Neka bude što biti ne može…

Osamdesetogodišnjica puča 27. marta

Piše Mira Radojević

Da li je 27. mart bio bezumni čin ili herojski primer odbrane otadžbine?

Vojni puč, izvršen 27. marta 1941. godine, čiji je neposredni povod bilo potpisivanje protokola o pristupanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu, nesporno je jedan od najvažnijih događaja u novovekovnoj srpskoj istoriji, s čim su se proteklih osamdeset godina složili najpre njegovi savremenici, a potom istoričari i publicisti. Čini se, međutim, da je isticanje značaja martovskih zbivanja jedino u čemu su postigli saglasnost, budući da su njihova tumačenja bila izrazito suprotstavljena.

NIČIM UTEMELJENO UVERENJE Protivnici puča, pogotovo iz redova kolaboracionista u okupacijskom režimu, pokušavali su već za vreme Drugog svetskog rata da dokažu kako je neodgovorna grupa oficira, uz pomoć britanske službe i korišćenjem britanskog novca, zbog jednog bezumnog čina ugrozila budućnost države i srpske nacije. Slično ili čak istovetno mišljenje postoji i u jednom delu istoriografije, naročito one novijeg datuma. Nasuprot tome, sami pučisti, njihovi istomišljenici, mnogobrojni antifašisti, nezavisno od nacionalnosti, kao i neretki istoričari, videli su u „27. martu“ herojski primer odbrane otadžbine i otpora pruženog nasilju Hitlerovog „novog poretka“. Dok je za jedne ovo bio dokaz srpske nepromišljenosti i stihijskog odnosa prema sopstvenoj sudbini, drugi su smatrali da je srpski narod i u tom tragičnom dobu pokazao da se tokom svoje istorije rukovodio nepogrešivim osećanjem za dobro i pravedno.
Toliko udaljeni stavovi i zaključci ne bi bili ni neočekivani ni sporni da u njih, što se odnosi i na istoriografiju, nisu bile ugrađivane pragmatične potrebe, poput pokušaja dobijanja opravdanja za kolaboraciju ili, u današnje vreme, da se i u prošlosti pronađe uporište za tvrdnju da „sila Boga ne moli“ i da se otud pred jačima treba povući pognute glave. Upravo iz tog razloga, još od 1941. najčešće se navode gotovo isti argumenti, naročito ničim utemeljeno uverenje da bi Hitler poštovao potpisani protokol. Uz njega stoje i čuvene tajne note, kojima je Kraljevini Jugoslaviji garantovano poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta, dato obećanje da joj se za vreme rata neće upućivati zahtev za dozvolu prelaza trupa preko njene teritorije i, najzad, da će se po završetku rata, prilikom utvrđivanja novih granica na Balkanu, voditi računa o njenom interesu za teritorijalnu vezu s Egejskim morem tako što bi joj suverenitet bio proširen na grad i luku Solun. Branioci ovih argumenata izvodili su i pretpostavku da bi protivljenje naroda pristupanju Trojnom paktu bilo manje da je sadržina tajnih nota blagovremeno obelodanjena.

[restrict]

U KONTEKSTU ČINJENICA Iako su sa stanovišta metodologije istorijske nauke hipotetička razmišljanja rizična i retko dopustiva, navedeni stavovi ne mogu biti odbranjeni, budući da im protivreči najpre suština fašizma i nacizma, ispunjena svim poznatim oblicima nasilja, uz brutalno ignorisanje međunarodnog prava i potpisanih ugovora. Hitler je od dolaska na vlast sistematski i bezobzirno poništavao jednu po jednu tačku Versajskog ugovora iz 1919, ne obazirući se na nemoćno negodovanje Velike Britanije i Francuske, uključujući anšlus Austrije u martu 1938. i rasparčavanje Čehoslovačke u septembru iste godine, izvršeno uz njihov blagoslov, a zarad iluzija o spasavanju evropskog mira. U avgustu 1939, u završnici priprema napada na Poljsku, sklopio je pakt sa Sovjetskim Savezom, a već sledeće godine u decembru doneo odluku o napadu na ovu veliku državu. U kontekstu ovih istorijskih činjenica ne može se ni pomisliti da bi poštovao ugovor s Kraljevinom Jugoslavijom, tim pre što je već 1941. postao gospodar najvećeg dela Evrope. Ovu nevericu pojačavaju njegova snažna antisrpska osećanja, razvijana još od austrougarskog i nemačkog poraza u Prvom svetskom ratu, želja za osvetom, prezir prema „versajskim tvorevinama“, među kojima je bila i Kraljevina Jugoslavija, planovi namenjeni gotovo celokupnom slovenskom svetu, osobito onom koji je uporište tražio u Sovjetskoj Rusiji. Istorijskim izvorima davno je dokazano da je Hitler daleko više respekta imao prema pojedinim narodima s kojima su Srbi bili u istoj državnoj zajednici, a još više prema susedima, poput Mađarske, Bugarske i Italije, koje su poslednjih godina pred rat otvoreno nagoveštavale promenu granica i pretenzije na delove jugoslovenske teritorije. Ako se sve to ima u vidu, teško je poverovati da bi vođu Trećeg rajha obavezivala obećanja data Kraljevini Jugoslaviji.
Razmatranju toliko neuverljive odbrane stava da bi Jugoslavija, da nije izvršen puč, izbegla tragediju, treba dodati i pitanja čiji je karakter prevashodno moralne prirode. Jer, u vremenu u kome se čovečanstvo delilo na svet fašizma i antifašizma, jugoslovenska privreda bila je vezana za nemačku privredu, snabdevajući je – između ostalog – sirovinama potrebnim vojnoj industriji i ratnim potrebama uopšte. U slučaju dalje saradnje, neometene martovskim događajima, moglo li se otuda smatrati moralno prihvatljivim da Jugoslavija, makar i posredno, svojim prirodnim bogatstvima i proizvodnjom pomaže nemačke ratne napore i porobljavanje evropskih naroda? U istom se smislu postavlja i pitanje da li je jedna zemlja, stvorena srpskim žrtvama u Prvom svetskom ratu, imala pravo da se okoristi nesrećom savezničke Grčke i uzme joj Solun.

BRITANSKI OBAVEŠTAJNI RAT Kritičari martovskog puča i njegovi ozlojeđeni protivnici prečesto su isticali povezanost pučista s britanskim obaveštajnim službama, ne propuštajući da dodaju kako su Britanci finansirali brojne anglofile i frankofile. Prisustvo britanskih obaveštajaca u Jugoslaviji, kao ni novčana ulaganja u političke partije, poput Saveza zemljoradnika, u novine, u istaknute pojedince kakav je bio Vjećeslav Vilder, prvak Samostalne demokratske stranke, i u prozapadno opredeljena udruženja i organizacije, svakako nije sporno. Poznato je, takođe, da su Britanci sačinili i spiskove ličnosti koje je u slučaju vojnog sloma trebalo evakuisati, a među kojima je bilo i episkopa Srpske pravoslavne crkve, budući da su antifašizam i veze Valerijana Pribićevića, Nikolaja Velimirovića i Irineja Đorđevića s Anglikanskom crkvom bili opšte poznati. Zna se pri tome i da je Velika Britanija tokom nekoliko godina na tlu Jugoslavije vodila bespoštedan privredni i obaveštajni rat, pokušavajući da oslabi nemačke pozicije i produbi antifašistička raspoloženja. U istom pravcu, iako s manjim intenzitetom, delovao je i Sovjetski Savez od vremena uspostavljanja jugoslovensko-sovjetskih diplomatskih odnosa u junu 1940. godine. Uprkos povremenim razlikama u postupanju i u metodama borbe, a naročito u izboru ključnih tačaka oslonca, obe velike sile bile su rukovođene sopstvenim interesima, nastojeći da u Kraljevini podstaknu pobunu protiv ultimativnog zahteva Nemačke da zemlja pristupi Trojnom paktu, ne bi li i tim putem oslabile nemački pritisak ili, kada je reč o Sovjetskom Savezu, odložile početak vojnih dejstava.
Iako su mnogi detalji takve britanske i sovjetske delatnosti još uvek nedovoljno istraženi, može se tvrditi da je njen uspeh, osobito među Srbima, bio unapred osiguran, s obzirom na to da su slobodarska osećanja u istoriji srpskog naroda bila dominantna tokom celog XIX i u prvoj polovini XX veka.

OPREDELJENJE U DRAMATIČNIM DOGAĐAJIMA Ne odlazeći u dalju prošlost, do početaka obnove srpske državnosti, dovoljno je istaći da su se Srbi u dramatičnim događajima, koji su od sredine 1930-ih godina potresali Evropu i svet, instinktivno i iskustveno opredeljivali za ono što su smatrali pravednim. Kada je, na primer, Italija 1935. napala Abisiniju, zemlju o čijem su postojanju imali maglovite predstave i saznanja, uzbudila ih je i pridobila borba naroda koji se kopljima suprotstavljao tenkovima, podsećajući ih na mnoge neravnopravne borbe koje su sami vodili. Godinu dana kasnije, kada je počeo građanski rat u Španiji, simpatije monarhiji odanih Srba bile su okrenute ka braniocima republike. Naredne, 1937. godine, neslaganje s fašizmom i demokratska načela s jedne su strane ispoljili pokušajem organizovanja demonstracija prilikom poseta Galeaca Ćana, italijanskog ministra spoljnih poslova, i njegovog nemačkog kolege Konstantina fon Nojrata, a s druge oduševljenim manifestacijama kada su u Beograd došli čehoslovački ministar Eduard Beneš i francuski ministar Ivon Delbos. Istovremeno, to je bila prilika da protestuju protiv spoljne politike vlade Milana Stojadinovića i njegovih profašističkih sklonosti. U tom nizu javnog izjašnjavanja o spoljnoj politici države i o zbivanjima u svetu veliki značaj imao je revolt zbog izdaje Čehoslovačke u septembru 1938. godine, kada su Francuska i Velika Britanija, još jednom se povlačeći pred Hitlerom i Musolinijem, ne samo predale Sudetske oblasti Nemačkoj nego i dopustile da znatne delove njihove nesrećne saveznice otrgnu Poljska i Mađarska. U Beogradu je tada zabeležen teško zamisliv događaj: pokušaj organizovanja protesta ispred poslanstva Francuske, zemlje za koju je Srbe vezivalo najodanije prijateljsko osećanje. Osim toga, samo se u prestonici prijavilo više hiljada ljudi, spremnih da dobrovoljno učestvuju u odbrani već napuštene i sudbini predate Čehoslovačke.
Nepune dve godine docnije, juna–jula 1940, dok je poraz Francuske u Banovini Hrvatskoj dočekan mahom ravnodušno, pa i sa zluradošću, Srbi su bili utučeni, kao da su lično poraženi.
„27. mart“, sa svom onom uzbunjenošću i oduševljenjem naroda, ne može da se razume bez tog konteksta i redosleda događaja, s obzirom na to da stvarnu osnovu oficirskom puču nisu dali britanski obaveštajci nego snažno ukorenjeno slobodarsko osećanje, neodvojivo od staranja za državu, od svesti da se ona brani čašću, da se ratni saveznici ne smeju izdati i da je germanski svet tokom novije istorije uvek stajao nasuprot interesima slovenstva i pravoslavlja.

OŠTRO KRITIKOVANJE KNEZA PAVLA Onolika provala zadovoljstva zbog obaranja vlade Dragiše Cvetkovića i Vlatka Mačeka teško je shvatljiva i bez unutrašnjepolitičkih razloga. Tokom dve decenije optuživani za hegemoniju i navodno ugnjetavanje drugih naroda, Srbi su istovremeno na različite načine ponižavani. Njihove žrtve u nacionalnooslobodilačkim ratovima 1912−1918, prolivena krv i pobede kojima su se ponosili, izvrgavani su podsmehu, a kralj Aleksandar je zarad jugoslovenstva njihove ratne zastave pohranio u muzeje. U dobu kada je Evropa menjala granice, dolazeći pod nemačku čizmu, knez Pavle je po sugestijama Britanaca dopustio stvaranje Banovine Hrvatske, ne znajući na koji će način biti završen započeti proces državnog preuređenja. Dok se primenom različitih kriterijuma unutar te jedinice našlo oko milion Srba, s tendencijom da njene granice budu proširene, ostalo je neizvesno šta je srpsko u zemlji stvorenoj žrtvovanjem nekoliko srpskih generacija. Većina srpskih stranaka, Srpska pravoslavna crkva, vojni vrhovi, nacionalne i kulturne organizacije i udruženja smatrali su da je Banovina Hrvatska u pogledu dobijenih kompetencija stvorena na štetu interesa državne celine, a u pogledu dobijene teritorije na štetu interesa srpskog naroda. Jedan savremenik je rezignirano zaključivao da su Srbi u jugoslovenskoj kraljevini svakih deset godina zaluđivani drugom ideologijom, sve dok nisu izgubili svest o vrednostima kojima su se rukovodili u borbama za sticanje slobode i nezavisnosti. U tom opštem revoltu i knez Pavle je još oštrije kritikovan. Nije bila tajna da ga Srbi nisu voleli, pamteći da je izbegao učešće u nacionalnooslobodilačkim ratovima. Za razliku od kralja Aleksandra, koji je u susretu s bivšim ratnim drugovima znao da pita „da li se Milunka udala“ i „da li je Jova stasao za vojsku“, knez se ponašao aristokratski hladno, neretko ispoljavajući prezir prema Srbima i pokazujući da se prijatnije oseća u Zagrebu, gde su mu ukazivane veće počasti nego u Beogradu. Štaviše, u pojedinim istorijskim izvorima pominje se nekoliko desetina zavera koje su navodno pripremane radi svrgavanja kneza, pa čak i njegovog pogubljenja.

ISTORIJSKA SEDNICA Puč koji su izveli oficiri trebalo bi otud posmatrati u sveukupnosti dvostruke krize: spoljnopolitičke i untrašnjepolitičke, nikako ne isključujući uticaj tradicije, istorijskih iskustava i jednog u psihološkom smislu teškog stanja, izazvanog dvodecenijskim raspravama o državnom uređenju, međunacionalnim sukobima, neprestanim optužbama od strane Hrvata, strahom za budućnost države u vremenu koje je najavljivalo novi sudar epoha. Predstavnicima srpske demokratske opozicije, na primer, bilo je dobro poznato da je Vlatko Maček još u decembru 1937. godine, odgovarajući na pitanje jednog izaslanika Eduarda Beneša kako bi se Hrvati ponašali u slučaju izbijanja rata, kazao da ne veruje da bi mobilizacija među njima bila moguća, a ako bi i bila sprovedena, da bi oni puške okrenuli na drugu stranu.
Istorijski izvori potvrđuju da knez Pavle nije imao fašističkih sklonosti i da su njegove simpatije nesumnjivo bile okrenute ka Velikoj Britaniji, ali i da je bio zaplašen nemačkom vojnom snagom, uveren da jugoslovenska vojska, nacionalno heterogena i u tehničkom pogledu zastarela, ne može izdržati napad. Osim toga, kada je nemački pritisak za potpisivanje protokola u martu dostizao vrhunac, Kraljevina je već bila okružena članicama Trojnog pakta. Jedini izlaz ostao je ka Grčkoj, s tim što su mu Britanci nedvosmisleno stavili do znanja da ne mogu intervenisati severno od ostrva Krf, predviđajući nesumnjiv vojni poraz Jugoslavije, s mogućnošću nastavka gerilskih borbi u planinama i davanja pravedne posleratne nagrade za iskazani antifašizam. Uprkos tako mračnim perspektivama i nedefinisanim obećanjima za budućnost, knez Pavle je u razgovorima vođenim s generalom Dušanom Simovićem, patrijarhom Gavrilom Dožićem i prof. Slobodanom Jovanovićem uveravan da ultimativni nemački zahtev mora biti odbijen. Istovremeno, predočavano mu je da u zemlji može doći do nemira ili vojnog puča. Nasuprot takvim savetima i molbama, knez je, zajedno s Vlatkom Mačekom, na istorijskoj sednici od 20. marta bio najodlučniji u stavu da drugi izlaz, osim pristupanju Trojnom paktu, ne postoji.

TREĆI SRPSKI USTANAK Redosled potonjih događaja neodvojiv je od oficirskog puča, budući da su prve demonstracije počele već 24. marta, a masovnije nastavljene sutradan, na dan kada je u Beču potpisan sudbonosni protokol. Svih tih dana, kako se vidi iz izvora, naročito memoarskih, oficiri su se suočavali s neprijatnim situacijama na javnim mestima, jer su ih i žene vređale zbog defetističkog, kapitulantskog stava, što im je vređalo čast. Prema sećanju Stanislava Vinavera pak, pitanje časti se u oficirskom koru negovalo „mimo svega“ i bez pogovora. „Ono je kod nas išlo do egzaltacije i manije“, istakao je. „Na predavanjima za rezervne oficire – komandante bataljona, nama su izlagali proslavljeni, ordenima zakićeni generali, koji su selima dali imena a u varošima dobijali ulice, da se naš vojnik ne boji tenka ni savremene tehnike o kojoj kukavice tolike netačne zabune unose u svet. Što nikom nije bilo moguće – to će biti moguće nama.“ Upravo u takvoj atmosferi moglo se desiti da trojica ogorčenih oficira, među kojima i Zvonko Vučković, jedan od budućih komandanata ravnogorskog pokreta, prebegnu u Grčku, kako bi se borili protiv fašizma. Nekoliko hiljada kilometara dalje Milan Gavrilović, poslanik Kraljevine Jugoslavije u Moskvi, dao je otkaz i bez odobrenja počeo pripreme za povratak u Beograd. Iz istog razloga vest o izvršenom puču, svrgavanju vlade Cvetković–Maček i proglašenju Petra II punoletnim izazvala je buru oduševljenja u većini srpskih gradova, ali i u Splitu i Ljubljani. U parolama koje su isticane najčešće pominjane reči bile su: „otadžbina“, „sloboda“, „čast“, „kralj“… Oni koji su ih izvikivali, verujući u njihov smisao, nisu mogli znati da će im neko drugo vreme i neki drugi ljudi obesnažiti vrednost.
Podjednako oduševljen, Vinston Čerčil je kazao da je „Jugoslavija našla dušu“. U stvari, tačnije bi bilo reći da je srpski narod našao dušu i zakratko još jednom krenuo za Njegoševim stihovima: „Neka bude što biti ne može…“ Osećajući veličinu te pobune, u koju je bilo ugrađeno ne samo protivljenje bilo kakvom obliku saradnje s fašizmom nego i nagomilano ogorčenje zbog izneverenih nada u zajednicu s „troimenom braćom“, jedan poneseni savremenik je 27-martovske događaje nazvao Trećim srpskim ustankom.

PREVRAT JE SRPSKO DELO Iako je podrška pučistima stigla i s drugih strana, prevrat je nesporno predstavljao srpsko delo. U tom smislu mnogo govori reakcija nadbiskupa Alojzija Stepinca, koji je na pristigle vesti kazao da se na ulicama Beograda našla „samo razularena masa željna krvi, užitka i para“. Jer Srbi i Hrvati „dva su svijeta, sjeverni i južni pol koji se nikada neće približiti, osim čudom božjim. Šizma je najveće prokletstvo Evrope… Tu nema morala, nema istine, nema pravde, nema poštenja“.
Kritičari puča, nezavisno od toga kada su izricali svoje mišljenje, često tvrde da bez „27. marta“ ne bi bilo rata, bombardovanja gradova, genocida nad Srbima, pokrštavanja, uništavanja drugih naroda, logora… Pitamo se, međutim, da li je sve toliko jednostavno objašnjivo i može li se zlo koje je nastupilo već u aprilu razumeti bez nadbiskupovih čudovišnih reči, bez nagomilane mržnje, koja je u nekim slučajevima tinjala decenijama, a u drugim vekovima. Da li je puč doista bio dovoljno jak razlog da u Hrvatskoj, u Bosni i Hercegovini, u Vojvodini, na Kosovu i Metohiji, u centralnoj Srbiji i svuda gde su Srbi živeli budu ponovljeni zločini doživljeni u prošlosti? Mada se odgovor nameće sam od sebe, i danas se, možda više nego u prethodnom periodu, susrećemo s drugačijim tvrdnjama i tumačenjima čijim bi pragmatizmom, s pozivom na racionalno mišljenje, trebalo olakšati dobrovoljno pristajanje na odricanje od jedine otadžbine koju imamo. Sugeriše nam se pri tome da su neke vrednosti „potrošene“ i zastarele, neprimerene savremenom dobu, zbog čega ih treba ostaviti u prošlosti, tamo gde navodno pripadaju. U tom kontekstu, iz današnje perspektive, s ovom naknadnom pameću, i „27. mart“ može biti predstavljan kao primer „kolektivnog ludila“ jedne nacije. Takvoj nameri može poslužiti i teško shvatljiva činjenica da su se pučisti i novoformirana vlada već narednog dana uplašili sopstvenog dela, pokazujući razjedinjenost, nesnalaženje, uzaludne pokušaje da se puč prikaže kao unutrašnjepolitička stvar i time odloži rat. Ovakvo zbunjujuće ponašanje može se samo donekle obrazložiti time što je u novoj vladi bilo osam ministara iz svrgnute vlade, među kojima pet Hrvata, dva Slovenca i jedan musliman, koji ionako nisu odobravali vojni prevrat. Sigurno je, takođe, da su mlađi oficiri uglavnom pokazivali više rešenosti za otpor po svaku cenu od starijih, iako su sličnu odlučnost ispoljili i pojedini generali. Uprkos tome, istoričari ne mogu da daju potpun odgovor na naglu promenu raspoloženja i primetno opadanje spremnosti za brze akcije, bez čekanja na opšti napad na jugoslovenske granice. S obzirom na to da je istorija ponekad „asocijativna“, u ovom se razmatranju čini primenjivom misao Jovana Žujovića, predsednika SKA (1915−1921), da „onaj ko rekne A, mora biti spreman da rekne i B“.
Čini se otud da pučisti nisu znali da „reknu B“, ali ovo njihovo haotično i klonulo ponašanje ne bi smelo da umanji značaj hrabre i gotovo jednodušne uzbune srpske nacije zbog ugrožavanja slobode i časti otadžbine. Ne može se poreći ni da je u porobljenoj Evropi tog tragičnog doba njene istorije ovaj događaj obradovao potlačene narode i pružio nadu u izglednost otpora. Štaviše, i Vinston Čerčil je, mada razočaran zbog sramno kratkotrajnog Aprilskog rata, u „27. martu“ uvek gledao veliki moralni kapital njegovih izvršilaca. Smemo li im mi danas suditi i u njihovom činu tražiti izgovor za ovo savremeno klonuće, pogotovo stoga što nam je sadašnjost obesmišljena, a budućnost zastrašujuće ugrožena? Očekuje li se da odemo dalje od toga, dopuštajući i obezvređivanje prošlosti?

[/restrict]