је као десигнирани хрватски краљ (Томислав II) већ 17. маја говорио у Ватикану.
Тамо је следећег дана стигао и поглавник са својом многобројном пратњом – због вишеструког убиства вишеструко на смрт осуђени Павелић „окружен својим бандитима“, како је забележио, само неколико недеља раније, чак и министар иностраних послова Ћано у свом дневнику. Поглавникови територијални уступци Италији, која је овде брутално гурала своју политику „mare nostro“, деловали су додуше, како из Загреба 21. маја извештава генерал Глез фон Хорстенау, „у целој Хрватској поражавајуће… Где год се крене, узвикују се претње Италијанима.“ Католичка штампа у земљи била је, међутим, веома дирнута пажњом и срдачношћу папе Пија XII, који је Павелића, заједно с гангстерима, поздравио у нарочито свечаној приватној аудијенцији – на једном „велепријему“ – и отпустио их на пријатељски начин с најбољим жељама за „даљи рад…“ „Даљи рад“ је циљао на нескривено уништење Срба и Српске православне цркве, културно, финансијски, материјално, укратко: на безобзирно покатоличавање, при чему је све одавало једну тачно испланирану политику. Стога су тамо где су православци били у мањини, њихове цркве биле претворене у католичке установе, сагласно наредби бискупских ординаријата. Где су, напротив, преовлађивали православни, њихове цркве су, већином, биле тотално разорене. Не мање од 299 српских православних кућа Божјих пало је на тај начин као жртва католичког крсташког рата, биле су опљачкане и уништене, од тога 172 у покрајинама Лици, Кордуну и Банији. Многе цркве су биле претворене у трговине, кланице, јавне нужнике и стаје. Целокупну имовину Српске православне цркве касирала је Католичка црква. Тек у лето 1942. године Православна црква је била опет дозвољена и на њено чело постављен Павелићу погодни – а под Титом 1945. године погубљени – Максимов Гермоген као митрополит; наравно тек пошто је део Срба већ био протеран или истребљен, а савезничко иностранство, на изненађење Рима, превише гласно протестовало.
Такође је имање Јевреја, који су одмах избачени из свих културних установа, ускоро и из чиновништва и академских позива, било још у јесен 1941. године отето, „непожељни“ Јевреји стрпани у логоре и коначно депортовани у Аушвиц. А већ је један указ „о заштити аријевске крви и части хрватског народа“ од 30. априла 1941, сав по нормама нацистичког Рајха, био припремио њихово прећутно уништење.
Још у априлу Срби су били стављени на исту степеницу као и Јевреји. Срби су морали носити плаву траку на руци са словом П, иницијалом за православац, а Јевреји Давидову звезду. У Загребу су Срби смели да станују само у деловима града одређеним за Јевреје. Јеврејима и православцима било је забрањено ходање тротоаром. У свим канцеларијама, радњама, ресторанима, трамвајима и аутобусима висили су натписи: „Забрањен приступ Србима, Жидовима, Циганима и псима!“
У „даљи рад“(Пије XII) спадало је и то да је још у првим данима новог режима интерниран православни патријарх др Гаврило Дожић, а до краја рата и најзначајнији православни теолог, владика др Николај Велимировић. Новембра 1941. године Италијани су затворили па интернирали српског православног владику далматинског, др Иринеја Ђорђевића, који је после рата, 1949, дошао у Енглеску и радио у Кембриџу. Пет даљих епископа и најмање 500 свештеника православне вере били су побијени. Скоро осамдесетогодишњи сарајевски митрополит Петар Зимоњић је удављен, док је католички надбискуп града Иван Шарић писао оде у част Павелића, „љубљеног вође“, штавише, у свом дијецезанском листу хвалио је ове револуционарне методе, које стоје „у служби истине, правде и части”. Шездесетседмогодишњем епископу Платону из Бањалуке потковали су ноге као коњу и присилили га да хода док се није срушио у несвест. Онда су њему и свештенику Душану Суботићу, док им је на грудима горела ватра, ископали очи, одрезали нос и уши, да би им тек потом задали смртне ударце. У Загребу, где су резидирали католички примас Степинац и папски легат Марконе, мучили су православног митрополита Доситеја толико да је сишао с ума.

[…] У Мостару у Херцеговини стотине Срба су биле дотеране до Неретве, везани су жицом једни за друге, стрељани и побацани у реку. Слично су Срби из Отоке окончали у Уни, из Брчког у Сави. Небројени су изгинули у озлоглашеном госпићком затвору. Такође је око 500 људи, које су одвукли у затвор у Глини, било тамо, у шуми Кихалци, побијено и затрпано. Кратко потом тамо је убијено, наводно због новца, 56 трговаца стоком. Такође је у Добоју било започело стрељање имућних Срба. У бјеловарском срезу усташе су 28. априла 1941. године наредиле свештенику Божину, учитељу Иванковићу и 250 мушкараца и жена, већином сељака, да ископају јаму, везале им руке на леђима и живе их сахраниле. Исте ноћи подавиле су 180 Срба код Вуковара и бациле их у Дунав. Неколико дана касније присилиле су у Оточцу 331 Србина да ископају јаму, а потом су их убиле секирама. Један од врхунаца тих доказивања вере представљало је ликвидирање ранијег српског посланика, попа Бранка Добросављевића, пред чијим је очима његов малени син буквално био исечен на комаде, при чему је он сам морао да очита посмртну молитву, након чега су му ишчупали косу и браду, одрали кожу, ископали очи и мрцварили га до смрти. Исто се догодило у Свињици, покрајина Банија. У Млиништу, срез гламочки, распети су на крст ранији члан Скупштине Лука Аврамовић и његов син. У Косињу, где су усташе сатерале 600 Срба, једна мајка је морала да у посуду хвата крв своја четири сина. У околини Сарајева истребили су читава села, при чему је, између осталог, у селу Враће, дошло до масовног стрељања српских сељака.
Када је од папе благословени Павелић 26. јуна 1941. године примио католички епископат у аудијенцију и надбискуп Степинац му том приликом изразио „особито поштовање од свег срца“ и обећао „одану и верну сарадњу за светлу будућност наше домовине“, католичка Хрватска је за тих шест недеља већ поубијала тројицу православних епископа, више од стотину православних свештеника и калуђера заједно са 180.000 Срба и Јевреја.
Већ наредног месеца усташе, те „фурије подземља“ и „отеловљене сатане“, убиле су у затворима, црквама, на улицама и пољима преко 100.000 српских мушкараца, жена и деце. Црква у Глини била је претворена у кланицу. „Крвопролиће је трајало од 10 часова увече до 4 часа ујутро и наставило се још осам дана. Униформе кољача морале су да буду мењане јер су биле натопљене крвљу. Касније су пронађена деца, набијена на ражањ, са удовима још згрченим од бола.“ Иницијатори зверства: др Мирко Пук, министар правосуђа пореклом из Глине и приор фрањевачког самостана у Чунтићу, Херменегилдо алиас Частимир Херман. И као у Глини, тако је и у Берковићима српска црква послужила као затвор и стратиште православних мушкараца и жена.
Срби су постали „дивљач за одстрел“, како каже Рибентропов изванредни посланик Нојбахер. Спискови мртвих готово су бесконачни. Сваки ситни подзаповедник кретао је у лов на људе и онда, да би био одликован, брзо је обавештавао надлештва о успесима. Тако је усташки командант Војнића телефонирао Загребу: „Лов данас издашан. Укупно 500.“ Већ за првих осам месеци клерофашистичког режима број усташких жртава се попео на 350.000. Овај крсташки рат трајао је целу идућу годину и вероватно се продужио и на прве месеце 1943. године.
Биле су уобичајене масовне егзекуције, при чему је жртвама пререзиван гркљан, понекада су их черечили и ту и тамо излагали комаде меса у месарама, с натписом: „Људско месо“. Догађале су се грозоте крај којих су готово бледела недела немачких џелата из концентрационих логора. Усташе су волеле мучитељске забаве уз ноћне оргије, забадале су усијане игле под нокте на рукама, сипале со у отворене ране, сакатиле све могуће делове тела и надметале се у племенитом такмичењу ко ће најбоље пререзати жртви врат. Спаљивали су цркве пуне људи, набијали децу на колац у Власеници и Кладњу, са особитим задовољством секли су носеве и уши, копали очи. Италијани су фотографисали неког усташу, око чијег врата су висила два ланца људских језика и очију.
Када је Курцио Малапарте интервјуисао поглавника, спазио је корпу плетену од врбовог прућа на писаћем столу. „Корпа је била отворена и примећивала се гомила морских животиња или нечег сличног. ’Каменице из Далмације?’ упитах. Анте Павелић подиже поклопац и показа ми унутрашњост, која је наликовала маси лепљивих, пихтијастих острига. С уморним, пријатељским осмехом на лицу, поглавник рече: ’Поклон мојих верних усташа. Двадесет кила људских очију!’“ Чак и да је Малапарте грозоморно претерао, ово ипак добро карактерише природу и страховладу човека којег је Пије XII благословио на самртничкој постељи.

[/restrict]