Др ЗОРАН АВРАМОВИЋ – Родомрзачка интелигенција разара Србију

У Краљевину СХС ушле су три нације, а из СФРЈ изашло шест. Српска национална елита нашла се на бранику југословенске државе, што је нација платила огромном ценом. Када је дошло време њеног разбијања, део критичке интелигенције стао је на становиште друштва изнад државе и подржавао захтеве „међународне заједнице“ (заправо Запада) српској нацији. Национално јединство је још увек висок политички идеал

Није једноставно објаснити зашто неки припадници српске нације одбацују вредности родољубља, односно патриотизма. Један покушај разумевања концентрише се на индивидуалне карактере представника овог „стила мишљења“ у српској јавности. Сујета, грамзивост, лични интереси нису довољни за давање одговора на питање као што је појава антипатриотске мисли и понашања. Антипатриотизам је пре свега једна друштвено-политичка појава која није сводива на индивидуалне карактере. Мислим да је далеко важније усмеравање сазнајне пажње на друштвене услове који потхрањују антипатриотско мишљење и деловање у српској нацији. Током 20. и почетком 21. века можемо констатовати неколико чинилаца који су преплетени и неодвојиви. На првом месту је идеолошки чинилац – југословенство и комунизам. Југословенство је идеологија стварања нове нације. Комунистичка идеологија је као интернационалистичка мисао неговала одрицање од нације. Обе идеје су антинационалне, али парадоксална је чињеница да су помогле јачању несрпских државних и националних интереса у југословенској држави, а слабиле српске. У Краљевину СХС ушло је три нације, а из СФРЈ изашло шест. Српска национална елита нашла се на бранику југословенске државе, што је нација платила огромном ценом. Када је дошло време њеног разбијања, део критичке интелигенције стао је на становиште друштва изнад државе и подржавао захтеве „међународне заједнице“ (заправо Запада) српској нацији. Одржавању антипатриотске мисли доприносила је југословенска носталгија у делу српске интелигенције упркос катастрофалном билансу.
Овако у својој последњој књизи Срби и антипатриотизам, од укупно 28 написаних књига, о раширеној појави антипатриотизма у Србији говори и пише др Зоран Аврамовић, социолог културе. У разговору за Печат замолили смо га да објасни који то друштвени и политички процеси, културни обрасци и политичко наслеђе доприносе српској дезинтегративној мисли и деловању који се обликују у српској самомржњи.

Молим вас да на почетку кажете у чему се суштински разликују патриотизам и антипатриотизам?
Нема јединственог мишљења и понашања о нацији и држави. Још је Макијавели уочио да постоје људи који „више воле да њихова отаџбина буде поробљена него слободна“. Патриотизам обухвата колективне политичке и моралне вредности, као што су слобода, независност, идентитет и спремност на жртву. Овоме треба додати његову политичку (не)демократску праксу. Антипатриотизам одбацује ове вредности. У свакодневном мишљењу и понашању антипатриoтизам има два значења. Једно је аутошовинизам (самомржња и самопорицање), а друго је када се на нивоу државне политике преокреће у мржњу (геноцид) према другим народима као у примеру немачких нациста и хрватских усташа. У ове вредности се убацују емоције при чему у патриотизму преовлађује љубав према сопственој нацији, а у антипатриотизму „заинтересованост за њено разарање“ или разарање друге нације.

РОДОЉУБЉЕ СМЕТА ГЛОБАЛИЗМУ Треба бити слеп па не видети деловање западних центара моћи у којима се планирају растурања и планирања држава. Срби су током ове три деценије у жрвњу политичке силе Запада и Америке, али у њему су и они Срби који се саглашавају с иностраним освајачима. Разбијање СФРЈ подударило се с новим учењима о држави, друштву и нацији која су струјала са Запада а згодно су се уклопила у антипатриотско деловање. Идеје о друштву изнад државе, грађанину изнад државе и глобализму изнад нације свакако су мисаони оквир за цветање антипатриотизма. Таквим визијама друштва вредност патриотизма само смета.

Давне 1926. године Милош Црњански је, као што сте написали, питао „зашто неки Срби тако ружно говоре о Србима“? Имате ли одговор на ово питање?
Антипатриотизам се јавља на индивидуални и групни начин, ретко на државном нивоу. Није једноставно проникнути у његове покретаче. Могу се објаснити породичним и васпитним, психолошким и карактерним појмовима, али и једнако значајним материјалним наградама и коруптивним активностима из домаћих и страних извора. Као што се лепота жене може продати, тако се и част националног припадања може распродати. Али има један чинилац антипатриотизма који је код неких Срба конституционалан. Достојевски нам је понудио одговор. У Карамазовима отац Фјодор Павлович одговара себи на питање зашто тога и тога мрзи кад му није ништа учинио: „Зато сам ја њему учинио једну одвратну гадост и тек што сам то учинио, онога часа сам га омрзнуо.“ Дакле, има оних међу нама који једноставно не подносе чињеницу да су се родили у српској нацији. Разуме се, све ове варијанте ружног говора о Србима никако не треба лишити критичког оспоравања.
Где су корени антипатриотизма који код Срба има дугу традицију, а који је данас, чини се, баш заступљен?
Ернст Блох је тачно приметио да се „тајна сваке појаве крије у њеној историји“. Савремени антипатриотизам у Србији има своју ближу и даљу историју. Корени су дубоки, а има грана које су и данас зелене. Надалеко је познат пример Јована Дамјанића (1804–1849), српског граничарског официра у Аустријском царству и генерала мађарске војске током револуције 1848. када је предводио мађарске снаге против Срба који су се борили за Српску Војводину. Приписује му се да је једном приликом изјавио како ће „убијати Србе док и последњег не буде убио, а онда ће убити и себе, јер ниједан Србин не треба да живи на кугли земаљској“. Па Ђорђе Настић (1884–1919) који је био активан члан националних српских организација у Сарајеву а касније агент провокатор аустријске владе који је повезан с Бомбашком афером 1907–1908. у Књажевини Црној Гори и Велеиздајничким процесом 1909. године у Загребу. У оба случаја радио је у интересу политике Беча, а против оптужених Срба из Црне Горе, Хрватске и Славоније. Црњански пише у Ембахадама о универзитетском професору Миодрагу Богићевићу који је у Бечу после Првог светског рата оптуживао Србију за ратове. Па комуниста Добривоје Видић који је 1945. године изјавио: „Шест стотина и педесет хиљада стрељаних Срба у БиХ то је дуг који је српски народ платио за злочиначку политику београдских властодржаца.“ И тако све до ратних сукоба у СФРЈ 1990–1999, када су неки српски политичари и интелектуалци прелазили на страну непријатеља да би били објективни, позивали НАТО да бомбардује Србију. Пример једног Србина на Косову и Метохији који увек на изборима брани албанску ствар и говори албански – добро је познат. Није могућно да је он патриота.
У којој мери антисрпском мишљењу и понашању доприносе спољни помагачи?
Европски притисци и геополитичке стратегије су увек имали одређени број српских присталица. Последњих неколико деценија избио је у први план европски (ЕУ) чинилац. Зов Западне Европе је позив на слабљење улоге националног интереса у колективном животу и државном послу европских народа. Део српске интелигенције није одолео том зову, па је почео да даје предност европским идеалима на штету српских. Подруку с политичким интересом за придобијање „проевропских Срба“ иду и новије теорије о друштву, посебно теорије отвореног друштва, конструктивизма, постмодерне, интеракционизма. Тријумф индивидуалистички схваћене слободе иде наруку оним погледима на друштво у чијем средишту је себи окренут појединац, а не колективни интереси. Изградња личности его-оријентације, личности која ће самостално (другост не постоји) управљати својим животом одговара концепту друштва схваћеном као последице појединачних интереса, потреба и вредности. Патриотизам је, супротно, део оног схватања друштва по коме оно представља структурисану и организовану целину од које појединац зависи.

САМОМРЖЊА „ЦВЕТА“ НА КРАЈУ 20. ВЕКА Не може се заобићи историјска ситуација која је појачала деловање антипатриота. Ратно разбијање југословенске државе 1991–1995. године, као и НАТО бомбардовање Србије (СР Југославије) 1999. значајан су чинилац разумевања пораста ове свести у српској нацији и броја њених присталица. Производња српске кривице у неким европским антисрпским центрима није почела с разбијањем СФРЈ. Она има своју богату историју, али је кулминирала у последњој деценији 20. века. Ову српску кривицу за ратове и злочине на простору бивше државе раширених руку је прихватио и део српске антипатриотске интелигенције.

На који начин аутошовинизму према сопственој нацији доприносе српска интелектуална и политичка елита?
Утицаји поменуте елите долазе из разних праваца, али све њих уједињује страсна критика српског патриотизма. У политичким књигама књижевника (Ковач, Давид, Б. Ћосић, Стевановић, Драшковић), о којима сам писао у Новој Зори, имате тешко разумљиву мржњу према свему што је српско. Великић, примера ради, с гађењем пише о патриотама. „Патриоте – злочинци, багра“, „креатори Сребренице“, а Видосав Стевановић је за Добрицу Ћосића написао да је српски Розенберг. Незнање их, наравно, не оправдава. Једна групација теоријске интелигенције већ тридесет година одриче демократски карактер државе Србије. Ни одрицање од Косова није им страно. Кад је реч о политичарима и партијама, невероватно је да постоје политичке странке које се залажу за одрицање дела територије, за одрицање од делова српског народа изван Србије, за криминализацију Срба. Није једноставно схватити такве политичке партије ако је биће политике брига за опште интересе сопственог народа. Али још је загонетније питање како се налазе гласачи (бирачи) за ове странке. Тачно је да су то мале странке, политичари без корена у народу. Па ипак, и тај мали број треба да забрине јер може у неким геополитичким околностима да се увећа, што смо видели у нашој недавној прошлости.
Који су други друштвени и политички чиниоци жилавог опстајања антипатриотизма?
Распршеност српске нације на простору Балкана, односно СФРЈ, утицала је да се рубови или периферија српства губи, асимилује, преверава. Дуготрајући контакти са суседним нацијама представљали су националноидентитетска искушења за Србе који су живели на тим просторима. Преверавање (католичко и исламско) део је српске националне историје који је хранио националну дезинтеграцију. Живот у просторно, државно и културолошки различитим условима свакако је допринео слабљењу кохезије националне свести српске нације. Не бих потценио нека негативна дејства српског менталитета (мржња, пакост, освета) који је имао значајно место у политичком деловању Срба у Србији и другим деловима СФРЈ. Јован Цвијић је о томе писао 1907, а Црњански пише у Ембахадама да се у нашој политици „људи мрзе безумно“. Други етнопсихолози су указивали на ресантиман, инат, ћеф. То мишљење припада типу осећајног мишљења које полази од ситуације и интереса, а не од идеала и вредности целине нације. Такво мишљење је подлога за антипатриотска мишљења и понашања.
Антипатриотски круг, између осталог, инсистира на српској кривици. Зашто? У чему је српска кривица?
Цео 19. и 20. век протекао је у српским борбама за своја права уједињења и слободе, али и у борбама с домаћим и страним наметањима српске кривице. Једна струја западног јавног мишљења окривљује Србе за избијање Првог светског рата, за хрватске усташе Срби су били криви, па су побијени у великом броју (усташе су прошле без осуде за геноцид). Разбијање СФРЈ је приписано Србима, а у Хагу се суди кривцима за ратне злочине и геноцид (Сребреница) појединачним Србима с присенком српске нације. Ту кривицу су форсирали сви сепаратисти у СФРЈ. Али мучно је то што су је широкогрудо прихватили и делови српске родомрзачке интелигенције и политичке (државне) елите. Они не знају да је ратно разбијање СФРЈ почело у Словенији, па у Хрватској и Босни и Херцеговини. У конструкцији кривице српске нације, с различитим перцепцијама, учествовали су инострани „зналци“ Срба, али и припадници српског народа. Одређеним политичким снагама на Западу одговара, да употребим један израз бившег министра спољних послова Владислава Јовановића, да „тера Србију преко трња“ тако што јој поставља стално нове услове.
Постоји ли у нас институционална елита која аргументима може да оспори ту лако пријемчиву и распрострањену свест о српској кривици?
Несрпско рушење бивше државе било је утемељено у нападима на српске захтеве за правичним решењем српског питања у СФРЈ (аутономија за Србе у Хрватској, потискивање српских интереса у БиХ, укидање парадржавности Војводине и Космета). Током историје југословенске државе лако се може препознати онај слој интелектуалаца и политичара међу Србима који је без околишења и чак уз радосно одобравање чинио уступке другој страни (Словенцима, Хрватима, муслиманима) који се могу тумачити као „плод усвојене свести о српској кривици“. Добро је приметио Ломпар: „Унутар југословенства постоји неко скривено кретање од потискивања српског становишта до појма српске кривице.“ За навијаче српског геноцида говор међународне већине је довољан, а судску одлуку држе да је изнад научне истине. Ако је судска одлука коначна истина, разум и научни ум могу да потпишу капитулацију. Наравно, тако нешто није могућно. А то доказују српски интелектуалци који храбро и истраживачки оспоравају фалсификате о Сребреници. Титоизам је прошао без кривице, као и западно бомбардовање Србије. Избила је на површину једна социјално-интелектуална елита међу Србима која је оптуживала Србе и профилисала се као родомрсци или „аутошовинисти“. Но нису све наде у правичност изгубљене. Постоје интелектуалци у Србији који аргументовано оспоравају конструкцију српске кривице и нису спремни да преузму стереотипе о Србима који се већ дуго граде у појединим центрима Европе и света који на ову нацију гледају као на „камен у ципели“ Европе.

Крај првог дела

У следећем броју: Шири се круг патриотске интелигенције