Prometej koji je razbio nametnute okove

Sto osamdeset godina od rođenja Laze Kostića (1841–1910)

Zbog čega je trebalo da prođe čitav vek od njegove smrti pa da delo velikog srpskog pesnika romantičara počne da se vrednuje onako kako zaslužuje?

Na svim područjima na kojima se pojavljivao kao stvaralac Lazu Kostića pratili su nesporazumi i nerazumevanja. Veliki pesnik, autor stihova koje danas jednodušno svrstavamo među najlepše na srpskom jeziku – dovoljno je setiti se njegovih epskih pesama Minadir, Đurđevi stubovi, Samson i Dalila, Dužde se ženi, Preljubnica, ili pak lirskih poema Poslednja ruža i Santa Maria della Salute i drugih bisera njegove lirike kao što su pesme Moja zvezda, Spomen na Ruvarca, Prometej, Među javom i med snom, Na ponoćnoj lađi i Pevačka himna Jovanu Damaskinu, zatim drame Maksim Crnojević i Pera Segedinac, kao i činjenice da je bio briljantni književni i pozorišni kritičar, esejist, filozof i prevodilac s više jezika – neminovno se mora postaviti pitanje: zašto su ga za života zaobilazila priznanja, sustizale negativne, pa čak i podsmešljive kritike, kao i osporavanja njegovog prevodilaštva. Nisu ga pozitivno ocenjivali književni kritičari njegovog vremena: Svetislav Vulović, Ljubomir Nedić i, naročito, Bogdan Popović, Pavle Popović i Jovan Skerlić. O tome je karakteristično sećanje Miloša Crnjanskog koje je izneo u jednom komentaru u knjizi Itaka i komentari. Prema Crnjanskom, Bogdan Popović je smatrao da je Kostić sam bio kriv što se njegova karijera u literaturi tako tragično završila. Kada je Crnjanski od Popovića zatražio da mu pobliže objasni tu krivicu, ovaj je to i učinio. „Veli, Skerlić i braća Popovići, vraćali su se jednom iz Novog Sada, a u taj isti vagon ušao je jedan krupan, razbarušen čovek, iz Karlovaca. Ušao je u kupe braće Popovića. Pogledao ih je, pričao je Bogdan Popović, svojim krupnim očima ludaka, okrenuo glavu, sve do Beograda, i nije ih udostojio ni pozdrava. Bogdan je onda – pričao je on sam – kad je idući put pisao o prevodima Kostića, rešio da pritisne pero pišući o Šekspiru Kostića. Tog neuljudnog čoveka.“ Ali Bogdan Popović nije samo povodom Kostićevih prevoda pritisnuo pero. Bio je neraspoložen i prema Kostiću kao pesniku, i to kada je sastavljao svoju čuvenu Antologiju novije srpske lirike (objavljenu 1911). U tom izboru Lazu Kostića zastupio je samo s tri pesme, izostavivši čuvenu i jednu od najlepših – Santa Maria della Salute.
Neslavno prošavši u Antologiji Bogdana Popovića, Laza Kostić još lošije je prošao u Istoriji nove srpske književnosti Jovana Skerlića (iz 1914. godine), što je samo logičan nastavak onoga što je ovaj ugledni kritičar i istoričar književnosti napisao u studiji Omladina i njena književnost (1906) u kojoj je pesnika Maksima Crnojevića uporedio s glumcem koji je u svom životu „toliko igrao ulogu romantičnog ’ženija’ da mu se maska najzad slepila na lice“. To će, samo još oštrije i određenije, ponoviti i u Istoriji: „U književnosti on je odveć slobodno shvatio i odveć samovoljno primenjivao opako načelo da romantizam znači neograničenu slobodu u umetnosti. U poeziji ’bogodani’, ’ženijalni pesnik’, kako se tada govorilo, treba da bude što razuzdaniji, da baci pod noge zdrav razum i logiku običnih, smrtnih ljudi, da objavi rat sintaksi i rečniku, da sebi prisvoji pravo da kao bog stvara što mu ćud zahte. To je sve bilo na romantičarskoj devizi épater le bon bourgeois, ’opseniti prostotu’, i od toga bacanja praha u oči, od toga izigravanja genija, Laza Kostić je načinio sebi program i u životu i u književnosti.“ Skerlićeva ocena u Istoriji daće intonaciju vrednovanju Kostićevog dela u mnogim potonjim istorijama književnosti među kojima se u razdoblju do Drugog svetskog rata izrazitije izdvaja pozitivnim odnosom Miloš Savković u svom delu Jugoslovenska književnost.

KAKO ISTESATI SRPSKI PATOS Tek u razdoblju između dva svetska rata, a naročito posle Drugog svetskog rata, i to od početka pedesetih godina prošloga veka, istoričari književnosti, književni kritičari i esejisti (Milan Bogdanović, Miloš Savković, Isidora Sekulić, Zoran Mišić, Živomir Mladenović, Mladen Leskovac, Milan Kašanin, Miodrag Popović, Jovan Deretić i dr.) i nekoliko antologičara naše poezije izmeniće vrednosni stav o stvaralaštvu Laze Kostića i svrstaće ga među velikane srpskog romantizma. Kao što se vidi, trebalo je da prođe skoro čitavo stoleće posle smrti Laze Kostića, pa da mu definitivno bude priznato mesto u našoj književnosti koje mu po vrednosti njegovog dela pripada.
Pozorište je područje na kojem će se Laza Kostić ogledati kao dramski autor, ali i kao pozorišni esejist i kritičar. „U očima svojih savremenika i dugo posle, Laza Kostić je najviše značio kao dramski pisac“ – tačno opaža Milan Kašanin, dodajući kako je u srpskoj književnosti bilo podosta pisaca drama i tragedija, „ali nijedan od njih nije stvorio dela u kome bi se govorilo tako smelo, tako zvonko, s toliko munjevitih osvetljenja kao u Maksimu Crnojeviću Laze Kostića.“ Prema motivima narodne pesme Ženidba Maksima Crnojevića, nadahnuto i u istinski šekspirovskom zamahu ispevao je Laza Kostić tragediju Maksim Crnojević u kojoj preovlađuju tragični patos i na pojedinim mestima iskreni lirski zanosi. Iako je omladina s odobravanjem i burno pozdravila Lazino čitanje Maksima Crnojevića u društvu „Preodnica“ u Pešti 1863. godine, mišljenje ocenjivača Matice srpske nije bilo jedinstveno. Jedan od njih, pesnik i dramatičar Jovan Subotić, bio je protiv toga da se delo nagradi.
Prvo izvođenje Maksima Crnojevića bilo je u Novom Sadu, u Srpskom narodnom pozorištu 1869. godine. Nikakvog odziva pozorišne kritike nije bilo, pa je Antonije Hadžić, upravnik pozorišta, zatražio da Laza Kostić napiše prikaz. On zato piše anonimnu kritiku u kojoj naglašava da je Maksim nošen „srpskim patosom“ i ukazuje: „Za golemu borbu pobratimstva i ljubavi čini nam se da je odveć trošna građa taj Maksim, sa svojim izbiračkim ćudima, sa svojom mletačkom izbiračkom osetljivošću, a crnogorskom naprasitošću. (…) Pesnik kao da se upinjao da iz pobratimstva isteše neki srpski patos. (…) Što ima lepih pojava u ovoj tragediji, to je više zasluga sretnog izbora predmeta nego samog obrađivanja.“ Međutim, zanimljivo je kako je nekih desetak godina potom Đorđe Maletić, možda ne znajući da je Laza Kostić autor te kritike, prihvatio ovu Lazinu mistifikatorsku igrariju kao ozbiljan i zreo kritički sud. Uopšte, ako se uzme u obzir čitavo delo Kostićevo, za života je on možda najviše priznanja stekao za Maksima Crnojevića zato što je kritika stare škole smatrala da je tragedija najuzvišeniji i najteži dramski žanr. Milan Kašanin ipak ističe: „Krilati stihovi Kostićevi, nabijeni sentencijama i zasuti figurama, ne mogu se pratiti na pozornici bez krajnje napregnute pažnje. Maksim Crnojević je više za čitanje nego za gledanje.“ Međutim, naši poznati glumci koji su tumačili naslovnu ulogu opovrgli su ovo mišljenje: plemenita patetika Dobrice Milutinovića dala je pravi smisao Maksimovim postupcima, dok je Petar Kralj imao zanosne uzlete u svom tumačenju ovog lika.

NAJBOLJE POZORIŠTE POTEKLO IZ ŽIVOG FOLKLORA Druga Kostićeva tragedija, Pera Segedinac, napisana kao i prva – u jambu, u osnovi je politička drama zasnovana na antiaustrijskoj i antiklerikalnoj intonaciji. U delu pesnik veliča junaštvo i osuđuje izdaju, ali tek peti čin izdiže ovu tragediju i približuje je visinama Maksima Crnojevića. U istoriji srpskog pozorišta Milivoje Živanović ostaje kao vrhunski tumač naslovne uloge.
Prema narodnoj pesmi Ljuba Hajduk-Vukosava Kostić je u prozi napisao herojsku komediju Gordana kojom je želeo da potvrdi svoje teorije prema kojima je najbolje pozorište ono što je, kao i grčko, poteklo iz živoga folklora. Imao je velikih ambicija da se ta drama prikaže u Parizu. Žil Lemetr, tada vodeći pariski kritičar, napisao je 1891. godine veoma povoljnu kritiku o tekstu u listu Žurnal de deba, preporučivši ga za izvođenje, ali do toga nije došlo. Za ovo delo Laza je zainteresovao i Nikolu Teslu u nadi da će uz njegovu podršku i pomoć uspeti u nastojanju da se Gordana izvede u Americi. Iako zasad nema pouzdanih podataka da je do izvođenja u Americi došlo, Stanislav Vinaver opravdano smatra „da se Tesli u Gordani dopalo ono što je u njoj ’neprevodljivo’ – jedar jezik i paratakse“. Dodajmo da je Laza Kostić preko jednog svog prijatelja „pripremao teren“ da se Gordana prikaže u Braziliji, ali ni u tome nije uspeo.
Četvrto Kostićevo dramsko delo je komedija Okupacija, koju je napisao na nemačkom jeziku u Beču posle Berlinskog kongresa 1878. godine. Želeo je da to delo predstavi bečkoj publici i pomišljao o mogućnosti da ga Burgteatar uvrsti u svoj repertoar. Međutim, ni u tome nije uspeo. Ovu komediju pronašao je i preveo s nemačkog Živomir Mladenović i s opsežnom studijom Nepoznata drama Laze Kostića objavio u izdanju Srpske akademije nauka i umetnosti, 1977. godine. Otad se nijedno naše pozorište nije latilo da prikaže komediju Okupacija: tek pre deset godina, povodom obeležavanja veka pesnikove smrti, Narodno pozorište iz Sombora prvo je prikazalo ovo delo.

NAŠ NAJVEĆI POLIGLOTA POSLE DOSITEJA Biografi Laze Kostića opravdano skreću pažnju na njegova nastojanja da se bavi naukom. Ako znamo da je Laza, pošto je 1864. diplomirao, dve godine potom doktorirao pravo u Pešti, moglo se očekivati da će se i dalje baviti pravnim naukama, ali se on posvetio filozofiji umetnosti. Obimnije teorijske radove počeo je objavljivati u godinama pune zrelosti, kada je napisao delo Osnovi lepote u svetu s osobitim obzirom na srpske narodne pesme. Potom je napisao kritički uvod u opštu filozofiju i opsežnu Knjigu o Zmaju (1902). Međutim, ni Kostićeve filozofske i estetske studije, eseji o teatru i monografski radovi nisu naišli na pozitivne ocene i veći odjek. Jovan Skerlić konstatovao je u Istoriji nove srpske književnosti kako Kostiću njegovi zavidljivi napadi na Branka Radičevića (objavljeni u Zeti i Crnogorci, 1885) i Knjiga o Zmaju „ne služe nimalo na čast“, dok „za umetničku filozofiju i književnu kritiku nije imao dovoljno ravnoteže u glavi i objektivnosti u duhu.“
Kostićevu Knjigu o Zmaju, kako ispravno uočava Milan Kašanin, napadali su stoga što je on dokazivao da su u Zmajevoj poeziji najgore upravo one pesme kojima se sav svet divio, a najbolje, zapravo jedino dobre, one koje niko nije primetio. U toj knjizi Kostić je s ironijom govorio o književnom životu svog vremena, o pristrasnosti urednika časopisa, o Književnoj zadruzi, o demokratskim idejama, o radikalima i jakobincima, što je već bilo dovoljno da bude dočekana s velikim nezadovoljstvom i golemom srdžbom. „Svirep i sarkastičan, Kostić je u knjizi o Zmaju dao najoriginalniju i najprodorniju analizu jedne poezije i najživlji portret jednog pisca koji su kod nas napisani (…) Njegova monografija je remek-delo kritičarske proze, uzbudljiva kao drama i pisana dramski…“ – zaključuje Kašanin zamerivši delu preopširnost i surovost kritičkog postupka.
Poliglota, u srpskoj književnosti najveći posle Dositeja, budući da je znao grčki, latinski, nemački, francuski, engleski, ruski i mađarski, s tim što je s gotovo svih od tih jezika prevodio, dok je na nemačkom, francuskom i latinskom pisao, Laza Kostić je nesumnjivo najobrazovaniji pesnik našeg romantizma i jedan od najučenijih Srba u XIX veku, te je zaslužio drugačiji odnos prema svojim filozofsko-estetičkim spisima, književnim i pozorišnim studijama i kritikama, kao i prema svome prevodilaštvu, posebno kada je reč o Šekspirovim delima. Ali ta područja Kostićevog rada prošla su kod kritičara i istoričara književnosti slično kao i njegova poezija.
Pomišljao je Laza Kostić da će posle objavljivanja nekih od navedenih studija moći da s uspehom konkuriše za katedre na Velikoj školi u Beogradu. No to mu nije pošlo za rukom. U zrelim godinama nadao se da dobije kakvo mesto u srpskoj diplomatiji ili konzularnoj službi, raspitivao se i o mogućnostima da dobije katedru u Zagrebu, ali ni u tim pokušajima nije uspeo. Zato je tokom znatnog dela svog života morao da se bavi novinarstvom. O toj njegovoj aktivnosti davno smo pisali u Pečatu. Ovom prilikom podvlačimo da je i kao novinar imao dosta nesporazuma i da je izazivao gnev političkih protivnika, što je kao posledicu imalo više konflikata koji su se završavali kaznama, zatvorom ili progonstvima. Kao borbeni zatočnik istine, Laza Kostić bio je 1882–83. prvi predsednik Srpskog novinarskog društva. Doživeo je, istina godinu dana pred smrt, da bude proglašen za redovnoga člana Srpske kraljevske akademije nauka. I to je bilo jedno od retkih priznanja, ali i ono najviše koje je stekao u životu.
Živeći svoj život uistinu „među javom i med snom“ Laza Kostić imao je sudbinu Prometeja o kome je i pevao. Iako su ga okivali pravilima i propisima već u njegovo vreme zastarelih poetika i književnih teorija, nisu uspeli da mu onemoguće maštu i sputaju njegove prkosne zanose i pesničke uzlete: razbio je okove u koje su ga bacili. Vreme posle smrti skinulo je okove i definitivno donelo priznanje njegovom velikom delu. Ali ostalo je još dovoljno prostora za nova procenjivanja i analize njegovog književnog rada, pri čemu svakako polazna osnova mora biti studija Zanosi i prkosi Laze Kostića autora sličnog mu po stvaralaštvu, pesnika i novinara Stanislava Vinavera.