Предлози за нову економију

Пише Бојан Димитријевић (аутор је економиста и члан Фискалног савета)

Којим правцем светска економија треба да крене даље? Шта су основне поуке и лекције кризе и да ли су свет, наука, струка, извукли праве поуке из кризе 2008?

Током 2008. године свет је погодила финансијска криза која је у међувремену названа Великом рецесијом. По дубини, интензитету и трајању то је највећа криза после Велике депресије из 1929–1933. године. Од ње је разликује чињеница да је пад бруто домаћег производа (БДП) и раст незапослености био мањи него 1929. године.

КЉУЧНА ПИТАЊА Криза је највише погодила САД и земље Европске уније, а делимично и земље Трећег света, а код медитеранских земаља ЕУ (Грчка, Италија, Шпанија) још увек траје.
Интензитет кризе је мањи, пре свега, због чињенице да је држава интервенисала (у духу кејнзијанских препорука) и огромним фискалним пакетима ублажила многе последице још дубљег пада производње и запослености, те спречила масовнији банкрот банака, финансијских организација и великих предузећа.
Није нам намера да анализирамо кризу која је већ одавно иза нас (јер се свет већ суочава и с новом кризом везаном за крах економије услед пандемије ковида 19) већ да поставимо нека кључна питања која су се тим поводом отворила и која су од темељног значаја за судбину економске струке, њене теорије и економске политике, али су значајне и за смер којим свет може кренути у будућности.
Основно питање је – шта су кључни узроци кризе, зашто је она настала, и да ли се она могла предвидети и предупредити? Зашто је криза у већој мери погодила богатије земље Запада и зашто није имала јачи утицај на растуће светске економије? Постоје ли узроци кризе у домену економске теорије и економске политике која из ње проистиче? Којим правцем светска економија треба да крене даље? Шта су основне поуке и лекције кризе и да ли су свет, наука, струка, извукли праве поуке из кризе?

[restrict]

УЗРОЦИ КРИЗЕ О Великој рецесији већ је написана обимна литература. Најразорнију критику кризе, њених узрока и последица дао је, без сумње, професор Џозеф Стиглиц у својој књизи „Слободан пад“, а његовој анализи тежину даје и чињеница да је добитник Нобелове награде, да је био главни економиста Светске банке, да је одувек имао резерве према неолибералној догми и тржишном фундаментализу и да је био један од ретких који је упозоравао на могућност настанка кризе.
Кључни узроци кризе могу се језгровито изразити у три става – либерализација, дерегулација и повлачење државе, а детаљнија анализа истакла би следеће узроке: слепо и некритичко прихватање филозофије и праксе тржишног фундаментализма и лесе фер политике која је смањила улогу државе на најмању могућу меру; доминација неокласичне (неолибералне) економске теорије за коју се у многим аспектима може показати да представља квазинауку и идеолошку догму, а не чврсту и целовиту научну теорију; спровођење политике Вашингтонског консензуса, који је био доминантан у земљама транзиције, а који је наметан земљама Трећег света као образац структурног прилагођавања од стране међународних финансијских институција (ММФ, СБ, СТО); доктрина слободног тржишта којом је финансијско тржиште потпуно дерегулисано и предимензионирано; одсуство равнотеже између тржишта и државне регулације; напуштање концепта „државе благостања“ и кејнзијанског консензуса (који је био на снази до половине 1970-их година у развијеним земљама Запада); похлепа владајуће класе, која је, служећи се либералном идеологијом, теоријом и политиком, почев од времена М. Тачер и Р. Регана, имала за последицу велику прерасподелу друштвеног богатства у корист уског слоја најбогатијих, и то како између земаља у светској привреди као целини, тако и у односима класа унутар самих земаља.

КАЗИНО ЕКОНОМИЈА Треба нагласити да је криза више погодила развијене земље Запада (САД, ВБ, земље ЕУ, а нарочито земље попут Грчке, Шпаније, Ирске, Италије). Криза је почела као финансијска и показала је све лоше последице предимензионираних финансијских тржишта, виртуелне економије и тзв. „казино“ пословања заснованог на производњи ризичних хартија од вредности, финансијских иновација и деривата.
Нека истраживања спроведена у земљама ЕУ показала су да економије с већим уделом финансијске активе у односу на БДП имају мању стабилност, да су рањивије и да „издувавање“ шпекулативних „мехурова“ доводи до банкротства банака, осигуравајућих друштава и ствара несигурност, панику и трајни губитак поверења. Криза је разоткрила сву илузију финансијске моћи великих банака и парабанака које су се намножиле у САД током дуге владавине гувернера ФЕД и једног од гуруа неолибералне доктрине Алена Гринспена, који није предузео ништа да уведе ред и регулише тржиште.

Карактеристике америчког финансијског система биле су: лоше и неодговарајуће законодавство, одсуство закона и јасних правила која прецизно и поуздано регулишу финансијски систем, масовно фалсификовање финансијских и рачуноводствених извештаја, лажне оцене рејтинг агенција о бонитету банака и вредносних папира, прекомерна склоност ризику, похлепа банака и великих корпорација чији су директори делили и још увек деле високе бонусе (упркос кризи, беди и расту незапослености), трка обичних грађана за високим приносима и каматама које су носиле сва обележја „моралног хазарда“, увођење правила да се спасавају многе велике банке и осигуравајућа друштва по логици „сувише велики да би пропали“, одсуство менаџерске и шире друштвене одговорности, губитак поверања у државу, банке и финансијске установе, одсуство транспарентности пословања.
Док су велике банке успешно пословале, профити су се делили унутар власничке и менаџерске касте, а када су наступиле невоље, дошло је до социјализације дугова и њиховог преваљивања на терет обичних грађана. Тако је Стиглиц у „Слободном паду“ цинично приметио: „Држава, у којој се социјализмом често претило као анатемом, социјализовала је ризик и интервенисала на тржишту на начин који је био без преседана.“
Настојање да се спречи пропаст великих банака био је основни узрок кризе јавних дугова и раста незапослености код земаља какве су Шпанија, Грчка и Ирска. У Европској унији криза је наметнула и питање судбине заједничке валуте, трошкова прилагођавања услед немогућности девалвације евра, али и проблем успостављања јединствене фискалне политике уколико се жели опстанак ове економске интеграције.

РЕАЛНА ЕКОНОМИЈА И ЗЕМЉЕ БРИКС-а Насупрот овим државама су оне земље које су се ослањале претежно на реалну економију, раст производње, енергетске ресурсе и нови развој у чијој основи су домаћа индустрија, домаће инвестиције и ослонац на сопствене снаге.
Ту су на првом месту земље БРИКС-а, нове, снажне нарастајуће групације великих земаља (Кина, Русија, Бразил, Индија, Јужна Африка), неке земље Трећег света (Латинска Америка, Азија) које су имале сопствене развојне политике, али и богатије земље Европске уније са снажном привредом (Немачка, Холандија, Данска, Шведска), па чак и Пољска, која је свих година током транзиције развијала реални сектор и домаћу, извозно оријентисану привреду.
Основне поуке кризе могу се сажети у неколико најзначајнијих:

• најважнији узроци кризе су пренаглашена либерализација тржишта, дерегулација и слепа вера у моћ аутоматског успостављања привредне равнотеже;
• кључни индикатор кризе је спољни дуг и дефицит у билансу текућих трансакција, јер одражава вишак трошења у односу на могућности производње; јавни дуг није битан индикатор кризе, а у условима подстицања потрошње да би се изашло из кризе, чак је и неминован;
• рецесија теже погађа сиромашније него развијене земље, јер смањује прилив капитала и отежава прилагођаваје због малих могућности државне интервенције; криза настала услед ковида такође је значајно оборила светски ниво страних директних инвестиција;
• најбржи начин прилагођавања је девалвација домаће валуте, али изостаје као могућност за земље ЕУ (Шпанија, Грчка, Ирска) услед обавеза које имају у оквиру монетарне уније и отпора који пружају богатије земље Уније;
• улога државе расте, зато што постаје јасно да се тржиште мора регулисати, нарочито у области социјалне заштите и осигурања;
• неопходна је коренита реформа финансијског система, банкарства и монетарне политике која треба да повећа регулацију, смањи ризик и промени инструменте и циљеве монетарне политике који ће се фокусирати на раст и стабилност;
• земље које имају јак реални сектор, јасно одређену развојну политику и снажнију државну интервенцију нису имале значајније проблеме и брзо су изашле из краткотрајне рецесије;
  крај „америчког тријумфализма“ и „тржишног фундаментализма“ (Стиглиц) намеће потребу за реформом међународног економског поретка и свих кључних институција, зато што је тај поредак дубоко неправедан и подстиче раст неједнакости и сиромаштва на нивоу држава и светског становништва у целини;
• глобалне иницијативе треба да иду у правцу веће хуманости, сарадње и солидарности, подстицаја за раст, као и за формирање нове светске резервне валуте. У мери у којој Кина буде повећавала свој удео у светској економији, наметаће се и то питање као једно од пресудних у формирању новог међународног економског уређења;
• потребно је напуштање неокласичне теорије као доминантног истраживачког програма и развој оних теоријских приступа који се заснивају на кејнзијанизму.

Намеће се закључак да није довољно само стварање нове научне парадигме, новог обрасца економске науке, политике и методологије, већ и реформа друштва у правцу веће праведности и успостављања основне равнотеже у односу између тржишта и државе. Уколико до тога не дође, чини се да су неминовни велики социјални и политички потреси који ће човечанству донети само нове патње, страдања и беду.

[/restrict]

Наставиће се