Прометеј који је разбио наметнуте окове

Сто осамдесет година од рођења Лазе Костића (1841–1910)

Због чега је требало да прође читав век од његове смрти па да дело великог српског песника романтичара почне да се вреднује онако како заслужује?

На свим подручјима на којима се појављивао као стваралац Лазу Костића пратили су неспоразуми и неразумевања. Велики песник, аутор стихова које данас једнодушно сврставамо међу најлепше на српском језику – довољно је сетити се његових епских песама Минадир, Ђурђеви стубови, Самсон и Далила, Дужде се жени, Прељубница, или пак лирских поема Последња ружа и Santa Maria della Salute и других бисера његове лирике као што су песме Моја звезда, Спомен на Руварца, Прометеј, Међу јавом и мед сном, На поноћној лађи и Певачка химна Јовану Дамаскину, затим драме Максим Црнојевић и Пера Сегединац, као и чињенице да је био бриљантни књижевни и позоришни критичар, есејист, филозоф и преводилац с више језика – неминовно се мора поставити питање: зашто су га за живота заобилазила признања, сустизале негативне, па чак и подсмешљиве критике, као и оспоравања његовог преводилаштва. Нису га позитивно оцењивали књижевни критичари његовог времена: Светислав Вуловић, Љубомир Недић и, нарочито, Богдан Поповић, Павле Поповић и Јован Скерлић. О томе је карактеристично сећање Милоша Црњанског које је изнео у једном коментару у књизи Итака и коментари. Према Црњанском, Богдан Поповић је сматрао да је Костић сам био крив што се његова каријера у литератури тако трагично завршила. Када је Црњански од Поповића затражио да му поближе објасни ту кривицу, овај је то и учинио. „Вели, Скерлић и браћа Поповићи, враћали су се једном из Новог Сада, а у тај исти вагон ушао је један крупан, разбарушен човек, из Карловаца. Ушао је у купе браће Поповића. Погледао их је, причао је Богдан Поповић, својим крупним очима лудака, окренуо главу, све до Београда, и није их удостојио ни поздрава. Богдан је онда – причао је он сам – кад је идући пут писао о преводима Костића, решио да притисне перо пишући о Шекспиру Костића. Тог неуљудног човека.“ Али Богдан Поповић није само поводом Костићевих превода притиснуо перо. Био је нерасположен и према Костићу као песнику, и то када је састављао своју чувену Антологију новије српске лирике (објављену 1911). У том избору Лазу Костића заступио је само с три песме, изоставивши чувену и једну од најлепших – Santa Maria della Salute.
Неславно прошавши у Антологији Богдана Поповића, Лаза Костић још лошије је прошао у Историји нове српске књижевности Јована Скерлића (из 1914. године), што је само логичан наставак онога што је овај угледни критичар и историчар књижевности написао у студији Омладина и њена књижевност (1906) у којој је песника Максима Црнојевића упоредио с глумцем који је у свом животу „толико играо улогу романтичног ’женија’ да му се маска најзад слепила на лице“. То ће, само још оштрије и одређеније, поновити и у Историји: „У књижевности он је одвећ слободно схватио и одвећ самовољно примењивао опако начело да романтизам значи неограничену слободу у уметности. У поезији ’богодани’, ’женијални песник’, како се тада говорило, треба да буде што разузданији, да баци под ноге здрав разум и логику обичних, смртних људи, да објави рат синтакси и речнику, да себи присвоји право да као бог ствара што му ћуд захте. То је све било на романтичарској девизи épater le bon bourgeois, ’опсенити простоту’, и од тога бацања праха у очи, од тога изигравања генија, Лаза Костић је начинио себи програм и у животу и у књижевности.“ Скерлићева оцена у Историји даће интонацију вредновању Костићевог дела у многим потоњим историјама књижевности међу којима се у раздобљу до Другог светског рата изразитије издваја позитивним односом Милош Савковић у свом делу Југословенска књижевност.

КАКО ИСТЕСАТИ СРПСКИ ПАТОС Тек у раздобљу између два светска рата, а нарочито после Другог светског рата, и то од почетка педесетих година прошлога века, историчари књижевности, књижевни критичари и есејисти (Милан Богдановић, Милош Савковић, Исидора Секулић, Зоран Мишић, Живомир Младеновић, Младен Лесковац, Милан Кашанин, Миодраг Поповић, Јован Деретић и др.) и неколико антологичара наше поезије измениће вредносни став о стваралаштву Лазе Костића и сврстаће га међу великане српског романтизма. Као што се види, требало је да прође скоро читаво столеће после смрти Лазе Костића, па да му дефинитивно буде признато место у нашој књижевности које му по вредности његовог дела припада.
Позориште је подручје на којем ће се Лаза Костић огледати као драмски аутор, али и као позоришни есејист и критичар. „У очима својих савременика и дуго после, Лаза Костић је највише значио као драмски писац“ – тачно опажа Милан Кашанин, додајући како је у српској књижевности било подоста писаца драма и трагедија, „али ниједан од њих није створио дела у коме би се говорило тако смело, тако звонко, с толико муњевитих осветљења као у Максиму Црнојевићу Лазе Костића.“ Према мотивима народне песме Женидба Максима Црнојевића, надахнуто и у истински шекспировском замаху испевао је Лаза Костић трагедију Максим Црнојевић у којој преовлађују трагични патос и на појединим местима искрени лирски заноси. Иако је омладина с одобравањем и бурно поздравила Лазино читање Максима Црнојевића у друштву „Преодница“ у Пешти 1863. године, мишљење оцењивача Матице српске није било јединствено. Један од њих, песник и драматичар Јован Суботић, био је против тога да се дело награди.
Прво извођење Максима Црнојевића било је у Новом Саду, у Српском народном позоришту 1869. године. Никаквог одзива позоришне критике није било, па је Антоније Хаџић, управник позоришта, затражио да Лаза Костић напише приказ. Он зато пише анонимну критику у којој наглашава да је Максим ношен „српским патосом“ и указује: „За голему борбу побратимства и љубави чини нам се да је одвећ трошна грађа тај Максим, са својим избирачким ћудима, са својом млетачком избирачком осетљивошћу, а црногорском напраситошћу. (…) Песник као да се упињао да из побратимства истеше неки српски патос. (…) Што има лепих појава у овој трагедији, то је више заслуга сретног избора предмета него самог обрађивања.“ Међутим, занимљиво је како је неких десетак година потом Ђорђе Малетић, можда не знајући да је Лаза Костић аутор те критике, прихватио ову Лазину мистификаторску играрију као озбиљан и зрео критички суд. Уопште, ако се узме у обзир читаво дело Костићево, за живота је он можда највише признања стекао за Максима Црнојевића зато што је критика старе школе сматрала да је трагедија најузвишенији и најтежи драмски жанр. Милан Кашанин ипак истиче: „Крилати стихови Костићеви, набијени сентенцијама и засути фигурама, не могу се пратити на позорници без крајње напрегнуте пажње. Максим Црнојевић је више за читање него за гледање.“ Међутим, наши познати глумци који су тумачили насловну улогу оповргли су ово мишљење: племенита патетика Добрице Милутиновића дала је прави смисао Максимовим поступцима, док је Петар Краљ имао заносне узлете у свом тумачењу овог лика.

НАЈБОЉЕ ПОЗОРИШТЕ ПОТЕКЛО ИЗ ЖИВОГ ФОЛКЛОРА Друга Костићева трагедија, Пера Сегединац, написана као и прва – у јамбу, у основи је политичка драма заснована на антиаустријској и антиклерикалној интонацији. У делу песник велича јунаштво и осуђује издају, али тек пети чин издиже ову трагедију и приближује је висинама Максима Црнојевића. У историји српског позоришта Миливоје Живановић остаје као врхунски тумач насловне улоге.
Према народној песми Љуба Хајдук-Вукосава Костић је у прози написао херојску комедију Гордана којом је желео да потврди своје теорије према којима је најбоље позориште оно што је, као и грчко, потекло из живога фолклора. Имао је великих амбиција да се та драма прикаже у Паризу. Жил Леметр, тада водећи париски критичар, написао је 1891. године веома повољну критику о тексту у листу Журнал де деба, препоручивши га за извођење, али до тога није дошло. За ово дело Лаза је заинтересовао и Николу Теслу у нади да ће уз његову подршку и помоћ успети у настојању да се Гордана изведе у Америци. Иако засад нема поузданих података да је до извођења у Америци дошло, Станислав Винавер оправдано сматра „да се Тесли у Гордани допало оно што је у њој ’непреводљиво’ – једар језик и паратаксе“. Додајмо да је Лаза Костић преко једног свог пријатеља „припремао терен“ да се Гордана прикаже у Бразилији, али ни у томе није успео.
Четврто Костићево драмско дело је комедија Окупација, коју је написао на немачком језику у Бечу после Берлинског конгреса 1878. године. Желео је да то дело представи бечкој публици и помишљао о могућности да га Бургтеатар уврсти у свој репертоар. Међутим, ни у томе није успео. Ову комедију пронашао је и превео с немачког Живомир Младеновић и с опсежном студијом Непозната драма Лазе Костића објавио у издању Српске академије наука и уметности, 1977. године. Отад се ниједно наше позориште није латило да прикаже комедију Окупација: тек пре десет година, поводом обележавања века песникове смрти, Народно позориште из Сомбора прво је приказало ово дело.

НАШ НАЈВЕЋИ ПОЛИГЛОТА ПОСЛЕ ДОСИТЕЈА Биографи Лазе Костића оправдано скрећу пажњу на његова настојања да се бави науком. Ако знамо да је Лаза, пошто је 1864. дипломирао, две године потом докторирао право у Пешти, могло се очекивати да ће се и даље бавити правним наукама, али се он посветио филозофији уметности. Обимније теоријске радове почео је објављивати у годинама пуне зрелости, када је написао дело Основи лепоте у свету с особитим обзиром на српске народне песме. Потом је написао критички увод у општу филозофију и опсежну Књигу о Змају (1902). Међутим, ни Костићеве филозофске и естетске студије, есеји о театру и монографски радови нису наишли на позитивне оцене и већи одјек. Јован Скерлић констатовао је у Историји нове српске књижевности како Костићу његови завидљиви напади на Бранка Радичевића (објављени у Зети и Црногорци, 1885) и Књига о Змају „не служе нимало на част“, док „за уметничку филозофију и књижевну критику није имао довољно равнотеже у глави и објективности у духу.“
Костићеву Књигу о Змају, како исправно уочава Милан Кашанин, нападали су стога што је он доказивао да су у Змајевој поезији најгоре управо оне песме којима се сав свет дивио, а најбоље, заправо једино добре, оне које нико није приметио. У тој књизи Костић је с иронијом говорио о књижевном животу свог времена, о пристрасности уредника часописа, о Књижевној задрузи, о демократским идејама, о радикалима и јакобинцима, што је већ било довољно да буде дочекана с великим незадовољством и големом срџбом. „Свиреп и саркастичан, Костић је у књизи о Змају дао најоригиналнију и најпродорнију анализу једне поезије и најживљи портрет једног писца који су код нас написани (…) Његова монографија је ремек-дело критичарске прозе, узбудљива као драма и писана драмски…“ – закључује Кашанин замеривши делу преопширност и суровост критичког поступка.
Полиглота, у српској књижевности највећи после Доситеја, будући да је знао грчки, латински, немачки, француски, енглески, руски и мађарски, с тим што је с готово свих од тих језика преводио, док је на немачком, француском и латинском писао, Лаза Костић је несумњиво најобразованији песник нашег романтизма и један од најученијих Срба у XIX веку, те је заслужио другачији однос према својим филозофско-естетичким списима, књижевним и позоришним студијама и критикама, као и према своме преводилаштву, посебно када је реч о Шекспировим делима. Али та подручја Костићевог рада прошла су код критичара и историчара књижевности слично као и његова поезија.
Помишљао је Лаза Костић да ће после објављивања неких од наведених студија моћи да с успехом конкурише за катедре на Великој школи у Београду. Но то му није пошло за руком. У зрелим годинама надао се да добије какво место у српској дипломатији или конзуларној служби, распитивао се и о могућностима да добије катедру у Загребу, али ни у тим покушајима није успео. Зато је током знатног дела свог живота морао да се бави новинарством. О тој његовој активности давно смо писали у Печату. Овом приликом подвлачимо да је и као новинар имао доста неспоразума и да је изазивао гнев политичких противника, што је као последицу имало више конфликата који су се завршавали казнама, затвором или прогонствима. Као борбени заточник истине, Лаза Костић био је 1882–83. први председник Српског новинарског друштва. Доживео је, истина годину дана пред смрт, да буде проглашен за редовнога члана Српске краљевске академије наука. И то је било једно од ретких признања, али и оно највише које је стекао у животу.
Живећи свој живот уистину „међу јавом и мед сном“ Лаза Костић имао је судбину Прометеја о коме је и певао. Иако су га окивали правилима и прописима већ у његово време застарелих поетика и књижевних теорија, нису успели да му онемогуће машту и спутају његове пркосне заносе и песничке узлете: разбио је окове у које су га бацили. Време после смрти скинуло је окове и дефинитивно донело признање његовом великом делу. Али остало је још довољно простора за нова процењивања и анализе његовог књижевног рада, при чему свакако полазна основа мора бити студија Заноси и пркоси Лазе Костића аутора сличног му по стваралаштву, песника и новинара Станислава Винавера.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *