Инструкција за рушење Лукашенка

Док се председник Белорусије спрема за радикализацију и наде полаже у апарат силе, његови политички противници се уздају у Запад од кога очекују помоћ и мешање у унутрашње ствари суверене државе

Натовци се не смирују, оценио је прошлог петка белоруски председник Александар Лукашенко, након „доброг и топлог“ телефонског разговора са америчким државним секретаром Мајком Помпеом. Како је истакао, „пријатељски је упозорио“ Помпеа да „ако Пољаци или Литванци само мрдну, ми ћемо одговорити“. „Он ме је уверио да то није могуће и да се неће десити“, поручио је Лукашенко. Само два дана касније, у недељу 1. новембра, приликом још једне „викенд револуционарне акције“ у Минску, Лукашенкови противници активирали су ручно израђену експлозивну направу, док су припадници полиције отварали „ватру упозорења“ у ваздух, како би зауставили напредовање демонстраната. Оптужујући суседне земље да „извозе револуцију“ у Белорусију, Лукашенко је одмах након разговора са шефом Стејт департмента затворио границе с Пољском, Литванијом, Летонијом и Украјином. Можда верује да ће тако „умирити натовце“. Ако ни то не помогне и ако протести буду радикализовани, како је најавио Лукашенко, органи реда могу да отворе ватру и по демонстрантима. Заиста, у недељу су на прилазима Минску примећена оклопна возила с митраљезима.

[restrict]

ПО ЈУТРУ СЕ ДАН ПОЗНАЈЕ? Док се председник спрема за радикализацију и наде полаже у апарат силе, дотле се његови главни политички противници уздају у страни фактор. Противкандидаткиња на председничким изборима Светлана Тихановска, која из Литваније подстиче протесте, обратила се Европској унији молбом за помоћ. Како сматра, Брисел мора активније да подржи антилукашенковске демонстранте како би успели да „преломе ситуацију“. Ово је још један пример позива на мешање у унутрашње ствари суверене државе. Најгоре од свега је што позив на мешање упућују они који себе представљају као националне лидере. Ако политичке каријере развијају позивањем на страну интервенцију – онда не треба много маште да се замисли како би водили државу, уколико дођу на власт. И да ли би се, у том случају, више ослањали на поверење народа, или странаца? Судећи по искуствима обојених револуција на постсовјетском простору, а пре свега Украјине и Грузије, одговор се сам намеће.
Како преносе руски медији, Тихановска захтева од ЕУ не само подршку протестима већ и санкције против Лукашенка. Предложила је Бриселу да блокира и Олимпијски комитет, на чијем је челу управо председник! Другим речима, да се удари у само срце поноса спортске нације каква је Белорусија. Ми у Србији најбоље знамо како нам је тешко било деведесетих година, када наши врхунски спортисти нису могли да наступају на међународној арени. Белоруска опозиција – под условом да је Тихановска сама све то смислила – изгледа верује да треба власт освајати тактиком „што горе, то боље“. И, ако је потребно, сами ће давати Западу спискове белоруских „мета за одстрел“, па макар народ страдао као колатерална жртва политичке борбе. Као да не размишљају да све то може имати контраефекат – ако људи схвате да су пристојно и мирно живели пре „револуције“ која не руши само Лукашенка већ читаву земљу. А Лукашенко ће се борити и без отпора се неће предати.
Опозиција ликује и над тиме што су се од августа, када су почели протести, па до данас – срозали економски параметри. Само за последња два месеца, девизне резерве смањене су за милијарду и по долара, односно за 17 одсто. Државни дуг је нарастао за четвртину од почетка године. Све ове податке износе опозициони медији и упозоравају: „Сваки месец нелегитимне власти коштаће Белорусију све више“! То се представља као да је Лукашенко започео протесте сам против себе, а не да то опозиција позива на економску блокаду, како унутрашњу, тако и спољну – и то у времену пандамије короне, када се економије свих држава руше и без демонстрација и хаоса. Да би, како тврде, „дотукли Лукашенка“, опозиција предлаже економски бојкот режима, односно разарање привредне активности у земљи. Опет се намеће питање – да ли су то све сами смислили, или им је неко помагао. Ако ништа друго, многи регионални конкуренти били би срећни да се белоруска привреда уруши.

РУИНИРАЊЕ ЕКОНОМИЈЕ И „ЛИЧНЕ САНКЦИЈЕ“ За то је неопходан „економски бојкот режима“, односно претварање белоруске економије у руине, по угледу на некада богату, суседну Украјину. „Режим који не признају Белоруси и цивилизовани свет већ је банкротирао у социјално-политичком и економском смислу. Али треба још притиснути да би се зауставило насиље, и пратити шест простих правила“, поручују опозиционари преко једне од водећих интернет платформи, која свој садржај емитује из Пољске. Из ове објаве се види кога они сматрају „цивилизованим светом“, имајући у виду да Запад не признаје Лукашенка као председника. Тиме, такође, поручују и да сви они који га признају – нису цивилизовани.
Прво од тих шест „простих правила“ је и најважније: Не купујемо робу и услуге које нуде „новчаници режима“, односно компаније са „Црне листе“. И даље се наводи та црна листа, разврстана по градовима и делатностима, са стотинама приватних и државних компанија, трговачких ланаца, ресторана и свих других који нешто производе, нуде или продају. Друго правило гласи: у продавницама прехрамбених производа користимо апликацију „Крама“, скенирајући бар-кодове и избегавајући произвођаче који су приказани црвено. „То су ваше личне санкције“, поручују опозиционари.

То значи да они могу да означе као непожељну и режимску сваку кифлу или векну хлеба, тетрапак јогурта, флашу уља или киселе воде – и њихове присталице то неће куповати, верујући да тако „јачају Лукашенка“. Ваљда им на памет не пада да у тим компанијама раде милиони људи, њихових рођака, пријатеља, или чак и они сами. Тако уводе „личне санкције“, али највише сами себи. Јер ако ове компаније оду „под лед“, неће страдати капиталисти, њихови власници, јер су они себе економски одавно обезбедили и увек могу да започну неки други бизнис, у друго време и на другом месту. Али изгубљена радна места тешко да ће неко народу моћи брзо да надокнади. О томе би Украјинци могли много тога да испричају.
У целини, трудите се да избегавате крупне набавке у наредном периоду, гласи трећа опозициона заповест. „Огроман порез на додату вредност иде право у џеп лукашиста и силовика“, поручују они, и одмах износе четврту наредбу: кад год можете, плаћајте у кешу, „мимо касе“. Ово је већ отворено позивање на кршење закона, односно утају пореза, што је у свакој земљи кривично дело – јер држава не може да обавља основне функције ако грађани не плаћају порез. То је поготово важно у државама социјалног типа, каква је Белорусија, где грађани бесплатно уживају многа права и привилегије. Једна од тајни Лукашенкове политичке дуговечности и јесте у томе што је увек бринуо о социјалном миру, омогућујући свим слојевима друштва макар минимални, али гарантовани ниво благостања. Очита је намера његових противника да ударе баш на тај, најважнији сегмент његове политике, без обзира на то колику штету може да трпи народ. Ипак, најтеже је разумети грађане који секу грану на којој седе и они и њихове породице. Као да не знају да ће без „лудог Лукашенка“ – по налогу западних пријатеља многе фабрике бити веома брзо затворене, а да ће струја, гас, грејање, храна и све друго поскупети чак и за 10 пута. О томе Украјинци најбоље знају.

НА РУБУ ГРАЂАНСКОГ РАТА „Инструкција за рушење“ садржи још два занимљива пункта. Принцип пети – не пристајте на додатна плаћања у школама, или како би се у Србији рекло, „школски динар“. Школе, тврде, треба да се финансирају из буџета, да држава не плаћа за „гранате, марице, идеологе и пропаганду“. Овом „мером“ жели се изазвати бес и код родитеља (увек осетљивих на све што се односи на децу и њихово школовање), и код наставника, просветних радника и особља, којима се отежава рад и извргавају их руглу. Тако се долива бензин у „коктел незадовољства“, у нади да ће он што пре запалити пожар. И на крају, тачка шест, „не плаћамо комуналије два месеца“! Још један удар на државни буџет, али и на џеп грађана, јер тешко је и поверовати да би „нова демократска власт“ пристала да им опрости ова дуговања. Исто тако, опозиционари позивају и да се не плаћају „било какве казне“.
Могу људи да послушају „правила“, али казну неће избећи, ако сруше државу. Могу се вратити у четврт века уназад, када су на митинзима у сузама молили Лукашенка да победи на изборима и обезбеди им плате у висини од 20 долара. Он је учинио много више, подигао Белорусију, изградио социјалну државу, али и захтевао да се његова реч беспоговорно слуша. Само у првих годину дана власти разбио је 30 група организованог криминала, чиме је увео ред и закон у земљи. Сада му замерају и ауторитаризам и ту исту чврсту руку којом је искоренио мафију и сиромаштво. Како је сам рекао, „натовци“ се не смирују и неће се смирити док га не сруше – протести постају малобројнији, али радикалнији. То је сценарио с кијевског Мајдана, опозиција чека да он начини грешку. И Лукашенко је све ратоборнији и питање је времена када ће догађаји измаћи контроли. Најважније што може да учини је да се од „топлих“ разговора с Помпеом окрене хладној и трезвеној рачуници о будућности Белорусије која стоји на рубу грађанског рата. Ту ће му најбољи саговорник бити Владимир Путин. А он и даље стрпљиво чека…

[/restrict]