Глумачки симбол српског филма

У богатом стваралачком опусу нашег познатог филмског критичара и теоретичара, сценаристе, редитеља и драмског писца Божидара Зечевића посебно место имају резултати истраживања глумачког умећа највећег српског савременог филмског глумца Велимира Бате Живојиновића

Пратећи домаћу филмску продукцију, Божидар Зечевић је током своје дугогодишње критичарске активности указивао на глумачке домете које је Бата Живојиновић остваривао у својим улогама. Књигу о овом глумцу објавио је 1994. године у оквиру издања Фестивал глумачких остварења Нишких филмских сусрета, потом је учествовао у снимању документарног филма о њему и коначно сачинио синтезу тих својих разматрања у књизи „Велики филмски знак: Велимир Бата Живојиновић (1933–2016)“, објављеној у едицији „Пантеон“ Нишког културног центра.
Осветљавајући најпре животне и уметничке почетке Бате Живојиновића, његову младост и школовања, аутор у наредним поглављима разматра његово антитетичко глумачко биће, оличено у ликовима „Народног јунака и „Антијунака“, да би сагледавши његову поетику глуме и њен звездани сјај завршио књигу „Семиолошким постскриптумом“. Објављена у великом формату и одштампана на квалитетном папиру на 400 страна, књига је значајна и због подробно наведених релевантних извора. Најпре литературе којом се аутор служио у писању ове монографије, потом сачињеног индекса имена, и коначно списка улога које је Живојиновић остварио у филмовима, телевизијским серијама и драмама са цитатима из критика и изјавама о његовим улогама. Започета, дакле, као монографија, књига о Бати Живојиновићу је постала својеврсна студија поетике филмске глуме. Сматрајући сазнања из области културе, антропологије и семиологије важним за сагледавање скривених и дубоких тајни филмског и уметничког стваралаштва, Зечевић пише ову студију с културно-антрополошког и семиолошког становишта.

Божански знак

Поводећи се за Живојиновићевим скромним утиском о себи да није глумац већ да је, сходно тврђењу неких теоретичара, знак и да не зна да ли је у томе успео јер не зна рецептуру тог успеха, Зечевић је на основу Персових, Лотманових, Мезових и Стојановићевих семиотичких ставова доказао ту сажету аутоекспликацију глумчевог идентитета. Међутим, глумац није само знак већ и онај који дајући знаке скрива неказиво. Попут Аполона који је преко своје свештенице Питије одговарао верницима на њихова питања не откривајући никад све оно што су они желели да сазнају, и глумац само даје поуздане знакове, док од гледаоца зависи како ће их схватити.
Разматрајући однос између означавајућег и означеног у Батином делу, аутор уочава значај губљења разлике између ових семиотичких чинилаца и на питање глумчеве семиологије у сасвим одређеном смислу, имајући у виду репрезентативан узорак његових најзначајнијих остварења у филмовима „Три“, „Трен“, „Скупљачи перја“, „Бреза“, „Валтер брани Сарајево“, „Непријатељ“, „Лепа села лепо горе“, долази до одговора о његовој великој знаковној творевини којом је обележио своје време. У том одговору садржано је и сазнање о важности глумчеве позиције двојника у филму и његове фотогеничности коју је поседовао као своје харизматично својство.
Вођен исконским осећањем слободе која је за њега значила и сам живот, Живојиновић је током читаве своје уметничке каријере изграђивао тај велики знак који се на крају тумачи као јемство слободе. У овом контексту можемо разумети и уметникову потребу да непрекидно ради. Сходно свом принципу, кога се доследно придржавао током читаве каријере, да не бирајући превише улоге игра што више, давао је све од себе у ономе што се од њега очекивало, па је тако и остварио импозантан глумачки опус, који чини више од триста улога у филмовима и ТВ серијама и драмама.

Основно начело

Као један од најзначајнијих глумаца у домаћем тзв. партизанском вестерну, Бата Живојиновић је у нашем филму и добио статус идентичан оном који је у америчком вестерну имао Џон Вејн. Међутим, он је остварио и низ других улога у делима различитих жанрова, не дозволивши да се глумачки типизира и да ликови из једног жанра преовладају у његовом креативном изражавању. Сматрајући да свако време има своје захтеве, а да публика има право да бира и гледа оно што јој се допада, остваривао је разноврсност као сам принцип животног постојања.
Уколико је претпоставка живота његова разноврсност, онда се у бројним Батиним улогама она потврђује и као основно уметничко начело. Зато је у његовим дијаметрално супротним улогама и дошао до изражаја и онај дубински архетипски набој исконске животне енергије. Надимак „Животиња“, иако се изводи из његовог презимена, упућује првенствено на ту његову природну, анималну виталност којом је зрачио с екрана. У њеном архетипском потврђивању, она је, међутим, увек и осенчена својом супротношћу, смрћу као могућем исходу јунакове тежње ка подвигу. Овај надимак исказује сложенији знаковни аспект његовог глумачког идентитета у комуникацијским релацијама у којима означено знака не претпоставља утврђено одређено значење већ значењски плуралитет.
Живојиновићев став о себи као глумачком знаку, Зечевић је у овој монографији о њему аргументовано потврдио и адекватно димензионирао атрибутском величином. Тај велики знак је у нашем филму и култури добио и симболичко значење. Имајући у виду да је сваки симбол знак, али да сваки знак није симбол, јасна је разлика између глумца као знака и великог глумца, попут Бате, који је као велики филмски знак постао и симбол глумачке уметности. Илустрована фотографијом Живојиновићевог великог скока из филма „Три“, насловна страна књиге указује узлетом раширених руку ка доскочном месту на његов глумачки пут од знака до симбола. У рецептивном пољу тај симбол има поливалентно значење и представља обележје не само свог времена већ и оних других, па тако филмски јунак партизанског филма, оличен у Валтеру, постаје симбол херојства у кинеској средини.
У релацији с великим знаком, симбол који представља Бата Живојиновић нема само своју конвенционалну, знаковну, већ и архетипску димензију коју је стекао признањем колектива. Када се помене његово име и покаже његова фотографија, онда он симболизује глумца чији је статус неупитан у културном простору. Свест о том статусу исказивао је и он сам када је наступајући у спотовима, речима: „Кад вам Бата каже“, давао рекламној поруци упућеној гледаоцима потребно сугестивно значење. У тим рекламама он је брендирао своју личност и постао препознатљив лик наше масовне културе.
Заснивајући своју монографију на познавању не само филмологије већ и антропологије, семиологије, културологије и медија, Зечевић је подарио нашој култури драгоцен допринос осветљавању једне глумачке величине какву је саздала личност Бате Живојиновића. Прецизном, јасном и аргументованом анализом, аутор „Великог филмског знака“ сачинио је вредну књигу која је величанствен и трајан споменик какав и доликује Живојиновићу, али и својеврстан образац за даља, идентична истраживања уметничког доприноса и других наших великих глумаца.