Нека буде што бити не може…

Осамдесетогодишњица пуча 27. марта

Пише Мира Радојевић

Да ли је 27. март био безумни чин или херојски пример одбране отаџбине?

Војни пуч, извршен 27. марта 1941. године, чији је непосредни повод било потписивање протокола о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту, неспорно је један од најважнијих догађаја у нововековној српској историји, с чим су се протеклих осамдесет година сложили најпре његови савременици, а потом историчари и публицисти. Чини се, међутим, да је истицање значаја мартовских збивања једино у чему су постигли сагласност, будући да су њихова тумачења била изразито супротстављена.

НИЧИМ УТЕМЕЉЕНО УВЕРЕЊЕ Противници пуча, поготово из редова колаборациониста у окупацијском режиму, покушавали су већ за време Другог светског рата да докажу како је неодговорна група официра, уз помоћ британске службе и коришћењем британског новца, због једног безумног чина угрозила будућност државе и српске нације. Слично или чак истоветно мишљење постоји и у једном делу историографије, нарочито оне новијег датума. Насупрот томе, сами пучисти, њихови истомишљеници, многобројни антифашисти, независно од националности, као и неретки историчари, видели су у „27. марту“ херојски пример одбране отаџбине и отпора пруженог насиљу Хитлеровог „новог поретка“. Док је за једне ово био доказ српске непромишљености и стихијског односа према сопственој судбини, други су сматрали да је српски народ и у том трагичном добу показао да се током своје историје руководио непогрешивим осећањем за добро и праведно.
Толико удаљени ставови и закључци не би били ни неочекивани ни спорни да у њих, што се односи и на историографију, нису биле уграђиване прагматичне потребе, попут покушаја добијања оправдања за колаборацију или, у данашње време, да се и у прошлости пронађе упориште за тврдњу да „сила Бога не моли“ и да се отуд пред јачима треба повући погнуте главе. Управо из тог разлога, још од 1941. најчешће се наводе готово исти аргументи, нарочито ничим утемељено уверење да би Хитлер поштовао потписани протокол. Уз њега стоје и чувене тајне ноте, којима је Краљевини Југославији гарантовано поштовање суверенитета и територијалног интегритета, дато обећање да јој се за време рата неће упућивати захтев за дозволу прелаза трупа преко њене територије и, најзад, да ће се по завршетку рата, приликом утврђивања нових граница на Балкану, водити рачуна о њеном интересу за територијалну везу с Егејским морем тако што би јој суверенитет био проширен на град и луку Солун. Браниоци ових аргумената изводили су и претпоставку да би противљење народа приступању Тројном пакту било мање да је садржина тајних нота благовремено обелодањена.

[restrict]

У КОНТЕКСТУ ЧИЊЕНИЦА Иако су са становишта методологије историјске науке хипотетичка размишљања ризична и ретко допустива, наведени ставови не могу бити одбрањени, будући да им противречи најпре суштина фашизма и нацизма, испуњена свим познатим облицима насиља, уз брутално игнорисање међународног права и потписаних уговора. Хитлер је од доласка на власт систематски и безобзирно поништавао једну по једну тачку Версајског уговора из 1919, не обазирући се на немоћно негодовање Велике Британије и Француске, укључујући аншлус Аустрије у марту 1938. и распарчавање Чехословачке у септембру исте године, извршено уз њихов благослов, а зарад илузија о спасавању европског мира. У августу 1939, у завршници припрема напада на Пољску, склопио је пакт са Совјетским Савезом, а већ следеће године у децембру донео одлуку о нападу на ову велику државу. У контексту ових историјских чињеница не може се ни помислити да би поштовао уговор с Краљевином Југославијом, тим пре што је већ 1941. постао господар највећег дела Европе. Ову неверицу појачавају његова снажна антисрпска осећања, развијана још од аустроугарског и немачког пораза у Првом светском рату, жеља за осветом, презир према „версајским творевинама“, међу којима је била и Краљевина Југославија, планови намењени готово целокупном словенском свету, особито оном који је упориште тражио у Совјетској Русији. Историјским изворима давно је доказано да је Хитлер далеко више респекта имао према појединим народима с којима су Срби били у истој државној заједници, а још више према суседима, попут Мађарске, Бугарске и Италије, које су последњих година пред рат отворено наговештавале промену граница и претензије на делове југословенске територије. Ако се све то има у виду, тешко је поверовати да би вођу Трећег рајха обавезивала обећања дата Краљевини Југославији.
Разматрању толико неуверљиве одбране става да би Југославија, да није извршен пуч, избегла трагедију, треба додати и питања чији је карактер превасходно моралне природе. Јер, у времену у коме се човечанство делило на свет фашизма и антифашизма, југословенска привреда била је везана за немачку привреду, снабдевајући је – између осталог – сировинама потребним војној индустрији и ратним потребама уопште. У случају даље сарадње, неометене мартовским догађајима, могло ли се отуда сматрати морално прихватљивим да Југославија, макар и посредно, својим природним богатствима и производњом помаже немачке ратне напоре и поробљавање европских народа? У истом се смислу поставља и питање да ли је једна земља, створена српским жртвама у Првом светском рату, имала право да се окористи несрећом савезничке Грчке и узме јој Солун.

БРИТАНСКИ ОБАВЕШТАЈНИ РАТ Критичари мартовског пуча и његови озлојеђени противници пречесто су истицали повезаност пучиста с британским обавештајним службама, не пропуштајући да додају како су Британци финансирали бројне англофиле и франкофиле. Присуство британских обавештајаца у Југославији, као ни новчана улагања у политичке партије, попут Савеза земљорадника, у новине, у истакнуте појединце какав је био Вјећеслав Вилдер, првак Самосталне демократске странке, и у прозападно опредељена удружења и организације, свакако није спорно. Познато је, такође, да су Британци сачинили и спискове личности које је у случају војног слома требало евакуисати, а међу којима је било и епископа Српске православне цркве, будући да су антифашизам и везе Валеријана Прибићевића, Николаја Велимировића и Иринеја Ђорђевића с Англиканском црквом били опште познати. Зна се при томе и да је Велика Британија током неколико година на тлу Југославије водила беспоштедан привредни и обавештајни рат, покушавајући да ослаби немачке позиције и продуби антифашистичка расположења. У истом правцу, иако с мањим интензитетом, деловао је и Совјетски Савез од времена успостављања југословенско-совјетских дипломатских односа у јуну 1940. године. Упркос повременим разликама у поступању и у методама борбе, а нарочито у избору кључних тачака ослонца, обе велике силе биле су руковођене сопственим интересима, настојећи да у Краљевини подстакну побуну против ултимативног захтева Немачке да земља приступи Тројном пакту, не би ли и тим путем ослабиле немачки притисак или, када је реч о Совјетском Савезу, одложиле почетак војних дејстава.
Иако су многи детаљи такве британске и совјетске делатности још увек недовољно истражени, може се тврдити да је њен успех, особито међу Србима, био унапред осигуран, с обзиром на то да су слободарска осећања у историји српског народа била доминантна током целог XIX и у првој половини XX века.

ОПРЕДЕЉЕЊЕ У ДРАМАТИЧНИМ ДОГАЂАЈИМА Не одлазећи у даљу прошлост, до почетака обнове српске државности, довољно је истаћи да су се Срби у драматичним догађајима, који су од средине 1930-их година потресали Европу и свет, инстинктивно и искуствено опредељивали за оно што су сматрали праведним. Када је, на пример, Италија 1935. напала Абисинију, земљу о чијем су постојању имали магловите представе и сазнања, узбудила их је и придобила борба народа који се копљима супротстављао тенковима, подсећајући их на многе неравноправне борбе које су сами водили. Годину дана касније, када је почео грађански рат у Шпанији, симпатије монархији оданих Срба биле су окренуте ка браниоцима републике. Наредне, 1937. године, неслагање с фашизмом и демократска начела с једне су стране испољили покушајем организовања демонстрација приликом посета Галеаца Ћана, италијанског министра спољних послова, и његовог немачког колеге Константина фон Нојрата, а с друге одушевљеним манифестацијама када су у Београд дошли чехословачки министар Едуард Бенеш и француски министар Ивон Делбос. Истовремено, то је била прилика да протестују против спољне политике владе Милана Стојадиновића и његових профашистичких склоности. У том низу јавног изјашњавања о спољној политици државе и о збивањима у свету велики значај имао је револт због издаје Чехословачке у септембру 1938. године, када су Француска и Велика Британија, још једном се повлачећи пред Хитлером и Мусолинијем, не само предале Судетске области Немачкој него и допустиле да знатне делове њихове несрећне савезнице отргну Пољска и Мађарска. У Београду је тада забележен тешко замислив догађај: покушај организовања протеста испред посланства Француске, земље за коју је Србе везивало најоданије пријатељско осећање. Осим тога, само се у престоници пријавило више хиљада људи, спремних да добровољно учествују у одбрани већ напуштене и судбини предате Чехословачке.
Непуне две године доцније, јуна–јула 1940, док је пораз Француске у Бановини Хрватској дочекан махом равнодушно, па и са злурадошћу, Срби су били утучени, као да су лично поражени.
„27. март“, са свом оном узбуњеношћу и одушевљењем народа, не може да се разуме без тог контекста и редоследа догађаја, с обзиром на то да стварну основу официрском пучу нису дали британски обавештајци него снажно укорењено слободарско осећање, неодвојиво од старања за државу, од свести да се она брани чашћу, да се ратни савезници не смеју издати и да је германски свет током новије историје увек стајао насупрот интересима словенства и православља.

ОШТРО КРИТИКОВАЊЕ КНЕЗА ПАВЛА Онолика провала задовољства због обарања владе Драгише Цветковића и Влатка Мачека тешко је схватљива и без унутрашњеполитичких разлога. Током две деценије оптуживани за хегемонију и наводно угњетавање других народа, Срби су истовремено на различите начине понижавани. Њихове жртве у националноослободилачким ратовима 1912−1918, проливена крв и победе којима су се поносили, извргавани су подсмеху, а краљ Александар је зарад југословенства њихове ратне заставе похранио у музеје. У добу када је Европа мењала границе, долазећи под немачку чизму, кнез Павле је по сугестијама Британаца допустио стварање Бановине Хрватске, не знајући на који ће начин бити завршен започети процес државног преуређења. Док се применом различитих критеријума унутар те јединице нашло око милион Срба, с тенденцијом да њене границе буду проширене, остало је неизвесно шта је српско у земљи створеној жртвовањем неколико српских генерација. Већина српских странака, Српска православна црква, војни врхови, националне и културне организације и удружења сматрали су да је Бановина Хрватска у погледу добијених компетенција створена на штету интереса државне целине, а у погледу добијене територије на штету интереса српског народа. Један савременик је резигнирано закључивао да су Срби у југословенској краљевини сваких десет година залуђивани другом идеологијом, све док нису изгубили свест о вредностима којима су се руководили у борбама за стицање слободе и независности. У том општем револту и кнез Павле је још оштрије критикован. Није била тајна да га Срби нису волели, памтећи да је избегао учешће у националноослободилачким ратовима. За разлику од краља Александра, који је у сусрету с бившим ратним друговима знао да пита „да ли се Милунка удала“ и „да ли је Јова стасао за војску“, кнез се понашао аристократски хладно, неретко испољавајући презир према Србима и показујући да се пријатније осећа у Загребу, где су му указиване веће почасти него у Београду. Штавише, у појединим историјским изворима помиње се неколико десетина завера које су наводно припремане ради свргавања кнеза, па чак и његовог погубљења.

ИСТОРИЈСКА СЕДНИЦА Пуч који су извели официри требало би отуд посматрати у свеукупности двоструке кризе: спољнополитичке и унтрашњеполитичке, никако не искључујући утицај традиције, историјских искустава и једног у психолошком смислу тешког стања, изазваног дводеценијским расправама о државном уређењу, међунационалним сукобима, непрестаним оптужбама од стране Хрвата, страхом за будућност државе у времену које је најављивало нови судар епоха. Представницима српске демократске опозиције, на пример, било је добро познато да је Влатко Мачек још у децембру 1937. године, одговарајући на питање једног изасланика Едуарда Бенеша како би се Хрвати понашали у случају избијања рата, казао да не верује да би мобилизација међу њима била могућа, а ако би и била спроведена, да би они пушке окренули на другу страну.
Историјски извори потврђују да кнез Павле није имао фашистичких склоности и да су његове симпатије несумњиво биле окренуте ка Великој Британији, али и да је био заплашен немачком војном снагом, уверен да југословенска војска, национално хетерогена и у техничком погледу застарела, не може издржати напад. Осим тога, када је немачки притисак за потписивање протокола у марту достизао врхунац, Краљевина је већ била окружена чланицама Тројног пакта. Једини излаз остао је ка Грчкој, с тим што су му Британци недвосмислено ставили до знања да не могу интервенисати северно од острва Крф, предвиђајући несумњив војни пораз Југославије, с могућношћу наставка герилских борби у планинама и давања праведне послератне награде за исказани антифашизам. Упркос тако мрачним перспективама и недефинисаним обећањима за будућност, кнез Павле је у разговорима вођеним с генералом Душаном Симовићем, патријархом Гаврилом Дожићем и проф. Слободаном Јовановићем увераван да ултимативни немачки захтев мора бити одбијен. Истовремено, предочавано му је да у земљи може доћи до немира или војног пуча. Насупрот таквим саветима и молбама, кнез је, заједно с Влатком Мачеком, на историјској седници од 20. марта био најодлучнији у ставу да други излаз, осим приступању Тројном пакту, не постоји.

ТРЕЋИ СРПСКИ УСТАНАК Редослед потоњих догађаја неодвојив је од официрског пуча, будући да су прве демонстрације почеле већ 24. марта, а масовније настављене сутрадан, на дан када је у Бечу потписан судбоносни протокол. Свих тих дана, како се види из извора, нарочито мемоарских, официри су се суочавали с непријатним ситуацијама на јавним местима, јер су их и жене вређале због дефетистичког, капитулантског става, што им је вређало част. Према сећању Станислава Винавера пак, питање части се у официрском кору неговало „мимо свега“ и без поговора. „Оно је код нас ишло до егзалтације и маније“, истакао је. „На предавањима за резервне официре – команданте батаљона, нама су излагали прослављени, орденима закићени генерали, који су селима дали имена а у варошима добијали улице, да се наш војник не боји тенка ни савремене технике о којој кукавице толике нетачне забуне уносе у свет. Што ником није било могуће – то ће бити могуће нама.“ Управо у таквој атмосфери могло се десити да тројица огорчених официра, међу којима и Звонко Вучковић, један од будућих команданата равногорског покрета, пребегну у Грчку, како би се борили против фашизма. Неколико хиљада километара даље Милан Гавриловић, посланик Краљевине Југославије у Москви, дао је отказ и без одобрења почео припреме за повратак у Београд. Из истог разлога вест о извршеном пучу, свргавању владе Цветковић–Мачек и проглашењу Петра II пунолетним изазвала је буру одушевљења у већини српских градова, али и у Сплиту и Љубљани. У паролама које су истицане најчешће помињане речи биле су: „отаџбина“, „слобода“, „част“, „краљ“… Они који су их извикивали, верујући у њихов смисао, нису могли знати да ће им неко друго време и неки други људи обеснажити вредност.
Подједнако одушевљен, Винстон Черчил је казао да је „Југославија нашла душу“. У ствари, тачније би било рећи да је српски народ нашао душу и закратко још једном кренуо за Његошевим стиховима: „Нека буде што бити не може…“ Осећајући величину те побуне, у коју је било уграђено не само противљење било каквом облику сарадње с фашизмом него и нагомилано огорчење због изневерених нада у заједницу с „троименом браћом“, један понесени савременик је 27-мартовске догађаје назвао Трећим српским устанком.

ПРЕВРАТ ЈЕ СРПСКО ДЕЛО Иако је подршка пучистима стигла и с других страна, преврат је неспорно представљао српско дело. У том смислу много говори реакција надбискупа Алојзија Степинца, који је на пристигле вести казао да се на улицама Београда нашла „само разуларена маса жељна крви, ужитка и пара“. Јер Срби и Хрвати „два су свијета, сјеверни и јужни пол који се никада неће приближити, осим чудом божјим. Шизма је највеће проклетство Европе… Ту нема морала, нема истине, нема правде, нема поштења“.
Критичари пуча, независно од тога када су изрицали своје мишљење, често тврде да без „27. марта“ не би било рата, бомбардовања градова, геноцида над Србима, покрштавања, уништавања других народа, логора… Питамо се, међутим, да ли је све толико једноставно објашњиво и може ли се зло које је наступило већ у априлу разумети без надбискупових чудовишних речи, без нагомилане мржње, која је у неким случајевима тињала деценијама, а у другим вековима. Да ли је пуч доиста био довољно јак разлог да у Хрватској, у Босни и Херцеговини, у Војводини, на Косову и Метохији, у централној Србији и свуда где су Срби живели буду поновљени злочини доживљени у прошлости? Мада се одговор намеће сам од себе, и данас се, можда више него у претходном периоду, сусрећемо с другачијим тврдњама и тумачењима чијим би прагматизмом, с позивом на рационално мишљење, требало олакшати добровољно пристајање на одрицање од једине отаџбине коју имамо. Сугерише нам се при томе да су неке вредности „потрошене“ и застареле, непримерене савременом добу, због чега их треба оставити у прошлости, тамо где наводно припадају. У том контексту, из данашње перспективе, с овом накнадном памећу, и „27. март“ може бити представљан као пример „колективног лудила“ једне нације. Таквој намери може послужити и тешко схватљива чињеница да су се пучисти и новоформирана влада већ наредног дана уплашили сопственог дела, показујући разједињеност, несналажење, узалудне покушаје да се пуч прикаже као унутрашњеполитичка ствар и тиме одложи рат. Овакво збуњујуће понашање може се само донекле образложити тиме што је у новој влади било осам министара из свргнуте владе, међу којима пет Хрвата, два Словенца и један муслиман, који ионако нису одобравали војни преврат. Сигурно је, такође, да су млађи официри углавном показивали више решености за отпор по сваку цену од старијих, иако су сличну одлучност испољили и поједини генерали. Упркос томе, историчари не могу да дају потпун одговор на наглу промену расположења и приметно опадање спремности за брзе акције, без чекања на општи напад на југословенске границе. С обзиром на то да је историја понекад „асоцијативна“, у овом се разматрању чини примењивом мисао Јована Жујовића, председника СКА (1915−1921), да „онај ко рекне А, мора бити спреман да рекне и Б“.
Чини се отуд да пучисти нису знали да „рекну Б“, али ово њихово хаотично и клонуло понашање не би смело да умањи значај храбре и готово једнодушне узбуне српске нације због угрожавања слободе и части отаџбине. Не може се порећи ни да је у поробљеној Европи тог трагичног доба њене историје овај догађај обрадовао потлачене народе и пружио наду у изгледност отпора. Штавише, и Винстон Черчил је, мада разочаран због срамно краткотрајног Априлског рата, у „27. марту“ увек гледао велики морални капитал његових извршилаца. Смемо ли им ми данас судити и у њиховом чину тражити изговор за ово савремено клонуће, поготово стога што нам је садашњост обесмишљена, а будућност застрашујуће угрожена? Очекује ли се да одемо даље од тога, допуштајући и обезвређивање прошлости?

[/restrict]