Нека буде што бити не може…

Осамдесетогодишњица пуча 27. марта

Пише Мира Радојевић

Да ли је 27. март био безумни чин или херојски пример одбране отаџбине?

Војни пуч, извршен 27. марта 1941. године, чији је непосредни повод било потписивање протокола о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту, неспорно је један од најважнијих догађаја у нововековној српској историји, с чим су се протеклих осамдесет година сложили најпре његови савременици, а потом историчари и публицисти. Чини се, међутим, да је истицање значаја мартовских збивања једино у чему су постигли сагласност, будући да су њихова тумачења била изразито супротстављена.

НИЧИМ УТЕМЕЉЕНО УВЕРЕЊЕ Противници пуча, поготово из редова колаборациониста у окупацијском режиму, покушавали су већ за време Другог светског рата да докажу како је неодговорна група официра, уз помоћ британске службе и коришћењем британског новца, због једног безумног чина угрозила будућност државе и српске нације. Слично или чак истоветно мишљење постоји и у једном делу историографије, нарочито оне новијег датума. Насупрот томе, сами пучисти, њихови истомишљеници, многобројни антифашисти, независно од националности, као и неретки историчари, видели су у „27. марту“ херојски пример одбране отаџбине и отпора пруженог насиљу Хитлеровог „новог поретка“. Док је за једне ово био доказ српске непромишљености и стихијског односа према сопственој судбини, други су сматрали да је српски народ и у том трагичном добу показао да се током своје историје руководио непогрешивим осећањем за добро и праведно.
Толико удаљени ставови и закључци не би били ни неочекивани ни спорни да у њих, што се односи и на историографију, нису биле уграђиване прагматичне потребе, попут покушаја добијања оправдања за колаборацију или, у данашње време, да се и у прошлости пронађе упориште за тврдњу да „сила Бога не моли“ и да се отуд пред јачима треба повући погнуте главе. Управо из тог разлога, још од 1941. најчешће се наводе готово исти аргументи, нарочито ничим утемељено уверење да би Хитлер поштовао потписани протокол. Уз њега стоје и чувене тајне ноте, којима је Краљевини Југославији гарантовано поштовање суверенитета и територијалног интегритета, дато обећање да јој се за време рата неће упућивати захтев за дозволу прелаза трупа преко њене територије и, најзад, да ће се по завршетку рата, приликом утврђивања нових граница на Балкану, водити рачуна о њеном интересу за територијалну везу с Егејским морем тако што би јој суверенитет био проширен на град и луку Солун. Браниоци ових аргумената изводили су и претпоставку да би противљење народа приступању Тројном пакту било мање да је садржина тајних нота благовремено обелодањена.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *