Treba li nam zakon o vojnoj neutralnosti

SRBIJA I NATO

Od pada vlasti Slobodana Miloševića do danas na Srbiju se vrše pritisci, manjeg ili većeg intenziteta, da se potčini NATO-u. Između ostalog, i zbog toga je 2007. godine u Skupštini usvojena rezolucija kojom se proglašava vojna neutralnost Republike. Da li nam je potreban i zakon o tome?

Iako još od „demokratskih promena“ vođstvo NATO-a insistira na evroatlantskim integracijama Srbije i što dubljoj našoj saradnji sa zapadnom alijansom, još nema definitivnog stava NATO-a u vezi sa članstvom Srbije. Razlog nije samo to što priznaju demokratsku volju većine građana Srbije, koji za tako nešto ne žele ni da čuju, nego i jer sam NATO još nije spreman da primi Srbiju, a nije spreman, rekli bismo, pošto nije do kraja sproveo sve planove o teritorijalnoj dezintegraciji Srbije. NATO ne prima u punopravno članstvo one koji su i dalje predmet njegovog razarajućeg delovanja. „Partnerski“ odnos im je za sada sasvim dovoljan za potpuni uticaj, rukovođenje i neskriveno omeđivanje evroatlantskog prostora i sprovođenje njihovih interesa.

[restrict]

Ipak, članstvo Srbije u NATO-u je njihov dugoročni cilj, jer bi se time ozvaničila i secesija Kosova i Metohije, pogoršanje, odnosno uništavanje odnosa s Rusijom i Kinom, te svrstavanje Srbije direktno na stranu SAD u eventualnom američko-ruskom ili američko-kineskom sukobu, što bi imalo dalekosežne i nesagledive posledice po građane Srbije u 21. veku. Ako ništa drugo, postali bismo meta ruskih nuklearnih raketa.

KRATKA ISTORIJA ODNOSA Ako zanemarimo mesece, pa čak i godine gledanja preko nišana, odnosno radara, prvi susreti predstavnika Republike Srbije s vrhom NATO-a održani su svega mesec dana od dolaska na vlast „demokratskih snaga“, u novembru 2000. godine kada su budući šef Koordinacionog tela za jug Srbije Nebojša Čović i šef diplomatije SR Jugoslavije Goran Svilanović u Briselu razgovarali o načinima za rešavanje albanske pobune, što je rezultiralo smirivanjem napetosti i ulaskom snaga Vojske Jugoslavije u Kopnenu zonu bezbednosti 4. marta 2001. Prvi zvanični skup i poseta zvanične delegacije NATO-a Srbiji odigrali su se od 2. do 4. jula 2001. godine. Taj sastanak je bio uvertira za pojačano prisustvo Severnoatlantske alijanse u Srbiji i pritiske za približavanje naše zemlje NATO-u, jer je tada najvišim saveznim i republičkim predstavnicima saopšteno da predstoji „obiman rad na reformi oružanih snaga i uspostavljanju demokratske kontrole“ nad vojskom i da bi SRJ trebalo da pristupi programu „Partnerstvo za mir“. Prvi rezultat tog sastanka postao je vidljiv već krajem avgusta iste godine, kada je savezna vlada usvojila jednostranu odluku kojom se NATO-u dozvoljava tranzit trupa i vojne opreme preko naše teritorije.

Odluka o pristupanju programu „Partnerstvo za mir“ zvanično je doneta 25. aprila 2002, o čemu je ministar spoljnih poslova Svilanović četiri dana kasnije pismom obavestio generalnog sekretara NATO-a. Odgovor Džordža Robertsona bio je vrlo jasan i sadržajan. Da bi Srbija dobila ono što joj uopšte ne treba, mora da da nešto što je NATO-u baš potrebno. Zahtevano je povlačenje tužbi pred Međunarodnim krivičnim sudom zbog agresije 1999, puna saradnja s Haškim tribunalom „uključujući i jasan i transparentan stav VJ o tom pitanju“ i pomaganje u hapšenju begunaca Ratka Mladića i Radovana Karadžića, distanciranje od Republike Srpske i pomoć u radu međunarodne zajednice na Kosovu i Metohiji.

„Evroatlantsko opredeljenje“ potvrđeno je 18. novembra 2004. usvajanjem Strategije odbrane tada već Srbije i Crne Gore isticanjem spremnosti SCG za učlanjenje u međunarodne bezbednosne strukture, prvenstveno „Partnerstvu za mir“ i NATO-u, kao i drugim evropskim i evroatlantskim integracionim procesima.

Vrhovni savet odbrane SCG usvojio je 7. juna 2006. godine Nacrt strategijskog pregleda odbrane po kojem „uključenje u program ’Partnerstvo za mir’ predstavlja kratkoročan i direktan cilj, dok je postizanje punopravnog članstva u NATO-u označeno kao dugoročan prioritet“. Važno je napomenuti da sve vreme, od početka 2001. teče takozvana reforma bezbednosnog sektora koja se suštinski svodi na uništavanje Vojske Jugoslavije, kasnije Srbije, od gašenja armija kao najvažnijih strategijskih grupacija, preko radikalnog smanjenja ljudstva mirnodopskih i ratnih jedinica i borbene tehnike do brutalnog čišćenja oficirskog kadra koji se istakao u odbrani zemlje od NATO agresije. Nagrada za ovakvu posvećenost „reformama“ i „demokratizaciji“ vojske stiže 14. decembra 2006, kada je predsednik Boris Tadić potpisao Okvirni dokument o ulasku Srbije u „Partnerstvo za mir“. Tada se uspostavlja i NATO kancelarija u Ministarstvu odbrane, gde se na formalno savetnička mesta dovode visoki oficiri Alijanse koji formiraju defakto Štab NATO-a u Beogradu.

USVAJANJE REZOLUCIJE U tom kontekstu ubrzanog približavanja, odnosno potčinjavanja NATO-u, Skupština Srbije 26. decembra 2007, u vreme tzv. „druge vlade Vojislava Koštunice“, usvaja Rezoluciju o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije u kojoj se, između ostalog, navodi: „Zbog ukupne uloge NATO-a, od protivpravnog bombardovanja Srbije 1999. godine bez odluke Saveta bezbednosti do Aneksa 11 odbačenog Ahtisarijevog plana, u kome se određuje da je NATO ’konačan organ’ vlasti u ’nezavisnom Kosovu’, Narodna skupština Republike Srbije donosi odluku o proglašavanju vojne neutralnosti Republike Srbije u odnosu na postojeće vojne saveze do eventualnog raspisivanja referenduma na kojem bi se donela konačna odluka o tom pitanju.“ Za tu rezoluciju glasalo je 220 od 250 narodnih poslanika, dok su protiv bili Čedomir Jovanović i njegov LDP, a poslanici G17 Plus su glasali za nju, iako je njihova šefica Suzana Grubješić izjavila da je odredba o vojnoj neutralnosti za njih „neprihvatljiva“. Za Rezoluciju su glasale i vatrene pristalice NATO-a i bespogovorni sprovoditelji iz Brisela naloženih „reformi“, partijski sledbenici Borisa Tadića i tadašnjeg ministra odbrane Dragana Šutanovca, koji je lakonski prokomentarisao da se „Rezolucijom samo konstatuje defakto stanje, a ono je takvo da smo mi sada vojno neutralni, ali se ne donosi odluka zauvek i za ubuduće“.

Da stvari nisu „zabetonirane“ Rezolucijom i da je Šutanovac u pravu, kao i da se „intenziviranje saradnje“ sa NATO-om ne može zaustaviti ni smenom vlasti, dokazuje razvoj događaja. Vlada Mirka Cvetkovića je, naime, u februaru 2011. usvojila Zaključak o pokretanju procedure za izradu Individualnog akcionog plana partnerstva (IPAP) između Srbije i NATO-a, kao intenzivnijeg oblika saradnje u okviru „Partnerstva za mir“, što je rezultiralo njegovim predstavljanjem i prihvatanjem u Briselu 25. novembra 2011. godine.

Prvi ciklus IPAP-a RS–NATO stupio je na snagu, međutim, 15. januara 2015. godine u vreme kada je Vladu Srbije predvodio Aleksandar Vučić. Drugi ciklus IPAP-a usvojen je 7. novembra 2019, kada je na čelu Vlade Ana Brnabić, ministar odbrane Aleksandar Vulin, a na čelu države Vučić.

Iako se državnom rukovodstvu na vlasti od 2012. mora priznati uporan i kontinuirani rad na obezbeđivanju preduslova neophodnih i za nezavisnost, i za neutralnost, očito je da to nije dovoljno. Da s njihove strane postoje volja i spremnost za utvrđivanje neutralnosti pokazuju potezi od onih na prvi pogled simboličnih, kao što je poništavanje „reforme“ kojom su nam specijalne jedinice svedene na nivo bataljona i vraćanje statusa brigade 63. padobranskoj i 72. specijalnoj, preko praktičnih, kao što su kupovina i nabavka borbenih sistema i od ruskih, i od kineskih i od zapadnih proizvođača, do krajnje političkih, poput odluke da, ako pod pritiskom moramo da odustanemo od vojnih vežbi s Rusijom i Belorusijom, zamrzavamo i one s NATO članicama. Tako nešto je u vreme Šutanovca bilo nezamislivo. Moramo napomenuti da je ka neutralnosti i uspostavljanju pariteta između Zapada i Istoka načinjen korak i otvaranjem ruske kancelarije pri Ministarstvu odbrane, čime je poništen dosadašnji monopol NATO-a.

Pošto Rezolucija Narodne skupštine Republike Srbije o vojnoj neutralnosti nije, dakle, dovoljna da bi uverila NATO da je to opredeljenje konačno i da nije moguća njegova promena usled političkih i drugih pritisaka, Srbija bi što pre trebalo da potvrdi to svoje opredelenje jasnim dokumentom u formi zakona kojim bi do detalja definisala svoju poziciju i opredeljenje za budućnost koje mora biti striktno protiv članstva u Alijansi. Ozbiljna država koja želi dobre odnose sa svima i koja ne želi da vodi ratove, ne može sebi dopustiti ugovorni odnos kakav je članstvo u NATO-u, jer se, jasno je svima, ne radi o odbrambenom savezu, pošto su SAD i ostale članice Alijanse i zvanično prihvatili doktrinu preventivnih ratova. To znači da bi i Srbija mimo svoje volje mogla biti uvučena u ratove Amerike ili NATO-a, možda i protiv svojih najiskrenijih prijatelja.

Zagovornici članstva u NATO-u prečesto kao glavni i jedini argument koriste činjenicu da je Srbija „okružena članicama NATO-a“, ali to je argument jednak onome da je trebalo da pristupimo Trojnom paktu, jer smo bili okruženi njegovim članicama. Prosto je – ako je NATO bezbednosna i odbrambena organizacija, onda Srbija nema nikakvih problema ni potrebe da se učlanjuje u NATO, jer je sa svih strana okružuju dobrodušne članice NATO-a koje nikome ne prete. Takođe, Srbiji ne preti opasnost ni od jedne države koja nije članica NATO-a da bi morala pod NATO „kišobran“, pa ni tu nema razloga za članstvo. Srbiji preti opasnost jedino od separatističkog terorizma s kojim se može i sama obračunati, ako opet NATO ne postane vazdušna podrška terorista. 

[/restrict]