ОПАКЕ ЗАБЛУДЕ

Контрапродуктивно руско-српско робовање титоистичком наслеђу

Пре неки дан Путин је поводом 75. годишњице победе над нацистичком Немачком одликовао једног дуговечног високог партизанског официра (што је и раније чинио). И то је у реду. Али било би примерено да је на исти начин поступио с неким још живим припадником Равногорског покрета. Срби су током Другог светског рата имали две антифашистичке војске и Русија би то требало да уважи. Нажалост, Кремљ као и официјелни Београд у вези с тим се упорно не понаша у складу с историјским чињеницама и националним резоном. Као да злодух бољшевизма, чије највеће жртве су баш Срби и Руси, и даље лебди над нама.

ЦРВЕНИ „МОНГОЛИ“ Ни монголски освајачи руском народу нису нанели онолико зло као што су то учинили комунисти. Разорили су Руско царство и раскомадали руски историјски и национални простор. Све што смо ми доживели од 1944. само је била локализована реприза руског случаја. Од тога се руска држава до данас није опоравила. Док се некадашња Империја Романових борила за јачање руског присуства у Манџурији или Цариграду, данашња Русија се брани на границама некадашњих малоруских (украјинских) или прибалтичких губернија своје разорене царске претече. У том погледу је из 20. века ускочила у 17. столеће. То су руском народу даровали некадашњи бољшевички властодршци, али многи Руси ту истину до данашњег дана не схватају.
Бројни су они који и даље високо вреднују Октобарску револуцију и уважавају Лењина. То добро схвата руска власт. Стога није изашла у сусрет захтевима такође незанемарљивог дела руског друштва – који је свестан огромног зла које је Владимир Илич са својим следбеницима нанео сопственом народу – да с московског Црвеног трга буде уклоњен његов фараонски маузолеј. У вези с тим руски председник је рекао следеће: „Штo сe тичe Лeњинoвoг тeлa, вeруjeм дa гa трeбa oстaвити тaмo гдe je, бaрeм дoк имa људи, a oвдe имa дoстa тaквих људи, кojи пoвeзуjу свoje живoтe, свoje судбинe кao и oдрeђeнa дoстигнућa из прoшлoсти с дoстигнућимa сoвjeтскe eрe.“
Ради се о изјави мотивисаном суровим политичким прагматизмом. Путин добро разуме шта је Лењин урадио његовој нацији. Више пута је поменуо да је он срушио „историјску Русију“, односно како је једном приликом прецизирао да је „смислиo држaвну структуру кoja je пoд држaвнoст Русиje, кoja je фoрмирaнa хиљaду гoдинa, пoдмeтнулa тeмпирну бoмбу“. Но истина је једно а тренутни политички рачуни су, код нас као и у Русији али и на многим другим меридијанима, често нешто сасвим друго. Како је то један наш социолог рекао: „Када интереси говоре, истина се не може чути.“ Нажалост, интереси политичких елита се често бар у нечему не подударају с оним националним.

[restrict]

СОВЈЕТСКИ ПАТРИОТИЗАМ Колико год да манипулишу грађанима и обликују их, политичари експлоатишу и заблуде јавности тако што им се прилагођавају. Све то је питање опортуне калкулације. У складу с њом пречесто неће да се у националном интересу ухвате укоштац са заблудама већ јашу на пакленој аждаји сатканој од њих ма колико да су погубне. То је неретко чак и великим политичарима лакше и корисније, а некоме другом остављају ризик лечења последица деценијске националне болести. У тим координатама је дефинисан и однос званичне Србије и Русије према Другом светском рату и комунистичком вођству из тог периода, али и раздобља које му је претходило, односно после њега наступило. При томе у руском случају осветљавање тог дела црвене прошлости у ружичастом светлу има неког смисла док у српском нема никаквог.
Комунисти су, нема сумње, осакатили Русију, али је тачно и да је њихов Совјетски Савез са својом Црвеном армијом ипак био препрека за реализацију Хитлерових замисли. Није црни тоталитаризам примарно водио рат против црвеног брата близанца већ му је намера била да уништи руски народ, као и друге словенске народе. Бољшевицима је идеологија била изнад руских интереса, али када су заједно са оним што је остало од њих били угрожени – фанатично су се борили. Руски народ није имао куд већ је стао уз њих и уз огромне жртве победио. Спасао је тиме и себе и многе друге нације.
Посматрано из тог угла однос Русије према рату који се тамо с правом назива отаџбинским има смисла. Уз то, геополитички гледано, наслеђе тог рата је важно интегративно ткиво на постсовјетском простору. Но све то није разлог за некритичку генерализацију. Док су совјетски комунисти током Другог светског рата ипак били на линији националног интереса, српски то нису били. Наш партизански покрет предвођен Ј. Б. Титом није имао историјску димензију Црвене армије.

ТИТОИСТИЧКА СРБОФОБИЈА Југословенско вођство се тада понашало као руски бољешевици када су разарали „историјску Русију“. Борило се да по сваку цену дође на власт а према Србима је имало однос који није био много бољи од нацистичког. У нечему је био и гори. Док су нацисти комадали српске земље, али ипак нису измишљали нове нације од делова српске, титоисти су и то радили. Измислили су црногорску нацију, затим су то учинили и с муслиманском. Уз то су наметнули и асимилацију Срба католика у Далмацији тамо где их је до краја Другог светског рата било. Исто су поступили и с бројним Србима у Македонији. С друге стране су Буњевце и Шокце, специфичне јужнословенске етничке групе ближе Србима него Хрватима, у великој мери угурали у хрватски корпус.
Москва би све то морала да узме у обзир, а не да се једнострано односи према Другом светском рату на нашим просторима. Невероватно је да је не подстиче да пође у том правцу и геополитичка улога Тита које је, ваљда, свесна. Ако Русија себе већ доживљава као наследницу СССР-а, логично би било да јој нешто значи то што је он од 1948. године, уз повремено балансирање, ипак био ближи Западу. У једном тренутку скоро да је увео Југославију у НАТО. А не треба много напора да се направи анализа школских програма и медијских садржаја из тог времена, па да се закључи да је у Југославији социјалистичког периода и те како континуирано била присутна већа или мања доза русофобије.
У крајњој линији и данас је другосрбијанска квазиелита опчињена Титом. Он је њој, у њеном аутошовинистичком полету, и даље гуру. Нема везе што њени припадници тврде да су демократе, док је Броз био отворени тоталитарац. То им не смета јер им је најважније то што је југословенски диктатор направио отклон од њима мрске Русије (какве год да је она идеолошке оријентације) и ставио стигматизоване Србе на место које им према тим мрачним национал-мазохистичким умовима припада (по њима је за нас једино примерен колективни казамат).

(НЕ)ИСТИНА КАО БУМЕРАНГ Док су, хтели то или не, комунисти у Совјетском Савезу бранили државу и националне интересе које су угрожавале нацистичке хорде, код нас су баш тада разарали српску државност и касапили наш национални простор. По нацију погубни ефекти руске Октобарске револуције код нас су се десили током Другог светског рата. И у неким другим европским земљама комунисти су и на националном а не само демократском и економском плану имали више него негативну улогу. Што би истина у вези с тим сметала савременој Русији? У (гео)политици интереси се стављају изнад истине, али какав интерес садашња Москва има да глуми СССР? Не кажем да је паметно да иде у другу крајност јер би и то за њу могло да буде контрапродуктивно (ни на један начин није опортуно да се на њу одразе на пример наше поделе које се ње не тичу). Највише би јој користио избалансиран и одмерен приступ који из неког, мени рационално необјашњивог разлога, упорно изостаје. Ако мало боље размисли, и ради садашњости и предстојећег суда историје, то важи и за наш естаблишмент. Он не би требало да превиди речи шведског нобеловца Бјерсона: „Истинa у пoлитици мoрa да сачeка дoк нeкoмe нe пoстaнe пoтрeбнa.“ А велика истина коју призивају још живе српске ране, и на унутрашњем плану ће од стране некога ко ће умети да је искористи у одређеном тренутку бити препозната и употребљена као убојито оружје.

ИЛУЗИЈЕ И ПРОПАГАНДА С друге стране, међу национално свесним Србима, који су често наклоњени словенској и православној Русији, и те како је распрострањен позитиван однос према нашем истински националноослободилачком антифашистичком покрету који је предводио генерал Дража Михаиловић. То не значи да се омаловажава борба многих честитих Срба у партизанским редовима у које су често доспели бежећи од усташког ножа, али свакако постоји свест о томе да је њих југословенски бољшевички врх злоупотребио за своје антисрпске циљеве.
Москва све то не би смела да игнорише. Требало би да се сети како је прошла у Македонији и Црној Гори, те данас, када је све чешће изложена пропагандним ударима и у Србији, не гура од себе оне који јој теже. Од тога неће имати никакву корист а може дугорочно да има доста штете. Не би било згорег да размисли о томе што је многим српским националистима, знатно више од онога што је учино Путин ових дана, годио став САД према дешавањима на нашим просторима током Другог светског рата, изражен у контексту обележавања годишњице операције „Ваздушни мост“. Једна ласта не чини пролеће, али тачна је и изрека „Зрно по зрно погача“.
Американци се нису устручавали да недвосмислено истакну да је поменуту велику спасилачку операцију, током које је евакуисано више од 500 оборених америчких пилота, спровела Југословенска војска у отаџбини под командом генерала Михаиловића. Нема сумње да Вашингтон то ради из својих интереса јер процењује да је у питању погодан начин да постепено мења свој имиџ у Србији, али на наведеном пољу поступа позитивно. И то много више од српских власти, које су у најгорем титоистичком духу искривљено представљале оно што се десило у склопу операције „Халијард“ (Ваздушни мост). Пласиране су неистине да су америчке пилоте спонтано и самоорганизовано спасавали шумадијски сељаци а не припадници Равногорског покрета.

НОВИ АГИТПРОП Зашто тако поступа наш државни врх укључујући и Вучића, који сигурно колико и Путин у вези с Русима добро зна шта су бољшевици учинили Србима? Вероватно су му мотиви исти као и руском лидеру у вези с Лењином и Октобарском револуцијом. Услед деценијског испирања мозгова и његових савремених рефлексија, велики део наше нације заточеник је лажи о Титу и тзв. народноослободилачкој борби. Живимо у облацима ужасних црвених митова. Резултат тога је, како показују истраживања агенције Демостат, да је Броз и у савременој Србији, којој је за мање од четири деценија нанео онолико зла колико Османлије за четири века, популарнији од било ког актуелног политичара. Узгред буди речено, и многи од њих су деца титоизма. Некада с народом стварно деле историјске лажи, а не само употребљавају.
Да је некадашњи југословенски диктатор жив, многи би желели да над нама и даље влада. Актуелна власт то зна и настоји да употреби себи у прилог. Рејтинг давно преминулог маршала није јој проблем. Духови се не кандидују а могу да користе. Зато се од Тита није оградила ни онолико колико је то урадио Путин када се ради о Лењину. Систем за систем, руски председник ипак не жели да лично буде укаљан бољшевичким блатом. Други обављају непријатан посао а он је мудро нашао меру како да се не замери онима који су заробљени у споменутом блату а да не буде налик некадашњим агитпроповцима. Ту од њега много тога може да се научи, али и он озбиљно греши што заступа линију некритичког пројектовања руског односа према сопственом искуству из Другог светског рата на иностранство, укључујући и Србију.

[/restrict]