Данска веза

Како, и зашто, америчка Агенција за националну безбедност (НСА) прислушкује своје савезнике у Европи? И због чега се стара, али веома непријатна афера прислушкивања немачке канцераке Ангеле Меркел претворила у нову и десет пута гору и опаснију по стабилност евроатлантских интеграција

Европску унију ових дана потреса нова афера прислушкивања која је покренута на основу резултата заједничке истраге угледних европских медија. Иако се ради о покушају да се дефинитивно разјасни стара афера из 2013. године о прислушкивању немачке канцеларке Ангеле Меркел, оно што је откривено даје далеко непријатнију слику и открива далеко веће димензије злоупотреба и незаконитог рада америчких обавештајних служби на простору „симбола законитости и људских права“ – Европске уније.

ПАРТНЕРСКО ПРИСЛУШКИВАЊЕ Неспорно је утврђено да је америчка Агенција за националну безбедност у периоду од 2012. до 2014. године систематски прислушкивала велики број лидера најзначајнијих држава ЕУ, и да им је то омогућила и у томе им помагала данска војнообавештајна служба (ФН).
С територије Данске прислушкивани су лидери Шведске, Норвешке, Холандије, Француске и Немачке, а куриозитет је у томе што је данска обавештајна служба омогућила Американцима да прислушкују и нека данска министарства надлежна за индустрију и производњу оружја.
Јасно се види и да је тежиште те операције било на Немачкој, водећој држави ЕУ, где нису прислушкивали само канцеларку Ангелу Меркел и њен кабинет, него и председника Франка Валтера Штајнмајера, нека министарства, па чак и опозиционе лидере.
Сада комплетне нације увређено траже објашњење, пре свега од својих лидера, а у крајњој линији и од америчке администрације. Европски лидери су згранути и љути, али у исто време веома суздржани и благи у својим изјавама које су сличне као јаје јајету – да је прислушкивање међу пријатељским и партнерским државама недопустиво. Очито да нико од њих не жели конфронтацију с Американцима, те настоје да се нова афера заташка као и она стара. У случају старе афере, да би се смањио притисак јавности, у Немачкој је био покренут судски процес против актера незаконитог прислушкивања, али је убрзо прекинут с објашњењем да се незаконитости не могу доказати на суду.

[restrict]

УЛОГА НАТО-а Европске лидере не муче само дрскости Американаца него и девијације у сопственим обавештајно-безбедносним службама које су увек спремне да без знања своје владе пружају незакониту помоћ моћним прекоокеанским партнерима. У прошлој афери било је јасно да су поједини функционери немачке БНД користили делове службе како би помогли Американцима да прислушкују њихову канцеларку. Сада су нешто слично учинили Данци. Наравно да се сви у Европи питају како је то могуће, и шта предузети да се то не би поновило.
Али како то амерички обавештајци успевају да „заврбују“ своје колеге у државама ЕУ да раде незаконито у њихову корист, па и против интереса властите државе?
НАТО нема своје обавештајно-безбедносне службе, и у обавештајном и безбедносном смислу ослања се на бројне службе држава-чланица. Водећа улога у алијанси припада Америци, како о питању командовања здруженим формацијама НАТО држава, тако и о свим осталим питањима.
Као што је јасно дефинисано да тим формацијама може командовати само амерички генерал, тако и у обавештајно-безбедносном смислу водећу и координаторску улогу имају америчке обавештајно-безбедносне службе. Једина обавештајна служба коју Американци искрено поштују и сматрају себи равном јесте британска МИ6. Свима другима, некима мање, некима више, уместо као партнери намећу се као тутори. Тако се и партнерство с обавештајним службама ЕУ временом претворило у општеприхваћени став да Американце увек треба послушати и пружити им помоћ у свему што захтевају. Такав став се формирао давно, одмах након завршетка Другог светског рата из кога су само америчке и британске службе изашле као прекаљене и моћне, док су њихови европски партнери од њих „учили занат“.

МАЛИГНИ РУСКИ УТИЦАЈ Док се моћни политичари ЕУ понижени чуде шта их је снашло и како је могуће да се њихове обавештајно-безбедносне службе олако одлучују да стварају услове Американцима да их прислушкују, а по закону и природи свог посла су баш они дужни да их контраобавештајно штите, треба да пођу од себе. Управо они, лидери држава ЕУ, понашају се поданички и сервилно према личностима из америчке администрације, а сада се чуде што се тако сервилан однос пресликао и на њихове обавештајне службе. Одавно су шефови и оперативци обавештајних служби држава ЕУ научили да је због сопствене каријере Американце најбоље послушати. Сем тога, планове обавештајних операција за потребе НАТО-а праве Американци, док остали само у њима учествују. Коначну оцену успеха њиховог ангажмана дају они, а то и те како утиче на њихове каријере.
Американци намерно преувеличавају „руску опасност“ када је ЕУ у питању и стварају слику да руске обавештајне продоре и обавештајне игре њихови европски партнери без њих не могу ни да открију, а камоли да их раскринкају и спрече. Тако би се свако одбијање америчких захтева, који се правдају откривањем руских шпијуна, протумачило као саботирање борбе против „малигног руског утицаја“. Зашто би се онда неко од оперативаца или шефова служби држава ЕУ излагао таквим оптужбама и падао у немилост моћних прекоокеанских колега? Сем тога, за њихове тајне операције прислушкивања ионако нико у Европи неће сазнати јер се њихови планови не предочавају европским лидерима.

СУВЕРЕНОСТ И ПОВЕРЕЊЕ Да су с тим плановима упознати амерички моћници, можемо се кладити. Зато јавност ЕУ тражи да се отворено постави питање америчком председнику Бајдену, приликом доласка на самит у Европу, јер је он у време прислушкивања европских лидера био потпредседник САД. Мале су шансе да се то догоди јер, како је приметио један посланик Бундестага: „Нисмо ми довољно суверени да бисмо то могли да питамо.“
Европске владе и председници држава сада стварно имају разлога за бригу. Не само да је потпуно пољуљано поверење према Американцима него и између држава ЕУ. Тренутно сви нападају Данску и траже објашњење како су дозволили да се с њене територије прислушкују друге државе ЕУ, а у исто време су потпуно свесни да ће то сутра учинити обавештајци неке друге земље, можда и њихове.
Трагично је што прислушкивање лидера нису откриле њихове (европске) службе, него случајна „провала“ у америчком обавештајном систему. Да те податке није изнео обавештајац ЦИА и НСА Едвард Сноуден, вероватно се никада за то не би сазнало и обавештајна операција прислушкивања европских лидера одвијала би се до данас. Сноуден је радио на подручју електронске шпијунаже, али је, разочаран масовним незаконитим радом америчких агенција, одлучио да постане „звиждач“. Још далеке 2013. године обелоданио је огроман број тајних докумената, између осталог и операцију прислушкивања лидера ЕУ, али је због оптужби за издају морао да побегне и затражи политички азил у Русији. Након тога, податке је сукцесивно допуњавао и проширивао, а последња његова информација је веома непријатна за новог америчког председника јер Сноуден тврди да је Бајден био упознат са спорном операцијом прислушкивања. Чињеница да се истраге препуштају новинарима говори о суздржаности реакција европских држава када су у питању САД. Ни у Данској, ни у Немачкој обавештајци који су стварали услове Американцима нису смењени због тога, него су измишљени неки други разлози или су притисцима принуђени да дају оставке.

ТЕРОРИСТИЧКИ ИЗГОВОР Да не спомињемо масовна прислушкивања везана за тероризам као безбедносну претњу, која су у многим државама ЕУ подстакле и организовале управо америчке обавештајне службе. Редовно се радило о насумичном, значи, незаконитом прислушкивању више десетина хиљада људи.
И у овој области Американци су били нека врста организатора и координатора. Европске службе обезбеђивале су услове и пружале подршку. Њихове базе података о терористима биле су далеко богатије у односу на све друге државе, као и техничка подршка која је омогућавала масовна прислушкивања и аутоматску селекцију. Терористичка опасност је Европљане принудила да их прихвате оберучке. Да ли су Американци то злоупотребили? Па наравно да јесу – прислушкивали су кога су хтели и колико су хтели.

АМЕРИЧКА МОТИВАЦИЈА Али поставља се питање зашто Американци немају поверења у своје европске партнере, и зашто се одлучују на тако ризичне обавештајне операције које могу пореметити стабилност евроинтеграција?
Наравно да је прави и једини разлог прислушкивања лидера држава ЕУ од стране америчке НСА – неповерење. Није оно настало јуче, али је допунски проблем што то неповерење временом расте због све веће колизије у њиховим интересима. Већ има озбиљног негодовања што амерички интереси увек имају приоритет у односу на европске државе.
Кључно интересовање обавештајних служби САД односи се на економско повезивање Немачке и Русије, зато што је исувише логично и веома потребно и једнима и другима до мере да тај економски интерес постепено надјачава геостратешке интересе и пројекције САД.
Немачка је светска индустријска сила којој недостају енергенти, сировине и тржиште. Русија јој, захваљујући својој величини и природним ресурсима, све то нуди толико повољно како им нико други не може понудити, наравно, у свом интересу јер им је тешко наћи другог купца и пословног партнера какав је Немачка.
Тај економски интерес полако се пресликава и на друге државе ЕУ. Стара процена америчких обавештајаца, да би тако јако економско партнерство могло прерасти у политичко, све време је веома актуелна, јер у том случају САД постају сувишне у Европи. У том случају нестала би „руска опасност“ на којој инсистирају Американци, евроатлантске интеграције изгубиле би смисао и геостратешки однос великих сила потпуно би се променио.
Зато је у тежишту рада америчке НСА немачки политички врх, не само актуелни него и потенцијални. Можемо слободно рећи да прислушкивање осталих европских лидера може повремено и престати, али немачких никада, јер би то значило да Американци препуштају случају будућа дешавања. Американци хоће да знају и шта лидери држава ЕУ раде – то је исувише лако – и шта они мисле и шта планирају у будућности. У случају Немаца, хоће да знају и оно што крију у подсвести. Ако се при томе дочепају материјала којима могу да их компромитују и уцењују, тим боље.
Тако да није чудо што су европски истраживачки новинари утврдили да Ангела Меркел није прислушкивана само две године него десет година непрекидно. Када би истраживање обавили прави стручњаци за обавештајни рад, сигурно би закључили да прислушкивање никада није прекидано, од Другог светског рата па све до данас. Американци Немцима никада нису поверовали, поготово кадровима који су никли у Источној Немачкој, јер фобија о Штазију траје до данас.
Сада је тежиште америчког обавештајног ангажовања на истраживању најбољег начина за пресецање или барем смањење продаје руског гаса Немачкој и другим државама ЕУ. Процењују да би тако искључили главни мотор руског узлета. Успели су да дестабилизацијом Украјине затворе најважнији нафтовод. Међутим, отварају се и граде други који то успешно надокнађују, као што су „Турски ток“ и „Северни ток 2“ (у завршној фази изградње). Мале су шансе да Американци уценама то спрече – корист је исувише велика а алтернативе које нуде потпуно су бесмислене јер су далеко скупље. Нису Европљани луди да се са судбином своје индустрије коцкају допремањем гаса бродовима из САД или неким фантомским гасоводима из Азије и Африке.
Недостатак реалног разлога за дистанцирање држава ЕУ од Русије САД надокнађују наметањем бесмислене конфронтације. Тако није случајно што су у обавештајне игре с Алексејем Наваљним, који је школовани амерички агент, максимално укључили немачки БНД и друге немачке државне институције, и што су у хибридне нападе на Украјину намерно уплели добар део обавештајних служби ЕУ.
Морају се наћи начини за стварање вештачког раздора између ЕУ и Русије, посебно Немачке и Русије, ма колико то било рискантно јер су у супротном, како то они цене, угрожени витални интереси САД и НАТО-а. Зато тајна и незаконита прислушкивања лидера ЕУ неће престати. Само ће се тражити други начини реализације супертајних обавештајних операција према „пријатељима и партнерима“.

[/restrict]