Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
PRILOG ISTORIJSKOJ ISTINI O DRŽANJU KATOLIČKE
CRKVE U VELIKOJ SVETSKOJ DRAMI OPŠTIH RATOVA
Fašistički papini saučesnici bili su predvideli razbijanje Jugoslavije najkasnije 1939. godine. Po uzoru na Albaniju planirali su neki pučistički prepad i utemeljenje nekakve hrvatske države pod italijanskim protektoratom. „Musolinijeve namere”, zabeležio je Ćano januara 1940, upravljaju se „sve jače” na Hrvatsku. I 21. aprila skicirao je ministar inostranih poslova „otprilike” sledeći razvoj: „Ustanak, zauzimanje Zagreba, dolazak Pavelića. Molba za italijansku intervenciju, uspostavljanje nekakve Kraljevine Hrvatske, ponuda krune italijanskom kralju”
Katolička crkva uživala je pre Drugog svetskog rata potpunu jednakost u Jugoslaviji. Njene novine, škole i univerzitetska nastava su cvetale, takođe i njene bolnice i društva, ukratko, imala je – priznaje čak i Anton Korošec, slovenački katolički vođa – i bez konkordata „punu slobodu akcije“.[restrict]Taj konkordat, naime, nakon mukotrpnih pregovora skoro zaključen 1935, određivao je, između ostalog, da norme Kraljevine koje su mu suprotne, stupaju van snage (čl. 35) i da se sve što u konkordatu nije regulisano ima regulisati po katoličkom crkvenom pravu (čl. 37. st. I). Svekolike verske grupe, takođe i mnogi hrvatski katolici, ali naročito srpsko pravoslavlje, odbili su zbog toga da prihvate taj ugovor. I posle njegovog prihvatanja u Narodnoj skupštini, 23. jula 1937, Sveti sinod je ekskomunicirao sve pravoslavne ministre i članove parlamenta koji su glasali za prihvatanje, pa je vlada stoga opet odustala od cele te stvari.
Međutim, čak i Priručnik istorije crkve (Handbuch der Kirchengeschichte) priznaje: „Crkveni život je procvetao. Naročito je bio primetan uspon u štampi, u školstvu i delatnosti udruženja, u veronauci i kod verskih redova.“ A Civiltà Cattolica citira još 4. januara 1941. godine iz organa sarajevskog nadbiskupa, Katolički tjednik: „U banovini Hrvatskoj izlazi se u susret željama crkve, naše hrišćanske katoličke tradicije se poštuju… Ne postoji ni najmanja predrasuda, ni najlakše nepoverenje… odnosi s crkvom su ne samo korektni, nego takođe prijateljski… pastoralnom kleru, bilo u službi ili u mirovini, povišeni su prihodi; mnoge katoličke ustanove dobile su finansijske subvencije.“ Pa ipak, dvanaestorica katoličkih biskupa Jugoslavije bili su ogorčeni i izjavili su u oktobru 1937. godine da će episkopat „u svakom slučaju znati da štiti prava katoličke crkve i šest miliona katolika u ovoj državi i preduzeo je odgovarajuće mere radi otklanjanja svih nepravdi“. Osobito uvređenim osećali su se Pije XI i njegov državni sekretar Pačeli, koji je učestvovao u izradi konkordata i bio razmažen uspešnim zaključenjima ranijih ugovora. U govoru konzistoriju u decembru 1937. godine ovaj poslednji je bez uvijanja pretio: „Dolazi dan (on to ne bi rado želeo reći, ali je siguran u svoju stvar), kada neće biti mali broj onih koji će jako zažaliti što su odgurnuli jedno velikodušno i širokogrudo dobro delo, koje je namesnik Hristov ponudio njihovoj zemlji.“
Pačeli je, očigledno, znao šta govori. Njegova pretnja nije bila izgovorena u vetar. Ispunila se 1941. godine u meri koja gotovo prevazilazi najgore masakre hrišćanskog srednjeg veka.
Fašistički papini saučesnici bili su predvideli razbijanje Jugoslavije najkasnije 1939. godine. Po uzoru na Albaniju planirali su neki pučistički prepad i utemeljenje nekakve hrvatske države pod italijanskim protektoratom. „Musolinijeve namere“, zabeležio je Ćano januara 1940, upravljaju se „sve jače“ na Hrvatsku. I 21. aprila skicirao je ministar inostranih poslova „otprilike“ sledeći razvoj: „Ustanak, zauzimanje Zagreba, dolazak Pavelića. Molba za italijansku intervenciju, uspostavljanje nekakve Kraljevine Hrvatske, ponuda krune italijanskom kralju.“
No Hitler, naoštren na Rusiju, želeo je, uprkos svom antisrpskom kompleksu od 1914, „mir na Balkanu“, i Italijani su se tome priklonili. Ali jedan već dugo planirani državni udar, koji je sedamnaestogodišnjeg kralja Petra II upravo sada doveo na jugoslovenski presto, omeo je Hitlerove namere, izazvao u njemu divlji bes na „srpsku zavereničku bagru“, kao i njegov zaključak da sada „konačno sagori“ „gnojni čir na Balkanu“, „osinjak Beograd“; pri čemu je kao posebnu „kaznenu akciju” protiv „zavereničkog gnezda“, „srpskih bombaša“, na početku ratnog pohoda na Jugoslaviju naredio Ratnom vazduhoplovstvu „da razori prestonicu Beograd u neprestanim napadima“ („produženim dnevnim i noćnim napadima“).
Kao odgovorne za to Hitler je na početku napada, 6. aprila, u „Proglasu nemačkom narodu“, naveo srpsku „zločinačku kliku“, one „iste kreature koje su već 1914. godine, Sarajevskim atentatom, gurnule svet u neizrecivu nesreću“, ali je naglasio, da „nemački narod“ nema razloga „da se bori protiv Hrvata i Slovenaca!. Naprotiv, Nemci i Italijani, koji su uskoro velike delove Jugoslavije prigrabili za sebe, sarađivali su s fašističko-katoličkim pokretom Hrvatske, Ustaškom strankom. Njen duhovni preteča, 1896. godine preminuli političar i publicista Ante Starčević, vođa Hrvatske stranke prava, zastupao je gledište da uopšte nema nikakvih Srba, da sve što se zove srpsko mora iščeznuti, zbog čega, piše Starčević, predstavljaju „Srbi posao za klanicu“ Saglasno toj doktrini svoga rodonačelnika – u uskoro nastaloj „Nezavisnoj Državi Hrvatskoj“ veličanog kao „otac otadžbine“, „najveći hrvatski politički ideolog“ i „uzor ustaškog borca“ – ustaše su krenule na posao.
Poglavnik je 10. aprila izvršio u Pistoji još jednu smotru svoje garde, koja je brojala oko 300 ljudi i bio je iste večeri pozvan kod Musolinija u Rim, a 11. aprila uveravao je Hitlera u „zahvalnost i odanost“ („Nezavisna Hrvatska povezaće svoju budućnost s evropskim novim poretkom, koji ste Vi, Fireru, i Duče stvorili“). U noći na 13. april prešao je kod Rijeke jugoslovensku granicu, a u noći na 15. stigao je u Zagreb i imenovao 17. svoj prvi kabinet. On je sada bio šef države, vlade i partije te vrhovni zapovednik trupa i vladao je kao diktator – dakako u zavisnosti od svojih velikih saveznika, čiji režim je naveliko kopirao – nad tri miliona katoličkih Hrvata, dva miliona pravoslavnih Srba, pola miliona bosanskih muslimana i mnogobrojnim manjim etničkim grupama, među njima takođe i 40.000 Jevreja. […] A 7. maja Pavelić je otputovao u Italiju s ministrima i duhovnicima, među njima se nalazio i generalni vikar nadbiskupa Stepinca, biskup Salis-Sevis, i ponudio takozvanu Zvonimirovu krunu poslednjeg nezavisnog hrvatskog kralja iz XI stoleća, kralju Viktoru Emanuelu III za beznačajnog vojvodu Emona od Spoleta, koji doduše nikad nije bio krunisan, niti se ikada pojavio u svom kraljevstvu, ali je kao designirani hrvatski kralj (Tomislav II) već 17. maja govorio u Vatikanu.
Tamo je sledećeg dana stigao i poglavnik sa svojom mnogobrojnom pratnjom – zbog višestrukog ubistva višestruko na smrt osuđeni Pavelić „okružen svojim banditima“, kako je zabeležio, samo nekoliko nedelja ranije, čak i ministar inostranih poslova Ćano u svom dnevniku. Poglavnikovi teritorijalni ustupci Italiji, koja je ovde brutalno gurala svoju politiku „mare nostro“, delovali su doduše, kako iz Zagreba 21. maja izveštava general Glez fon Horstenau, „u celoj Hrvatskoj poražavajuće… Gde god se krene, uzvikuju se pretnje Italijanima.“ Katolička štampa u zemlji bila je, međutim, veoma dirnuta pažnjom i srdačnošću pape Pija XII, koji je Pavelića, zajedno s gangsterima, pozdravio u naročito svečanoj privatnoj audijenciji – na jednom „veleprijemu“ – i otpustio ih na prijateljski način s najboljim željama za „dalji rad…“ „Dalji rad“ je ciljao na neskriveno uništenje Srba i Srpske pravoslavne crkve, kulturno, finansijski, materijalno, ukratko: na bezobzirno pokatoličavanje, pri čemu je sve odavalo jednu tačno isplaniranu politiku. Stoga su tamo gde su pravoslavci bili u manjini, njihove crkve bile pretvorene u katoličke ustanove, saglasno naredbi biskupskih ordinarijata. Gde su, naprotiv, preovlađivali pravoslavni, njihove crkve su, većinom, bile totalno razorene. Ne manje od 299 srpskih pravoslavnih kuća Božjih palo je na taj način kao žrtva katoličkog krstaškog rata, bile su opljačkane i uništene, od toga 172 u pokrajinama Lici, Kordunu i Baniji. Mnoge crkve su bile pretvorene u trgovine, klanice, javne nužnike i staje. Celokupnu imovinu Srpske pravoslavne crkve kasirala je Katolička crkva. Tek u leto 1942. godine Pravoslavna crkva je bila opet dozvoljena i na njeno čelo postavljen Paveliću pogodni – a pod Titom 1945. godine pogubljeni – Maksimov Germogen kao mitropolit; naravno tek pošto je deo Srba već bio proteran ili istrebljen, a savezničko inostranstvo, na iznenađenje Rima, previše glasno protestovalo.
Takođe je imanje Jevreja, koji su odmah izbačeni iz svih kulturnih ustanova, uskoro i iz činovništva i akademskih poziva, bilo još u jesen 1941. godine oteto, „nepoželjni“ Jevreji strpani u logore i konačno deportovani u Aušvic. A već je jedan ukaz „o zaštiti arijevske krvi i časti hrvatskog naroda“ od 30. aprila 1941, sav po normama nacističkog Rajha, bio pripremio njihovo prećutno uništenje.
Još u aprilu Srbi su bili stavljeni na istu stepenicu kao i Jevreji. Srbi su morali nositi plavu traku na ruci sa slovom P, inicijalom za pravoslavac, a Jevreji Davidovu zvezdu. U Zagrebu su Srbi smeli da stanuju samo u delovima grada određenim za Jevreje. Jevrejima i pravoslavcima bilo je zabranjeno hodanje trotoarom. U svim kancelarijama, radnjama, restoranima, tramvajima i autobusima visili su natpisi: „Zabranjen pristup Srbima, Židovima, Ciganima i psima!“
U „dalji rad“(Pije XII) spadalo je i to da je još u prvim danima novog režima interniran pravoslavni patrijarh dr Gavrilo Dožić, a do kraja rata i najznačajniji pravoslavni teolog, vladika dr Nikolaj Velimirović. Novembra 1941. godine Italijani su zatvorili pa internirali srpskog pravoslavnog vladiku dalmatinskog, dr Irineja Đorđevića, koji je posle rata, 1949, došao u Englesku i radio u Kembridžu. Pet daljih episkopa i najmanje 500 sveštenika pravoslavne vere bili su pobijeni. Skoro osamdesetogodišnji sarajevski mitropolit Petar Zimonjić je udavljen, dok je katolički nadbiskup grada Ivan Šarić pisao ode u čast Pavelića, „ljubljenog vođe“, štaviše, u svom dijecezanskom listu hvalio je ove revolucionarne metode, koje stoje „u službi istine, pravde i časti”. Šezdesetsedmogodišnjem episkopu Platonu iz Banjaluke potkovali su noge kao konju i prisilili ga da hoda dok se nije srušio u nesvest. Onda su njemu i svešteniku Dušanu Subotiću, dok im je na grudima gorela vatra, iskopali oči, odrezali nos i uši, da bi im tek potom zadali smrtne udarce. U Zagrebu, gde su rezidirali katolički primas Stepinac i papski legat Markone, mučili su pravoslavnog mitropolita Dositeja toliko da je sišao s uma. […] U Mostaru u Hercegovini stotine Srba su bile doterane do Neretve, vezani su žicom jedni za druge, streljani i pobacani u reku. Slično su Srbi iz Otoke okončali u Uni, iz Brčkog u Savi. Nebrojeni su izginuli u ozloglašenom gospićkom zatvoru. Takođe je oko 500 ljudi, koje su odvukli u zatvor u Glini, bilo tamo, u šumi Kihalci, pobijeno i zatrpano. Kratko potom tamo je ubijeno, navodno zbog novca, 56 trgovaca stokom. Takođe je u Doboju bilo započelo streljanje imućnih Srba. U bjelovarskom srezu ustaše su 28. aprila 1941. godine naredile svešteniku Božinu, učitelju Ivankoviću i 250 muškaraca i žena, većinom seljaka, da iskopaju jamu, vezale im ruke na leđima i žive ih sahranile. Iste noći podavile su 180 Srba kod Vukovara i bacile ih u Dunav. Nekoliko dana kasnije prisilile su u Otočcu 331 Srbina da iskopaju jamu, a potom su ih ubile sekirama. Jedan od vrhunaca tih dokazivanja vere predstavljalo je likvidiranje ranijeg srpskog poslanika, popa Branka Dobrosavljevića, pred čijim je očima njegov maleni sin bukvalno bio isečen na komade, pri čemu je on sam morao da očita posmrtnu molitvu, nakon čega su mu iščupali kosu i bradu, odrali kožu, iskopali oči i mrcvarili ga do smrti. Isto se dogodilo u Svinjici, pokrajina Banija. U Mliništu, srez glamočki, raspeti su na krst raniji član Skupštine Luka Avramović i njegov sin. U Kosinju, gde su ustaše saterale 600 Srba, jedna majka je morala da u posudu hvata krv svoja četiri sina. U okolini Sarajeva istrebili su čitava sela, pri čemu je, između ostalog, u selu Vraće, došlo do masovnog streljanja srpskih seljaka.
Kada je od pape blagosloveni Pavelić 26. juna 1941. godine primio katolički episkopat u audijenciju i nadbiskup Stepinac mu tom prilikom izrazio „osobito poštovanje od sveg srca“ i obećao „odanu i vernu saradnju za svetlu budućnost naše domovine“, katolička Hrvatska je za tih šest nedelja već poubijala trojicu pravoslavnih episkopa, više od stotinu pravoslavnih sveštenika i kaluđera zajedno sa 180.000 Srba i Jevreja.
Već narednog meseca ustaše, te „furije podzemlja“ i „otelovljene satane“, ubile su u zatvorima, crkvama, na ulicama i poljima preko 100.000 srpskih muškaraca, žena i dece. Crkva u Glini bila je pretvorena u klanicu. „Krvoproliće je trajalo od 10 časova uveče do 4 časa ujutro i nastavilo se još osam dana. Uniforme koljača morale su da budu menjane jer su bile natopljene krvlju. Kasnije su pronađena deca, nabijena na ražanj, sa udovima još zgrčenim od bola.“ Inicijatori zverstva: dr Mirko Puk, ministar pravosuđa poreklom iz Gline i prior franjevačkog samostana u Čuntiću, Hermenegildo alias Častimir Herman. I kao u Glini, tako je i u Berkovićima srpska crkva poslužila kao zatvor i stratište pravoslavnih muškaraca i žena.
Srbi su postali „divljač za odstrel“, kako kaže Ribentropov izvanredni poslanik Nojbaher. Spiskovi mrtvih gotovo su beskonačni. Svaki sitni podzapovednik kretao je u lov na ljude i onda, da bi bio odlikovan, brzo je obaveštavao nadleštva o uspesima. Tako je ustaški komandant Vojnića telefonirao Zagrebu: „Lov danas izdašan. Ukupno 500.“ Već za prvih osam meseci klerofašističkog režima broj ustaških žrtava se popeo na 350.000. Ovaj krstaški rat trajao je celu iduću godinu i verovatno se produžio i na prve mesece 1943. godine.
Bile su uobičajene masovne egzekucije, pri čemu je žrtvama prerezivan grkljan, ponekada su ih čerečili i tu i tamo izlagali komade mesa u mesarama, s natpisom: „Ljudsko meso“. Događale su se grozote kraj kojih su gotovo bledela nedela nemačkih dželata iz koncentracionih logora. Ustaše su volele mučiteljske zabave uz noćne orgije, zabadale su usijane igle pod nokte na rukama, sipale so u otvorene rane, sakatile sve moguće delove tela i nadmetale se u plemenitom takmičenju ko će najbolje prerezati žrtvi vrat. Spaljivali su crkve pune ljudi, nabijali decu na kolac u Vlasenici i Kladnju, sa osobitim zadovoljstvom sekli su noseve i uši, kopali oči. Italijani su fotografisali nekog ustašu, oko čijeg vrata su visila dva lanca ljudskih jezika i očiju.
Kada je Kurcio Malaparte intervjuisao poglavnika, spazio je korpu pletenu od vrbovog pruća na pisaćem stolu. „Korpa je bila otvorena i primećivala se gomila morskih životinja ili nečeg sličnog. ’Kamenice iz Dalmacije?’ upitah. Ante Pavelić podiže poklopac i pokaza mi unutrašnjost, koja je nalikovala masi lepljivih, pihtijastih ostriga. S umornim, prijateljskim osmehom na licu, poglavnik reče: ’Poklon mojih vernih ustaša. Dvadeset kila ljudskih očiju!’“ Čak i da je Malaparte grozomorno preterao, ovo ipak dobro karakteriše prirodu i strahovladu čoveka kojeg je Pije XII blagoslovio na samrtničkoj postelji.
[/restrict]
