Instrukcija za rušenje Lukašenka

Dok se predsednik Belorusije sprema za radikalizaciju i nade polaže u aparat sile, njegovi politički protivnici se uzdaju u Zapad od koga očekuju pomoć i mešanje u unutrašnje stvari suverene države

Natovci se ne smiruju, ocenio je prošlog petka beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko, nakon „dobrog i toplog“ telefonskog razgovora sa američkim državnim sekretarom Majkom Pompeom. Kako je istakao, „prijateljski je upozorio“ Pompea da „ako Poljaci ili Litvanci samo mrdnu, mi ćemo odgovoriti“. „On me je uverio da to nije moguće i da se neće desiti“, poručio je Lukašenko. Samo dva dana kasnije, u nedelju 1. novembra, prilikom još jedne „vikend revolucionarne akcije“ u Minsku, Lukašenkovi protivnici aktivirali su ručno izrađenu eksplozivnu napravu, dok su pripadnici policije otvarali „vatru upozorenja“ u vazduh, kako bi zaustavili napredovanje demonstranata. Optužujući susedne zemlje da „izvoze revoluciju“ u Belorusiju, Lukašenko je odmah nakon razgovora sa šefom Stejt departmenta zatvorio granice s Poljskom, Litvanijom, Letonijom i Ukrajinom. Možda veruje da će tako „umiriti natovce“. Ako ni to ne pomogne i ako protesti budu radikalizovani, kako je najavio Lukašenko, organi reda mogu da otvore vatru i po demonstrantima. Zaista, u nedelju su na prilazima Minsku primećena oklopna vozila s mitraljezima.

[restrict]

PO JUTRU SE DAN POZNAJE? Dok se predsednik sprema za radikalizaciju i nade polaže u aparat sile, dotle se njegovi glavni politički protivnici uzdaju u strani faktor. Protivkandidatkinja na predsedničkim izborima Svetlana Tihanovska, koja iz Litvanije podstiče proteste, obratila se Evropskoj uniji molbom za pomoć. Kako smatra, Brisel mora aktivnije da podrži antilukašenkovske demonstrante kako bi uspeli da „prelome situaciju“. Ovo je još jedan primer poziva na mešanje u unutrašnje stvari suverene države. Najgore od svega je što poziv na mešanje upućuju oni koji sebe predstavljaju kao nacionalne lidere. Ako političke karijere razvijaju pozivanjem na stranu intervenciju – onda ne treba mnogo mašte da se zamisli kako bi vodili državu, ukoliko dođu na vlast. I da li bi se, u tom slučaju, više oslanjali na poverenje naroda, ili stranaca? Sudeći po iskustvima obojenih revolucija na postsovjetskom prostoru, a pre svega Ukrajine i Gruzije, odgovor se sam nameće.
Kako prenose ruski mediji, Tihanovska zahteva od EU ne samo podršku protestima već i sankcije protiv Lukašenka. Predložila je Briselu da blokira i Olimpijski komitet, na čijem je čelu upravo predsednik! Drugim rečima, da se udari u samo srce ponosa sportske nacije kakva je Belorusija. Mi u Srbiji najbolje znamo kako nam je teško bilo devedesetih godina, kada naši vrhunski sportisti nisu mogli da nastupaju na međunarodnoj areni. Beloruska opozicija – pod uslovom da je Tihanovska sama sve to smislila – izgleda veruje da treba vlast osvajati taktikom „što gore, to bolje“. I, ako je potrebno, sami će davati Zapadu spiskove beloruskih „meta za odstrel“, pa makar narod stradao kao kolateralna žrtva političke borbe. Kao da ne razmišljaju da sve to može imati kontraefekat – ako ljudi shvate da su pristojno i mirno živeli pre „revolucije“ koja ne ruši samo Lukašenka već čitavu zemlju. A Lukašenko će se boriti i bez otpora se neće predati.
Opozicija likuje i nad time što su se od avgusta, kada su počeli protesti, pa do danas – srozali ekonomski parametri. Samo za poslednja dva meseca, devizne rezerve smanjene su za milijardu i po dolara, odnosno za 17 odsto. Državni dug je narastao za četvrtinu od početka godine. Sve ove podatke iznose opozicioni mediji i upozoravaju: „Svaki mesec nelegitimne vlasti koštaće Belorusiju sve više“! To se predstavlja kao da je Lukašenko započeo proteste sam protiv sebe, a ne da to opozicija poziva na ekonomsku blokadu, kako unutrašnju, tako i spoljnu – i to u vremenu pandamije korone, kada se ekonomije svih država ruše i bez demonstracija i haosa. Da bi, kako tvrde, „dotukli Lukašenka“, opozicija predlaže ekonomski bojkot režima, odnosno razaranje privredne aktivnosti u zemlji. Opet se nameće pitanje – da li su to sve sami smislili, ili im je neko pomagao. Ako ništa drugo, mnogi regionalni konkurenti bili bi srećni da se beloruska privreda uruši.

RUINIRANJE EKONOMIJE I „LIČNE SANKCIJE“ Za to je neophodan „ekonomski bojkot režima“, odnosno pretvaranje beloruske ekonomije u ruine, po ugledu na nekada bogatu, susednu Ukrajinu. „Režim koji ne priznaju Belorusi i civilizovani svet već je bankrotirao u socijalno-političkom i ekonomskom smislu. Ali treba još pritisnuti da bi se zaustavilo nasilje, i pratiti šest prostih pravila“, poručuju opozicionari preko jedne od vodećih internet platformi, koja svoj sadržaj emituje iz Poljske. Iz ove objave se vidi koga oni smatraju „civilizovanim svetom“, imajući u vidu da Zapad ne priznaje Lukašenka kao predsednika. Time, takođe, poručuju i da svi oni koji ga priznaju – nisu civilizovani.
Prvo od tih šest „prostih pravila“ je i najvažnije: Ne kupujemo robu i usluge koje nude „novčanici režima“, odnosno kompanije sa „Crne liste“. I dalje se navodi ta crna lista, razvrstana po gradovima i delatnostima, sa stotinama privatnih i državnih kompanija, trgovačkih lanaca, restorana i svih drugih koji nešto proizvode, nude ili prodaju. Drugo pravilo glasi: u prodavnicama prehrambenih proizvoda koristimo aplikaciju „Krama“, skenirajući bar-kodove i izbegavajući proizvođače koji su prikazani crveno. „To su vaše lične sankcije“, poručuju opozicionari.

To znači da oni mogu da označe kao nepoželjnu i režimsku svaku kiflu ili veknu hleba, tetrapak jogurta, flašu ulja ili kisele vode – i njihove pristalice to neće kupovati, verujući da tako „jačaju Lukašenka“. Valjda im na pamet ne pada da u tim kompanijama rade milioni ljudi, njihovih rođaka, prijatelja, ili čak i oni sami. Tako uvode „lične sankcije“, ali najviše sami sebi. Jer ako ove kompanije odu „pod led“, neće stradati kapitalisti, njihovi vlasnici, jer su oni sebe ekonomski odavno obezbedili i uvek mogu da započnu neki drugi biznis, u drugo vreme i na drugom mestu. Ali izgubljena radna mesta teško da će neko narodu moći brzo da nadoknadi. O tome bi Ukrajinci mogli mnogo toga da ispričaju.
U celini, trudite se da izbegavate krupne nabavke u narednom periodu, glasi treća opoziciona zapovest. „Ogroman porez na dodatu vrednost ide pravo u džep lukašista i silovika“, poručuju oni, i odmah iznose četvrtu naredbu: kad god možete, plaćajte u kešu, „mimo kase“. Ovo je već otvoreno pozivanje na kršenje zakona, odnosno utaju poreza, što je u svakoj zemlji krivično delo – jer država ne može da obavlja osnovne funkcije ako građani ne plaćaju porez. To je pogotovo važno u državama socijalnog tipa, kakva je Belorusija, gde građani besplatno uživaju mnoga prava i privilegije. Jedna od tajni Lukašenkove političke dugovečnosti i jeste u tome što je uvek brinuo o socijalnom miru, omogućujući svim slojevima društva makar minimalni, ali garantovani nivo blagostanja. Očita je namera njegovih protivnika da udare baš na taj, najvažniji segment njegove politike, bez obzira na to koliku štetu može da trpi narod. Ipak, najteže je razumeti građane koji seku granu na kojoj sede i oni i njihove porodice. Kao da ne znaju da će bez „ludog Lukašenka“ – po nalogu zapadnih prijatelja mnoge fabrike biti veoma brzo zatvorene, a da će struja, gas, grejanje, hrana i sve drugo poskupeti čak i za 10 puta. O tome Ukrajinci najbolje znaju.

NA RUBU GRAĐANSKOG RATA „Instrukcija za rušenje“ sadrži još dva zanimljiva punkta. Princip peti – ne pristajte na dodatna plaćanja u školama, ili kako bi se u Srbiji reklo, „školski dinar“. Škole, tvrde, treba da se finansiraju iz budžeta, da država ne plaća za „granate, marice, ideologe i propagandu“. Ovom „merom“ želi se izazvati bes i kod roditelja (uvek osetljivih na sve što se odnosi na decu i njihovo školovanje), i kod nastavnika, prosvetnih radnika i osoblja, kojima se otežava rad i izvrgavaju ih ruglu. Tako se doliva benzin u „koktel nezadovoljstva“, u nadi da će on što pre zapaliti požar. I na kraju, tačka šest, „ne plaćamo komunalije dva meseca“! Još jedan udar na državni budžet, ali i na džep građana, jer teško je i poverovati da bi „nova demokratska vlast“ pristala da im oprosti ova dugovanja. Isto tako, opozicionari pozivaju i da se ne plaćaju „bilo kakve kazne“.
Mogu ljudi da poslušaju „pravila“, ali kaznu neće izbeći, ako sruše državu. Mogu se vratiti u četvrt veka unazad, kada su na mitinzima u suzama molili Lukašenka da pobedi na izborima i obezbedi im plate u visini od 20 dolara. On je učinio mnogo više, podigao Belorusiju, izgradio socijalnu državu, ali i zahtevao da se njegova reč bespogovorno sluša. Samo u prvih godinu dana vlasti razbio je 30 grupa organizovanog kriminala, čime je uveo red i zakon u zemlji. Sada mu zameraju i autoritarizam i tu istu čvrstu ruku kojom je iskorenio mafiju i siromaštvo. Kako je sam rekao, „natovci“ se ne smiruju i neće se smiriti dok ga ne sruše – protesti postaju malobrojniji, ali radikalniji. To je scenario s kijevskog Majdana, opozicija čeka da on načini grešku. I Lukašenko je sve ratoborniji i pitanje je vremena kada će događaji izmaći kontroli. Najvažnije što može da učini je da se od „toplih“ razgovora s Pompeom okrene hladnoj i trezvenoj računici o budućnosti Belorusije koja stoji na rubu građanskog rata. Tu će mu najbolji sagovornik biti Vladimir Putin. A on i dalje strpljivo čeka…

[/restrict]