Predlozi za novu ekonomiju

Piše Bojan Dimitrijević (autor je ekonomista i član Fiskalnog saveta)

Kojim pravcem svetska ekonomija treba da krene dalje? Šta su osnovne pouke i lekcije krize i da li su svet, nauka, struka, izvukli prave pouke iz krize 2008?

Tokom 2008. godine svet je pogodila finansijska kriza koja je u međuvremenu nazvana Velikom recesijom. Po dubini, intenzitetu i trajanju to je najveća kriza posle Velike depresije iz 1929–1933. godine. Od nje je razlikuje činjenica da je pad bruto domaćeg proizvoda (BDP) i rast nezaposlenosti bio manji nego 1929. godine.

KLJUČNA PITANJA Kriza je najviše pogodila SAD i zemlje Evropske unije, a delimično i zemlje Trećeg sveta, a kod mediteranskih zemalja EU (Grčka, Italija, Španija) još uvek traje.
Intenzitet krize je manji, pre svega, zbog činjenice da je država intervenisala (u duhu kejnzijanskih preporuka) i ogromnim fiskalnim paketima ublažila mnoge posledice još dubljeg pada proizvodnje i zaposlenosti, te sprečila masovniji bankrot banaka, finansijskih organizacija i velikih preduzeća.
Nije nam namera da analiziramo krizu koja je već odavno iza nas (jer se svet već suočava i s novom krizom vezanom za krah ekonomije usled pandemije kovida 19) već da postavimo neka ključna pitanja koja su se tim povodom otvorila i koja su od temeljnog značaja za sudbinu ekonomske struke, njene teorije i ekonomske politike, ali su značajne i za smer kojim svet može krenuti u budućnosti.
Osnovno pitanje je – šta su ključni uzroci krize, zašto je ona nastala, i da li se ona mogla predvideti i preduprediti? Zašto je kriza u većoj meri pogodila bogatije zemlje Zapada i zašto nije imala jači uticaj na rastuće svetske ekonomije? Postoje li uzroci krize u domenu ekonomske teorije i ekonomske politike koja iz nje proističe? Kojim pravcem svetska ekonomija treba da krene dalje? Šta su osnovne pouke i lekcije krize i da li su svet, nauka, struka, izvukli prave pouke iz krize?

[restrict]

UZROCI KRIZE O Velikoj recesiji već je napisana obimna literatura. Najrazorniju kritiku krize, njenih uzroka i posledica dao je, bez sumnje, profesor Džozef Stiglic u svojoj knjizi „Slobodan pad“, a njegovoj analizi težinu daje i činjenica da je dobitnik Nobelove nagrade, da je bio glavni ekonomista Svetske banke, da je oduvek imao rezerve prema neoliberalnoj dogmi i tržišnom fundamentalizu i da je bio jedan od retkih koji je upozoravao na mogućnost nastanka krize.
Ključni uzroci krize mogu se jezgrovito izraziti u tri stava – liberalizacija, deregulacija i povlačenje države, a detaljnija analiza istakla bi sledeće uzroke: slepo i nekritičko prihvatanje filozofije i prakse tržišnog fundamentalizma i lese fer politike koja je smanjila ulogu države na najmanju moguću meru; dominacija neoklasične (neoliberalne) ekonomske teorije za koju se u mnogim aspektima može pokazati da predstavlja kvazinauku i ideološku dogmu, a ne čvrstu i celovitu naučnu teoriju; sprovođenje politike Vašingtonskog konsenzusa, koji je bio dominantan u zemljama tranzicije, a koji je nametan zemljama Trećeg sveta kao obrazac strukturnog prilagođavanja od strane međunarodnih finansijskih institucija (MMF, SB, STO); doktrina slobodnog tržišta kojom je finansijsko tržište potpuno deregulisano i predimenzionirano; odsustvo ravnoteže između tržišta i državne regulacije; napuštanje koncepta „države blagostanja“ i kejnzijanskog konsenzusa (koji je bio na snazi do polovine 1970-ih godina u razvijenim zemljama Zapada); pohlepa vladajuće klase, koja je, služeći se liberalnom ideologijom, teorijom i politikom, počev od vremena M. Tačer i R. Regana, imala za posledicu veliku preraspodelu društvenog bogatstva u korist uskog sloja najbogatijih, i to kako između zemalja u svetskoj privredi kao celini, tako i u odnosima klasa unutar samih zemalja.

KAZINO EKONOMIJA Treba naglasiti da je kriza više pogodila razvijene zemlje Zapada (SAD, VB, zemlje EU, a naročito zemlje poput Grčke, Španije, Irske, Italije). Kriza je počela kao finansijska i pokazala je sve loše posledice predimenzioniranih finansijskih tržišta, virtuelne ekonomije i tzv. „kazino“ poslovanja zasnovanog na proizvodnji rizičnih hartija od vrednosti, finansijskih inovacija i derivata.
Neka istraživanja sprovedena u zemljama EU pokazala su da ekonomije s većim udelom finansijske aktive u odnosu na BDP imaju manju stabilnost, da su ranjivije i da „izduvavanje“ špekulativnih „mehurova“ dovodi do bankrotstva banaka, osiguravajućih društava i stvara nesigurnost, paniku i trajni gubitak poverenja. Kriza je razotkrila svu iluziju finansijske moći velikih banaka i parabanaka koje su se namnožile u SAD tokom duge vladavine guvernera FED i jednog od gurua neoliberalne doktrine Alena Grinspena, koji nije preduzeo ništa da uvede red i reguliše tržište.

Karakteristike američkog finansijskog sistema bile su: loše i neodgovarajuće zakonodavstvo, odsustvo zakona i jasnih pravila koja precizno i pouzdano regulišu finansijski sistem, masovno falsifikovanje finansijskih i računovodstvenih izveštaja, lažne ocene rejting agencija o bonitetu banaka i vrednosnih papira, prekomerna sklonost riziku, pohlepa banaka i velikih korporacija čiji su direktori delili i još uvek dele visoke bonuse (uprkos krizi, bedi i rastu nezaposlenosti), trka običnih građana za visokim prinosima i kamatama koje su nosile sva obeležja „moralnog hazarda“, uvođenje pravila da se spasavaju mnoge velike banke i osiguravajuća društva po logici „suviše veliki da bi propali“, odsustvo menadžerske i šire društvene odgovornosti, gubitak poveranja u državu, banke i finansijske ustanove, odsustvo transparentnosti poslovanja.
Dok su velike banke uspešno poslovale, profiti su se delili unutar vlasničke i menadžerske kaste, a kada su nastupile nevolje, došlo je do socijalizacije dugova i njihovog prevaljivanja na teret običnih građana. Tako je Stiglic u „Slobodnom padu“ cinično primetio: „Država, u kojoj se socijalizmom često pretilo kao anatemom, socijalizovala je rizik i intervenisala na tržištu na način koji je bio bez presedana.“
Nastojanje da se spreči propast velikih banaka bio je osnovni uzrok krize javnih dugova i rasta nezaposlenosti kod zemalja kakve su Španija, Grčka i Irska. U Evropskoj uniji kriza je nametnula i pitanje sudbine zajedničke valute, troškova prilagođavanja usled nemogućnosti devalvacije evra, ali i problem uspostavljanja jedinstvene fiskalne politike ukoliko se želi opstanak ove ekonomske integracije.

REALNA EKONOMIJA I ZEMLJE BRIKS-a Nasuprot ovim državama su one zemlje koje su se oslanjale pretežno na realnu ekonomiju, rast proizvodnje, energetske resurse i novi razvoj u čijoj osnovi su domaća industrija, domaće investicije i oslonac na sopstvene snage.
Tu su na prvom mestu zemlje BRIKS-a, nove, snažne narastajuće grupacije velikih zemalja (Kina, Rusija, Brazil, Indija, Južna Afrika), neke zemlje Trećeg sveta (Latinska Amerika, Azija) koje su imale sopstvene razvojne politike, ali i bogatije zemlje Evropske unije sa snažnom privredom (Nemačka, Holandija, Danska, Švedska), pa čak i Poljska, koja je svih godina tokom tranzicije razvijala realni sektor i domaću, izvozno orijentisanu privredu.
Osnovne pouke krize mogu se sažeti u nekoliko najznačajnijih:

• najvažniji uzroci krize su prenaglašena liberalizacija tržišta, deregulacija i slepa vera u moć automatskog uspostavljanja privredne ravnoteže;
• ključni indikator krize je spoljni dug i deficit u bilansu tekućih transakcija, jer odražava višak trošenja u odnosu na mogućnosti proizvodnje; javni dug nije bitan indikator krize, a u uslovima podsticanja potrošnje da bi se izašlo iz krize, čak je i neminovan;
• recesija teže pogađa siromašnije nego razvijene zemlje, jer smanjuje priliv kapitala i otežava prilagođavaje zbog malih mogućnosti državne intervencije; kriza nastala usled kovida takođe je značajno oborila svetski nivo stranih direktnih investicija;
• najbrži način prilagođavanja je devalvacija domaće valute, ali izostaje kao mogućnost za zemlje EU (Španija, Grčka, Irska) usled obaveza koje imaju u okviru monetarne unije i otpora koji pružaju bogatije zemlje Unije;
• uloga države raste, zato što postaje jasno da se tržište mora regulisati, naročito u oblasti socijalne zaštite i osiguranja;
• neophodna je korenita reforma finansijskog sistema, bankarstva i monetarne politike koja treba da poveća regulaciju, smanji rizik i promeni instrumente i ciljeve monetarne politike koji će se fokusirati na rast i stabilnost;
• zemlje koje imaju jak realni sektor, jasno određenu razvojnu politiku i snažniju državnu intervenciju nisu imale značajnije probleme i brzo su izašle iz kratkotrajne recesije;
  kraj „američkog trijumfalizma“ i „tržišnog fundamentalizma“ (Stiglic) nameće potrebu za reformom međunarodnog ekonomskog poretka i svih ključnih institucija, zato što je taj poredak duboko nepravedan i podstiče rast nejednakosti i siromaštva na nivou država i svetskog stanovništva u celini;
• globalne inicijative treba da idu u pravcu veće humanosti, saradnje i solidarnosti, podsticaja za rast, kao i za formiranje nove svetske rezervne valute. U meri u kojoj Kina bude povećavala svoj udeo u svetskoj ekonomiji, nametaće se i to pitanje kao jedno od presudnih u formiranju novog međunarodnog ekonomskog uređenja;
• potrebno je napuštanje neoklasične teorije kao dominantnog istraživačkog programa i razvoj onih teorijskih pristupa koji se zasnivaju na kejnzijanizmu.

Nameće se zaključak da nije dovoljno samo stvaranje nove naučne paradigme, novog obrasca ekonomske nauke, politike i metodologije, već i reforma društva u pravcu veće pravednosti i uspostavljanja osnovne ravnoteže u odnosu između tržišta i države. Ukoliko do toga ne dođe, čini se da su neminovni veliki socijalni i politički potresi koji će čovečanstvu doneti samo nove patnje, stradanja i bedu.

[/restrict]

Nastaviće se