Треба ли нам закон о војној неутралности

СРБИЈА И НАТО

Од пада власти Слободана Милошевића до данас на Србију се врше притисци, мањег или већег интензитета, да се потчини НАТО-у. Између осталог, и због тога је 2007. године у Скупштини усвојена резолуција којом се проглашава војна неутралност Републике. Да ли нам је потребан и закон о томе?

Иако још од „демократских промена“ вођство НАТО-а инсистира на евроатлантским интеграцијама Србије и што дубљој нашој сарадњи са западном алијансом, још нема дефинитивног става НАТО-а у вези са чланством Србије. Разлог није само то што признају демократску вољу већине грађана Србије, који за тако нешто не желе ни да чују, него и јер сам НАТО још није спреман да прими Србију, а није спреман, рекли бисмо, пошто није до краја спровео све планове о територијалној дезинтеграцији Србије. НАТО не прима у пуноправно чланство оне који су и даље предмет његовог разарајућег деловања. „Партнерски“ однос им је за сада сасвим довољан за потпуни утицај, руковођење и нескривено омеђивање евроатлантског простора и спровођење њихових интереса.

[restrict]

Ипак, чланство Србије у НАТО-у је њихов дугорочни циљ, јер би се тиме озваничила и сецесија Косова и Метохије, погоршање, односно уништавање односа с Русијом и Кином, те сврставање Србије директно на страну САД у евентуалном америчко-руском или америчко-кинеском сукобу, што би имало далекосежне и несагледиве последице по грађане Србије у 21. веку. Ако ништа друго, постали бисмо мета руских нуклеарних ракета.

КРАТКА ИСТОРИЈА ОДНОСА Ако занемаримо месеце, па чак и године гледања преко нишана, односно радара, први сусрети представника Републике Србије с врхом НАТО-а одржани су свега месец дана од доласка на власт „демократских снага“, у новембру 2000. године када су будући шеф Координационог тела за југ Србије Небојша Човић и шеф дипломатије СР Југославије Горан Свилановић у Бриселу разговарали о начинима за решавање албанске побуне, што је резултирало смиривањем напетости и уласком снага Војске Југославије у Копнену зону безбедности 4. марта 2001. Први званични скуп и посета званичне делегације НАТО-а Србији одиграли су се од 2. до 4. јула 2001. године. Тај састанак је био увертира за појачано присуство Северноатлантске алијансе у Србији и притиске за приближавање наше земље НАТО-у, јер је тада највишим савезним и републичким представницима саопштено да предстоји „обиман рад на реформи оружаних снага и успостављању демократске контроле“ над војском и да би СРЈ требало да приступи програму „Партнерство за мир“. Први резултат тог састанка постао је видљив већ крајем августа исте године, када је савезна влада усвојила једнострану одлуку којом се НАТО-у дозвољава транзит трупа и војне опреме преко наше територије.

Одлука о приступању програму „Партнерство за мир“ званично је донета 25. априла 2002, о чему је министар спољних послова Свилановић четири дана касније писмом обавестио генералног секретара НАТО-а. Одговор Џорџа Робертсона био је врло јасан и садржајан. Да би Србија добила оно што јој уопште не треба, мора да да нешто што је НАТО-у баш потребно. Захтевано је повлачење тужби пред Међународним кривичним судом због агресије 1999, пуна сарадња с Хашким трибуналом „укључујући и јасан и транспарентан став ВЈ о том питању“ и помагање у хапшењу бегунаца Ратка Младића и Радована Караџића, дистанцирање од Републике Српске и помоћ у раду међународне заједнице на Косову и Метохији.

„Евроатлантско опредељење“ потврђено је 18. новембра 2004. усвајањем Стратегије одбране тада већ Србије и Црне Горе истицањем спремности СЦГ за учлањење у међународне безбедносне структуре, првенствено „Партнерству за мир“ и НАТО-у, као и другим европским и евроатлантским интеграционим процесима.

Врховни савет одбране СЦГ усвојио је 7. јуна 2006. године Нацрт стратегијског прегледа одбране по којем „укључење у програм ’Партнерство за мир’ представља краткорочан и директан циљ, док је постизање пуноправног чланства у НАТО-у означено као дугорочан приоритет“. Важно је напоменути да све време, од почетка 2001. тече такозвана реформа безбедносног сектора која се суштински своди на уништавање Војске Југославије, касније Србије, од гашења армија као најважнијих стратегијских групација, преко радикалног смањења људства мирнодопских и ратних јединица и борбене технике до бруталног чишћења официрског кадра који се истакао у одбрани земље од НАТО агресије. Награда за овакву посвећеност „реформама“ и „демократизацији“ војске стиже 14. децембра 2006, када је председник Борис Тадић потписао Оквирни документ о уласку Србије у „Партнерство за мир“. Тада се успоставља и НАТО канцеларија у Министарству одбране, где се на формално саветничка места доводе високи официри Алијансе који формирају дефакто Штаб НАТО-а у Београду.

УСВАЈАЊЕ РЕЗОЛУЦИЈЕ У том контексту убрзаног приближавања, односно потчињавања НАТО-у, Скупштина Србије 26. децембра 2007, у време тзв. „друге владе Војислава Коштунице“, усваја Резолуцију о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије у којој се, између осталог, наводи: „Због укупне улоге НАТО-а, од противправног бомбардовања Србије 1999. године без одлуке Савета безбедности до Анекса 11 одбаченог Ахтисаријевог плана, у коме се одређује да је НАТО ’коначан орган’ власти у ’независном Косову’, Народна скупштина Републике Србије доноси одлуку о проглашавању војне неутралности Републике Србије у односу на постојеће војне савезе до евентуалног расписивања референдума на којем би се донела коначна одлука о том питању.“ За ту резолуцију гласало је 220 од 250 народних посланика, док су против били Чедомир Јовановић и његов ЛДП, а посланици Г17 Плус су гласали за њу, иако је њихова шефица Сузана Грубјешић изјавила да је одредба о војној неутралности за њих „неприхватљива“. За Резолуцију су гласале и ватрене присталице НАТО-а и беспоговорни спроводитељи из Брисела наложених „реформи“, партијски следбеници Бориса Тадића и тадашњег министра одбране Драгана Шутановца, који је лаконски прокоментарисао да се „Резолуцијом само констатује дефакто стање, а оно је такво да смо ми сада војно неутрални, али се не доноси одлука заувек и за убудуће“.

Да ствари нису „забетониране“ Резолуцијом и да је Шутановац у праву, као и да се „интензивирање сарадње“ са НАТО-ом не може зауставити ни сменом власти, доказује развој догађаја. Влада Мирка Цветковића је, наиме, у фебруару 2011. усвојила Закључак о покретању процедуре за израду Индивидуалног акционог плана партнерства (ИПАП) између Србије и НАТО-а, као интензивнијег облика сарадње у оквиру „Партнерства за мир“, што је резултирало његовим представљањем и прихватањем у Бриселу 25. новембра 2011. године.

Први циклус ИПАП-а РС–НАТО ступио је на снагу, међутим, 15. јануара 2015. године у време када је Владу Србије предводио Александар Вучић. Други циклус ИПАП-а усвојен је 7. новембра 2019, када је на челу Владе Ана Брнабић, министар одбране Александар Вулин, а на челу државе Вучић.

Иако се државном руководству на власти од 2012. мора признати упоран и континуирани рад на обезбеђивању предуслова неопходних и за независност, и за неутралност, очито је да то није довољно. Да с њихове стране постоје воља и спремност за утврђивање неутралности показују потези од оних на први поглед симболичних, као што је поништавање „реформе“ којом су нам специјалне јединице сведене на ниво батаљона и враћање статуса бригаде 63. падобранској и 72. специјалној, преко практичних, као што су куповина и набавка борбених система и од руских, и од кинеских и од западних произвођача, до крајње политичких, попут одлуке да, ако под притиском морамо да одустанемо од војних вежби с Русијом и Белорусијом, замрзавамо и оне с НАТО чланицама. Тако нешто је у време Шутановца било незамисливо. Морамо напоменути да је ка неутралности и успостављању паритета између Запада и Истока начињен корак и отварањем руске канцеларије при Министарству одбране, чиме је поништен досадашњи монопол НАТО-а.

Пошто Резолуција Народне скупштине Републике Србије о војној неутралности није, дакле, довољна да би уверила НАТО да је то опредељење коначно и да није могућа његова промена услед политичких и других притисака, Србија би што пре требало да потврди то своје определење јасним документом у форми закона којим би до детаља дефинисала своју позицију и опредељење за будућност које мора бити стриктно против чланства у Алијанси. Озбиљна држава која жели добре односе са свима и која не жели да води ратове, не може себи допустити уговорни однос какав је чланство у НАТО-у, јер се, јасно је свима, не ради о одбрамбеном савезу, пошто су САД и остале чланице Алијансе и званично прихватили доктрину превентивних ратова. То значи да би и Србија мимо своје воље могла бити увучена у ратове Америке или НАТО-а, можда и против својих најискренијих пријатеља.

Заговорници чланства у НАТО-у пречесто као главни и једини аргумент користе чињеницу да је Србија „окружена чланицама НАТО-а“, али то је аргумент једнак ономе да је требало да приступимо Тројном пакту, јер смо били окружени његовим чланицама. Просто је – ако је НАТО безбедносна и одбрамбена организација, онда Србија нема никаквих проблема ни потребе да се учлањује у НАТО, јер је са свих страна окружују добродушне чланице НАТО-а које никоме не прете. Такође, Србији не прети опасност ни од једне државе која није чланица НАТО-а да би морала под НАТО „кишобран“, па ни ту нема разлога за чланство. Србији прети опасност једино од сепаратистичког тероризма с којим се може и сама обрачунати, ако опет НАТО не постане ваздушна подршка терориста. 

[/restrict]