Др ЗОРАН АВРАМОВИЋ – Родомрзачка интелигенција разара Србију

У Краљевину СХС ушле су три нације, а из СФРЈ изашло шест. Српска национална елита нашла се на бранику југословенске државе, што је нација платила огромном ценом. Када је дошло време њеног разбијања, део критичке интелигенције стао је на становиште друштва изнад државе и подржавао захтеве „међународне заједнице“ (заправо Запада) српској нацији. Национално јединство је још увек висок политички идеал

Није једноставно објаснити зашто неки припадници српске нације одбацују вредности родољубља, односно патриотизма. Један покушај разумевања концентрише се на индивидуалне карактере представника овог „стила мишљења“ у српској јавности. Сујета, грамзивост, лични интереси нису довољни за давање одговора на питање као што је појава антипатриотске мисли и понашања. Антипатриотизам је пре свега једна друштвено-политичка појава која није сводива на индивидуалне карактере. Мислим да је далеко важније усмеравање сазнајне пажње на друштвене услове који потхрањују антипатриотско мишљење и деловање у српској нацији. Током 20. и почетком 21. века можемо констатовати неколико чинилаца који су преплетени и неодвојиви. На првом месту је идеолошки чинилац – југословенство и комунизам. Југословенство је идеологија стварања нове нације. Комунистичка идеологија је као интернационалистичка мисао неговала одрицање од нације. Обе идеје су антинационалне, али парадоксална је чињеница да су помогле јачању несрпских државних и националних интереса у југословенској држави, а слабиле српске. У Краљевину СХС ушло је три нације, а из СФРЈ изашло шест. Српска национална елита нашла се на бранику југословенске државе, што је нација платила огромном ценом. Када је дошло време њеног разбијања, део критичке интелигенције стао је на становиште друштва изнад државе и подржавао захтеве „међународне заједнице“ (заправо Запада) српској нацији. Одржавању антипатриотске мисли доприносила је југословенска носталгија у делу српске интелигенције упркос катастрофалном билансу.
Овако у својој последњој књизи Срби и антипатриотизам, од укупно 28 написаних књига, о раширеној појави антипатриотизма у Србији говори и пише др Зоран Аврамовић, социолог културе. У разговору за Печат замолили смо га да објасни који то друштвени и политички процеси, културни обрасци и политичко наслеђе доприносе српској дезинтегративној мисли и деловању који се обликују у српској самомржњи.

Молим вас да на почетку кажете у чему се суштински разликују патриотизам и антипатриотизам?
Нема јединственог мишљења и понашања о нацији и држави. Још је Макијавели уочио да постоје људи који „више воле да њихова отаџбина буде поробљена него слободна“. Патриотизам обухвата колективне политичке и моралне вредности, као што су слобода, независност, идентитет и спремност на жртву. Овоме треба додати његову политичку (не)демократску праксу. Антипатриотизам одбацује ове вредности. У свакодневном мишљењу и понашању антипатриoтизам има два значења. Једно је аутошовинизам (самомржња и самопорицање), а друго је када се на нивоу државне политике преокреће у мржњу (геноцид) према другим народима као у примеру немачких нациста и хрватских усташа. У ове вредности се убацују емоције при чему у патриотизму преовлађује љубав према сопственој нацији, а у антипатриотизму „заинтересованост за њено разарање“ или разарање друге нације.

РОДОЉУБЉЕ СМЕТА ГЛОБАЛИЗМУ

Треба бити слеп па не видети деловање западних центара моћи у којима се планирају растурања и планирања држава. Срби су током ове три деценије у жрвњу политичке силе Запада и Америке, али у њему су и они Срби који се саглашавају с иностраним освајачима. Разбијање СФРЈ подударило се с новим учењима о држави, друштву и нацији која су струјала са Запада а згодно су се уклопила у антипатриотско деловање. Идеје о друштву изнад државе, грађанину изнад државе и глобализму изнад нације свакако су мисаони оквир за цветање антипатриотизма. Таквим визијама друштва вредност патриотизма само смета.

Давне 1926. године Милош Црњански је, као што сте написали, питао „зашто неки Срби тако ружно говоре о Србима“? Имате ли одговор на ово питање?
Антипатриотизам се јавља на индивидуални и групни начин, ретко на државном нивоу. Није једноставно проникнути у његове покретаче. Могу се објаснити породичним и васпитним, психолошким и карактерним појмовима, али и једнако значајним материјалним наградама и коруптивним активностима из домаћих и страних извора. Као што се лепота жене може продати, тако се и част националног припадања може распродати. Али има један чинилац антипатриотизма који је код неких Срба конституционалан. Достојевски нам је понудио одговор. У Карамазовима отац Фјодор Павлович одговара себи на питање зашто тога и тога мрзи кад му није ништа учинио: „Зато сам ја њему учинио једну одвратну гадост и тек што сам то учинио, онога часа сам га омрзнуо.“ Дакле, има оних међу нама који једноставно не подносе чињеницу да су се родили у српској нацији. Разуме се, све ове варијанте ружног говора о Србима никако не треба лишити критичког оспоравања.
Где су корени антипатриотизма који код Срба има дугу традицију, а који је данас, чини се, баш заступљен?
Ернст Блох је тачно приметио да се „тајна сваке појаве крије у њеној историји“. Савремени антипатриотизам у Србији има своју ближу и даљу историју. Корени су дубоки, а има грана које су и данас зелене. Надалеко је познат пример Јована Дамјанића (1804–1849), српског граничарског официра у Аустријском царству и генерала мађарске војске током револуције 1848. када је предводио мађарске снаге против Срба који су се борили за Српску Војводину. Приписује му се да је једном приликом изјавио како ће „убијати Србе док и последњег не буде убио, а онда ће убити и себе, јер ниједан Србин не треба да живи на кугли земаљској“. Па Ђорђе Настић (1884–1919) који је био активан члан националних српских организација у Сарајеву а касније агент провокатор аустријске владе који је повезан с Бомбашком афером 1907–1908. у Књажевини Црној Гори и Велеиздајничким процесом 1909. године у Загребу. У оба случаја радио је у интересу политике Беча, а против оптужених Срба из Црне Горе, Хрватске и Славоније. Црњански пише у Ембахадама о универзитетском професору Миодрагу Богићевићу који је у Бечу после Првог светског рата оптуживао Србију за ратове. Па комуниста Добривоје Видић који је 1945. године изјавио: „Шест стотина и педесет хиљада стрељаних Срба у БиХ то је дуг који је српски народ платио за злочиначку политику београдских властодржаца.“ И тако све до ратних сукоба у СФРЈ 1990–1999, када су неки српски политичари и интелектуалци прелазили на страну непријатеља да би били објективни, позивали НАТО да бомбардује Србију. Пример једног Србина на Косову и Метохији који увек на изборима брани албанску ствар и говори албански – добро је познат. Није могућно да је он патриота.
У којој мери антисрпском мишљењу и понашању доприносе спољни помагачи?
Европски притисци и геополитичке стратегије су увек имали одређени број српских присталица. Последњих неколико деценија избио је у први план европски (ЕУ) чинилац. Зов Западне Европе је позив на слабљење улоге националног интереса у колективном животу и државном послу европских народа. Део српске интелигенције није одолео том зову, па је почео да даје предност европским идеалима на штету српских. Подруку с политичким интересом за придобијање „проевропских Срба“ иду и новије теорије о друштву, посебно теорије отвореног друштва, конструктивизма, постмодерне, интеракционизма. Тријумф индивидуалистички схваћене слободе иде наруку оним погледима на друштво у чијем средишту је себи окренут појединац, а не колективни интереси. Изградња личности его-оријентације, личности која ће самостално (другост не постоји) управљати својим животом одговара концепту друштва схваћеном као последице појединачних интереса, потреба и вредности. Патриотизам је, супротно, део оног схватања друштва по коме оно представља структурисану и организовану целину од које појединац зависи.

САМОМРЖЊА „ЦВЕТА“ НА КРАЈУ 20. ВЕКА

Не може се заобићи историјска ситуација која је појачала деловање антипатриота. Ратно разбијање југословенске државе 1991–1995. године, као и НАТО бомбардовање Србије (СР Југославије) 1999. значајан су чинилац разумевања пораста ове свести у српској нацији и броја њених присталица. Производња српске кривице у неким европским антисрпским центрима није почела с разбијањем СФРЈ. Она има своју богату историју, али је кулминирала у последњој деценији 20. века. Ову српску кривицу за ратове и злочине на простору бивше државе раширених руку је прихватио и део српске антипатриотске интелигенције.

На који начин аутошовинизму према сопственој нацији доприносе српска интелектуална и политичка елита?
Утицаји поменуте елите долазе из разних праваца, али све њих уједињује страсна критика српског патриотизма. У политичким књигама књижевника (Ковач, Давид, Б. Ћосић, Стевановић, Драшковић), о којима сам писао у Новој Зори, имате тешко разумљиву мржњу према свему што је српско. Великић, примера ради, с гађењем пише о патриотама. „Патриоте – злочинци, багра“, „креатори Сребренице“, а Видосав Стевановић је за Добрицу Ћосића написао да је српски Розенберг. Незнање их, наравно, не оправдава. Једна групација теоријске интелигенције већ тридесет година одриче демократски карактер државе Србије. Ни одрицање од Косова није им страно. Кад је реч о политичарима и партијама, невероватно је да постоје политичке странке које се залажу за одрицање дела територије, за одрицање од делова српског народа изван Србије, за криминализацију Срба. Није једноставно схватити такве политичке партије ако је биће политике брига за опште интересе сопственог народа. Али још је загонетније питање како се налазе гласачи (бирачи) за ове странке. Тачно је да су то мале странке, политичари без корена у народу. Па ипак, и тај мали број треба да забрине јер може у неким геополитичким околностима да се увећа, што смо видели у нашој недавној прошлости.
Који су други друштвени и политички чиниоци жилавог опстајања антипатриотизма?
Распршеност српске нације на простору Балкана, односно СФРЈ, утицала је да се рубови или периферија српства губи, асимилује, преверава. Дуготрајући контакти са суседним нацијама представљали су националноидентитетска искушења за Србе који су живели на тим просторима. Преверавање (католичко и исламско) део је српске националне историје који је хранио националну дезинтеграцију. Живот у просторно, државно и културолошки различитим условима свакако је допринео слабљењу кохезије националне свести српске нације. Не бих потценио нека негативна дејства српског менталитета (мржња, пакост, освета) који је имао значајно место у политичком деловању Срба у Србији и другим деловима СФРЈ. Јован Цвијић је о томе писао 1907, а Црњански пише у Ембахадама да се у нашој политици „људи мрзе безумно“. Други етнопсихолози су указивали на ресантиман, инат, ћеф. То мишљење припада типу осећајног мишљења које полази од ситуације и интереса, а не од идеала и вредности целине нације. Такво мишљење је подлога за антипатриотска мишљења и понашања.
Антипатриотски круг, између осталог, инсистира на српској кривици. Зашто? У чему је српска кривица?
Цео 19. и 20. век протекао је у српским борбама за своја права уједињења и слободе, али и у борбама с домаћим и страним наметањима српске кривице. Једна струја западног јавног мишљења окривљује Србе за избијање Првог светског рата, за хрватске усташе Срби су били криви, па су побијени у великом броју (усташе су прошле без осуде за геноцид). Разбијање СФРЈ је приписано Србима, а у Хагу се суди кривцима за ратне злочине и геноцид (Сребреница) појединачним Србима с присенком српске нације. Ту кривицу су форсирали сви сепаратисти у СФРЈ. Али мучно је то што су је широкогрудо прихватили и делови српске родомрзачке интелигенције и политичке (државне) елите. Они не знају да је ратно разбијање СФРЈ почело у Словенији, па у Хрватској и Босни и Херцеговини. У конструкцији кривице српске нације, с различитим перцепцијама, учествовали су инострани „зналци“ Срба, али и припадници српског народа. Одређеним политичким снагама на Западу одговара, да употребим један израз бившег министра спољних послова Владислава Јовановића, да „тера Србију преко трња“ тако што јој поставља стално нове услове.
Постоји ли у нас институционална елита која аргументима може да оспори ту лако пријемчиву и распрострањену свест о српској кривици?
Несрпско рушење бивше државе било је утемељено у нападима на српске захтеве за правичним решењем српског питања у СФРЈ (аутономија за Србе у Хрватској, потискивање српских интереса у БиХ, укидање парадржавности Војводине и Космета). Током историје југословенске државе лако се може препознати онај слој интелектуалаца и политичара међу Србима који је без околишења и чак уз радосно одобравање чинио уступке другој страни (Словенцима, Хрватима, муслиманима) који се могу тумачити као „плод усвојене свести о српској кривици“. Добро је приметио Ломпар: „Унутар југословенства постоји неко скривено кретање од потискивања српског становишта до појма српске кривице.“ За навијаче српског геноцида говор међународне већине је довољан, а судску одлуку држе да је изнад научне истине. Ако је судска одлука коначна истина, разум и научни ум могу да потпишу капитулацију. Наравно, тако нешто није могућно. А то доказују српски интелектуалци који храбро и истраживачки оспоравају фалсификате о Сребреници. Титоизам је прошао без кривице, као и западно бомбардовање Србије. Избила је на површину једна социјално-интелектуална елита међу Србима која је оптуживала Србе и профилисала се као родомрсци или „аутошовинисти“. Но нису све наде у правичност изгубљене. Постоје интелектуалци у Србији који аргументовано оспоравају конструкцију српске кривице и нису спремни да преузму стереотипе о Србима који се већ дуго граде у појединим центрима Европе и света који на ову нацију гледају као на „камен у ципели“ Европе.

Крај првог дела

У следећем броју: Шири се круг патриотске интелигенције

5 коментара

  1. Avatar
    Tоплица

    Код снажних и здравомислећих нација патриотизам наје само ствар пасионираних ентузијаста него свих јер је такво опредељење исплативо. Напротив антипатриотизам се на разне начине кажњава. И тамо где је тако, потенцијалне антипатриоте мимикријом су сакривене у маси. Наша нација са својом државом, прво је у бројним јуришима изгубила пасионарије – младе људе са енергијом док су преживели “кокошари”, они што су се клонили херојских јуриша. Апсурдно но захваљујући таквима нација је опстала, али квалитативно промењена.
    Друга наша крупна бољка је идиотско срљање у прављењу нове државе у којој смо моментално постали мањина и у којој се патриотизам једноставно није исплатио. И тако до данашћих дана. И тако, патриоте су несебични, храбри, они који су то без обзира на цену, док остатак препознаје свој интерес, “практичан” је !

  2. Avatar
    Unutrašnji dijalog o Kosovu, glas naroda

    Odličan i poučan članak Dr. Zorana Avramovića: Rodomrzačka inteligencija razara Srbiju

    Ja bih se iz drugog ugla bez osvrtanja na istoriju, kao poseban dodatak, nadovezao na članak. Rodomrzačka inteligencija je samo jedan deo segmenta rodomrzačke politike u kojoj spada: oportunizam, pasivizam, dodvorništvo, nepoštovanje srpskog pravoslavnog nacionalnog i verskog identiteta i integriteta, nepoštovanja porodičnih vrednosti, uticaj spoljnog faktora itd. To se vidi u perioda od 50-tih god do dolaska Miloševića: promena etničke, demografska, politička slike na Kosovo i Metohiju (sada Kosova): Šipari-Albanci su totalno zadržali svoj nacionalni, verski, demografski, politički identitet, nacionalno i versko jedinstvo. Za razliku od Srba-Srbije koja je formalistički gledala na položaj Srba na KiM, a suštinski ekonomskim, političkim, demografskim merama, preko FONDOVE za izrazito nerazvijeno i zaostalo Kosovo (zbog enormnog nataliteta da se pregaze Srbi) – podsticala antisrpskom politikom separatističku izgradnju nove albanske muslimanske države Kosova.
    Da ne dužim sa brojnim primerima, evo nekoliko: Ustav iz 74. – Zašto srpsko rukovodstvo CK SK Srbije nije odbio prednacrt-nacrt ustavnih antisrpskih amandmana? Nije za sve kriv Tito kada se Srbija nije bunila – sve aminovala; Politička smena Aleksandra Rankovića (KiM): na sednici CK SKJ od 20 srpskih poslanika samo jedan glas uzdržan, svi glasali da se smeni Ranković (srpsko nejedinstvo). Zbog kontradiktornih i lažnih optužbi šiptara smenjen Ranković – zašto ga Srbija nije branila?; Na sednici CK SKJ, kada je na dnevni red za raspravu bila tačka: “da li je enormni natalitet šiptara na KiM UZROK ili POSLEDICA nerazvijenocti i zaostalosti KiM: doneta je Odluka (SRB podržala odluku) – da je veeliki natalitet na KiM Posledica nerazvijenosti i zaostalosti, što je kontradiktorno istini – uzroku nerazvijenosti (ako ja imam 7-8 dece zbog toga mi je prosek plaate po članu porodice mnogo mali za razliku od mojih kolega u firmi koji imaju 1-2 dece: nije fer da ja napadam i optužujem firmu, Srbe i Srbiju da sam diskriminisan i obespravljen, a kući pravim čopor dece koju 4 plate ne mogu da zadovolje? A kako su tada šiptari imali para da opasavaju dvorišta oko kuće sa visokim zidovima – muslimanski tradicionalizam (mogli su da imaju po dve kuće)? Na osnovu “pogrešne” Odluke CK SKJ, ogromni razvojni fondovi za nerazvijeno i zaostalo Kosovo gradilo se albansko Kosovo, uz učestvo svih Republika da izgrade po jednu-dve fabrike na Kosovu, dok su Srbi etnički čišćeni i proganjani da se sele za Srbiju. Albanci su tada koristili slogan “zaostali i nerazvijeni, obespravljeni” (imali enormni natalitet), a danas isto Romi sa velikim natalitetom – koriste slogan “diskriminacija-neramnopravnost Roma” ugradjen u zvaničnoj politici Srbije(!)? Neverovatno je da srpskim političarima ne pada na pamet, ne smeju da kažu Albancima, Romima… da smanje visok natalitet koji je UZROK njihovog siromaštva i socijalnog-društvenog statusa? Po standardima svi su u Srbiji RAMNOPRAVNI, čudno je da Srbija sama sebe optužuje da se, zvanično, vodi diskriminacija prema Romima, stvara se lažna slika u medjunarodnoj zajednici i EU da nas ucenjuju u nameću sankcije. To pogoduje Nato-Americi da, na lažnim optužbama, nameće svoju demokratiju ljudskih prava: danas Kosovo da se otme, sutra Sandžak, Jug Srbije, Romi diskriminisani da im se da deo teritorije… rasparčavanje SRB.

    PATRIOTIZAM I ANTIPATRIOTIZAM Danas su izražene nove forme antisrpskog delovanja protiv porodičnih vrednosti, nacionalnog i demografskog identiteta… u nastavku…

  3. Avatar

    Izvanredan clanak Dr Avramovica i odlicni komentari.
    Clan sam porodice, koja je isterana sa Kosova 1943, i KOJOJ JE BIO ZABRANJEN POVRATAK NA KOSOVO. Uvek, pa i danas, sam iznenadjena, da ne kazem sokirana, kako su reagovali Srbi komunisti prema sopstvenom narodu, kako su mogli tako fanaticno da podrzavaju i sprovode odluke CK ,tj Tita, na stetu sopstvenog naroda: od otkupa, povladjivanjima Siptarima za sve njihove pobune, nerad,neplacanja obaveza itd, Golog otoka, ustava iz 1974, smenjivanju svog sopstvenog rukovodstva,formiranjem Pokrajinama samo u Srbiji,itd, dok su svi ostali narodi u Jugoslaviji brinuli o interesima svoga naroda. Sta to ne valja u nama Srbima? Nedostatak samopostovanja, vrednosti o nama, nasoj tradiciji, inteligenciji,sta?Zasto postujemo i cenimo vrednosti svih ostalih naroda, samo ne cenimo vrednosti naseg naroda?Sta gresimo u vaspitanju nase dece?Zasto se ne kaznjavaju Srbi koji otvoreno istupaju protiv svoga naroda? Zasto su dozvoljena ovako prostacka vredjanja srpskog naroda od srpskih akademika, profesora Univerziteta, glumaca, reditelja, knjizevnika i uopste tzv intelektualaca? Dokle, stid me je ovako stare osobe kada ih slusam i gledam.
    Olga Ilic

    • Avatar
      Tоплица

      @ Olga Ilic
      Ако имате поверења у мој скромни став, косвен одговор је у мом горњем коментару. Заиста, обратите пажњу ; до 1918 оволиког националног растакања и голе издаје код нас једноставно није било. Оно са Бранковићем, “накнадна је памет”, ако и то. а факат је да смо Карађорђа били достојни. Милошева турковштина (све могуће прљавштине) није нам поправила морал, али и то превалисмо све до млађаног Александра, његових потресних апела Србину у рату да остане веран слави својих предака. За домовину и славу изгибосмо а он, 49 кг тежак прдавко, затоми име Србиново, уведе на с у државу где смо мањина, где нас сви мрзе а нарочито на подстицаје спољних центара, што се све могло на време сагледати и предвидети. То је наша депресија у коју смо тада упали и из које нам нема излаза док не дођу неке велике спасилачке снаге. У тој јами смо допали и “комунизма” и свих подела све до данашњег дана. Отад, овде се исплати радити против остатака овог унесређеног народа. Погледајте корифеје издаје ту око нас. Не зна се ко је маснији и “успешнији” . Баш као и Титини “комунисти” ономад из наших редова. Наравно остају и даље неке непознанице, као напр., где је ту наша црква и стварна вера у нама. Зашто овако ласно трпимо свакојаке ропске ланце ? Зашто овако лако прихватамо “фарме” и све друго смеће? Тојест где нам је кућно васпитање и осећај границе ? Како то да мирно гледамо ово нестајање са једне стране и пресељење остатака народа у један град ( Београд је симболична она једна Тарабићева шљива !) ?
      Дакле питамо се обоје као и сви, али хајде бар да се присетимо где смо први пут пали. Већ то ће нам бити од користи.

  4. Avatar
    Unutrašnji dijalog o Kosovu, glas naroda

    (nastavak)

    NACIONALNI PATRIOTIZAM JE nacionalno, versko i političko jedinstvo srpskog naroda u odbrani državnih, nacionalnih, demografskih i verskih interesa i identiteta nacije. Od 50-tih god. do danas Srbija nije imala adekvatne mere da uspostavi jedinstvo i slogu srpskog naroda. Dokaz za to je i višedecenijssko etničko čišćenje Srba sa svoje vekovne teritorije KiM. Ako su tada grešila politička rukovodstva – zašto to rade i danas: Briselskim sporazumom daju Kosovu sve državne atribute da legalizuju otimačinu srpeke teritorije, kako na unutrašnjem planu tako i na spoljnom planu da “kompromisom o normalizaciji (koji se traži) – za potpisivanje sveobuhvatnog pravno-obavezujučeg sporazuma za učlanjenje Kosova u UN?
    ZAŠTO JE NORMALIZACIJA – da se preda KiM albanskim muslimanima (niko na KS ne ratuje nego albanski separatisti vrše nasilje nad preostalim Srbima), – A NIJE NORMALIZACIJA da se vrate 250.000 proteranih Srba SA KiM (po nalogu UN)? ZAŠTO AV U SKLOPU KOMPROMISA o normalizaciji NE TRAŽI POVRATAK proteranih Srba? Nego je smišljen Mini Šengen o prometu ljudi i usluga (robe i kapitala reguliše CEFTA SPORAZUM) – ugradjeno u zvanične zakone – da Albanci-Šiptari iz Albanije i sa Kosova sa priznatim diplomama da se zapošljavaju i naseljavaju po Srbiji(!), koji će Srbi da se zapošljavaju na Kosovo – gde su principi pariteta i resipročnig mera sa garancijom?
    ZAŠTO GRČKA, BUGARSKA, RUMUNIJA… kao pravoslavne-hrišćanske države nisu priključene Mini Šengenu? Sve se radu u sklopu normalizacije da Kosovo učlane u UN i da dobije tapiju na srpsko KiM!
    TAKODJE, Demografski SAVET za finansijski podsticaj radjanja protiv bele kuge formulisan je da nagradjuje podsticaj radjanja PO BROJU DECE – A NE PO BRAČNOM PARU (ramnopravost) – što odgovara nacionalnim manjinama sa nadprosečnim natalitetom (Albanci, Romi, Bošnjaci): za 3 dete dečji dodatak 12,000, za 4 dete 18.000. i za 5 dete 18.000, – a kod Srba vlada bela kuga? Sa takvom dugoročnom demografskom politikom Srbima preti manjinski položaj u budućnosti! Postoje adekvatna rešenja na osnovama ramnopravnosti svih (da se objavi konkurs – da se i narod pita), ali to ne dolazi do izražaja zbog centralistilkog (da ne kažem diktatorskog ) upravljanja!

    PRIMERI ANTIPATRIOTIZMA i AUTOŠOVINIZMA Ima ih na hiljada, od intelektualnog, političkog (VD), do lokalnog! Za ovo treba posebna tema. Navodim samo dva naajobičnija lokalna primera: PRVI: Sećate se u prošlosti Ilije Vakića sa KiM, opštinskog rukovodioca ili MZ, koji je službeno, snagom zakona, pomogao Albancu separatisti da otme i ukniži kuću i imanje za sitne pare – iako Srbin uopšte nije prodavao imanje, hoće da živi na svoju dedovinu (!);
    DRUGI primer: veći grad, veći broj pravoslavne intelektualne elite: partijakih aktivista SK, kulturnih radnika, učitelja, profesora, poslovnih funkcionera i drugih uticajnih kadrova – uputilo je PETICIJU OK i drugim institucionalnim faktorima – da se, zbog navodne neramnopravnosti, ŠIPTARSKOJ MANJINI omogući otvaranje fakulteta i univerziteta na albanskom jeziku, uključivanje u sve društveno političke i ekonomske funkcije, u svim organima vlasti(!)? Peticija je dobila kritiku u lokalnim mediima. U TO VREME šiptara je bilo malo u centralnom krugu grada, u dva naselja periferije i u okolna sela. , a danas su prešli centar grada – potisnuli pravoslavce na periferno iseljavanje na drugu stranu grada gde nema šiptara. Sada je svima jasno d je to bila autošovnistička peticija u oblandi politike bratstva i jedinstva. Ja nisam precizirao detalje iz opravdanih razloga. Računam da postoji zvanična institucija (pored partijskih), to je STATISTIČKI ZAVOD – koji je trebao da daje godišnje podatke za svaki grad, mesto gde postoji iseljavanje pravoslavca na etničkoj osnovi… i svi mediji i javnost bi bili obaveštrni ko su kupci a ko prodavci gradu, mestu, naselju (ko se iseljava, iz kojih razloga?)? Da ne dužim mnogo sa primerima… možda u narednim člancima? Hvala na prostoru!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *