OPAKE ZABLUDE

Kontraproduktivno rusko-srpsko robovanje titoističkom nasleđu

Pre neki dan Putin je povodom 75. godišnjice pobede nad nacističkom Nemačkom odlikovao jednog dugovečnog visokog partizanskog oficira (što je i ranije činio). I to je u redu. Ali bilo bi primereno da je na isti način postupio s nekim još živim pripadnikom Ravnogorskog pokreta. Srbi su tokom Drugog svetskog rata imali dve antifašističke vojske i Rusija bi to trebalo da uvaži. Nažalost, Kremlj kao i oficijelni Beograd u vezi s tim se uporno ne ponaša u skladu s istorijskim činjenicama i nacionalnim rezonom. Kao da zloduh boljševizma, čije najveće žrtve su baš Srbi i Rusi, i dalje lebdi nad nama.

CRVENI „MONGOLI“ Ni mongolski osvajači ruskom narodu nisu naneli onoliko zlo kao što su to učinili komunisti. Razorili su Rusko carstvo i raskomadali ruski istorijski i nacionalni prostor. Sve što smo mi doživeli od 1944. samo je bila lokalizovana repriza ruskog slučaja. Od toga se ruska država do danas nije oporavila. Dok se nekadašnja Imperija Romanovih borila za jačanje ruskog prisustva u Mandžuriji ili Carigradu, današnja Rusija se brani na granicama nekadašnjih maloruskih (ukrajinskih) ili pribaltičkih gubernija svoje razorene carske preteče. U tom pogledu je iz 20. veka uskočila u 17. stoleće. To su ruskom narodu darovali nekadašnji boljševički vlastodršci, ali mnogi Rusi tu istinu do današnjeg dana ne shvataju.
Brojni su oni koji i dalje visoko vrednuju Oktobarsku revoluciju i uvažavaju Lenjina. To dobro shvata ruska vlast. Stoga nije izašla u susret zahtevima takođe nezanemarljivog dela ruskog društva – koji je svestan ogromnog zla koje je Vladimir Ilič sa svojim sledbenicima naneo sopstvenom narodu – da s moskovskog Crvenog trga bude uklonjen njegov faraonski mauzolej. U vezi s tim ruski predsednik je rekao sledeće: „Što se tiče Lenjinovog tela, verujem da ga treba ostaviti tamo gde je, barem dok ima ljudi, a ovde ima dosta takvih ljudi, koji povezuju svoje živote, svoje sudbine kao i određena dostignuća iz prošlosti s dostignućima sovjetske ere.“
Radi se o izjavi motivisanom surovim političkim pragmatizmom. Putin dobro razume šta je Lenjin uradio njegovoj naciji. Više puta je pomenuo da je on srušio „istorijsku Rusiju“, odnosno kako je jednom prilikom precizirao da je „smislio državnu strukturu koja je pod državnost Rusije, koja je formirana hiljadu godina, podmetnula tempirnu bombu“. No istina je jedno a trenutni politički računi su, kod nas kao i u Rusiji ali i na mnogim drugim meridijanima, često nešto sasvim drugo. Kako je to jedan naš sociolog rekao: „Kada interesi govore, istina se ne može čuti.“ Nažalost, interesi političkih elita se često bar u nečemu ne podudaraju s onim nacionalnim.

[restrict]

SOVJETSKI PATRIOTIZAM Koliko god da manipulišu građanima i oblikuju ih, političari eksploatišu i zablude javnosti tako što im se prilagođavaju. Sve to je pitanje oportune kalkulacije. U skladu s njom prečesto neće da se u nacionalnom interesu uhvate ukoštac sa zabludama već jašu na paklenoj aždaji satkanoj od njih ma koliko da su pogubne. To je neretko čak i velikim političarima lakše i korisnije, a nekome drugom ostavljaju rizik lečenja posledica decenijske nacionalne bolesti. U tim koordinatama je definisan i odnos zvanične Srbije i Rusije prema Drugom svetskom ratu i komunističkom vođstvu iz tog perioda, ali i razdoblja koje mu je prethodilo, odnosno posle njega nastupilo. Pri tome u ruskom slučaju osvetljavanje tog dela crvene prošlosti u ružičastom svetlu ima nekog smisla dok u srpskom nema nikakvog.
Komunisti su, nema sumnje, osakatili Rusiju, ali je tačno i da je njihov Sovjetski Savez sa svojom Crvenom armijom ipak bio prepreka za realizaciju Hitlerovih zamisli. Nije crni totalitarizam primarno vodio rat protiv crvenog brata blizanca već mu je namera bila da uništi ruski narod, kao i druge slovenske narode. Boljševicima je ideologija bila iznad ruskih interesa, ali kada su zajedno sa onim što je ostalo od njih bili ugroženi – fanatično su se borili. Ruski narod nije imao kud već je stao uz njih i uz ogromne žrtve pobedio. Spasao je time i sebe i mnoge druge nacije.
Posmatrano iz tog ugla odnos Rusije prema ratu koji se tamo s pravom naziva otadžbinskim ima smisla. Uz to, geopolitički gledano, nasleđe tog rata je važno integrativno tkivo na postsovjetskom prostoru. No sve to nije razlog za nekritičku generalizaciju. Dok su sovjetski komunisti tokom Drugog svetskog rata ipak bili na liniji nacionalnog interesa, srpski to nisu bili. Naš partizanski pokret predvođen J. B. Titom nije imao istorijsku dimenziju Crvene armije.

TITOISTIČKA SRBOFOBIJA Jugoslovensko vođstvo se tada ponašalo kao ruski bolješevici kada su razarali „istorijsku Rusiju“. Borilo se da po svaku cenu dođe na vlast a prema Srbima je imalo odnos koji nije bio mnogo bolji od nacističkog. U nečemu je bio i gori. Dok su nacisti komadali srpske zemlje, ali ipak nisu izmišljali nove nacije od delova srpske, titoisti su i to radili. Izmislili su crnogorsku naciju, zatim su to učinili i s muslimanskom. Uz to su nametnuli i asimilaciju Srba katolika u Dalmaciji tamo gde ih je do kraja Drugog svetskog rata bilo. Isto su postupili i s brojnim Srbima u Makedoniji. S druge strane su Bunjevce i Šokce, specifične južnoslovenske etničke grupe bliže Srbima nego Hrvatima, u velikoj meri ugurali u hrvatski korpus.
Moskva bi sve to morala da uzme u obzir, a ne da se jednostrano odnosi prema Drugom svetskom ratu na našim prostorima. Neverovatno je da je ne podstiče da pođe u tom pravcu i geopolitička uloga Tita koje je, valjda, svesna. Ako Rusija sebe već doživljava kao naslednicu SSSR-a, logično bi bilo da joj nešto znači to što je on od 1948. godine, uz povremeno balansiranje, ipak bio bliži Zapadu. U jednom trenutku skoro da je uveo Jugoslaviju u NATO. A ne treba mnogo napora da se napravi analiza školskih programa i medijskih sadržaja iz tog vremena, pa da se zaključi da je u Jugoslaviji socijalističkog perioda i te kako kontinuirano bila prisutna veća ili manja doza rusofobije.
U krajnjoj liniji i danas je drugosrbijanska kvazielita opčinjena Titom. On je njoj, u njenom autošovinističkom poletu, i dalje guru. Nema veze što njeni pripadnici tvrde da su demokrate, dok je Broz bio otvoreni totalitarac. To im ne smeta jer im je najvažnije to što je jugoslovenski diktator napravio otklon od njima mrske Rusije (kakve god da je ona ideološke orijentacije) i stavio stigmatizovane Srbe na mesto koje im prema tim mračnim nacional-mazohističkim umovima pripada (po njima je za nas jedino primeren kolektivni kazamat).

(NE)ISTINA KAO BUMERANG Dok su, hteli to ili ne, komunisti u Sovjetskom Savezu branili državu i nacionalne interese koje su ugrožavale nacističke horde, kod nas su baš tada razarali srpsku državnost i kasapili naš nacionalni prostor. Po naciju pogubni efekti ruske Oktobarske revolucije kod nas su se desili tokom Drugog svetskog rata. I u nekim drugim evropskim zemljama komunisti su i na nacionalnom a ne samo demokratskom i ekonomskom planu imali više nego negativnu ulogu. Što bi istina u vezi s tim smetala savremenoj Rusiji? U (geo)politici interesi se stavljaju iznad istine, ali kakav interes sadašnja Moskva ima da glumi SSSR? Ne kažem da je pametno da ide u drugu krajnost jer bi i to za nju moglo da bude kontraproduktivno (ni na jedan način nije oportuno da se na nju odraze na primer naše podele koje se nje ne tiču). Najviše bi joj koristio izbalansiran i odmeren pristup koji iz nekog, meni racionalno neobjašnjivog razloga, uporno izostaje. Ako malo bolje razmisli, i radi sadašnjosti i predstojećeg suda istorije, to važi i za naš establišment. On ne bi trebalo da previdi reči švedskog nobelovca Bjersona: „Istina u politici mora da sačeka dok nekome ne postane potrebna.“ A velika istina koju prizivaju još žive srpske rane, i na unutrašnjem planu će od strane nekoga ko će umeti da je iskoristi u određenom trenutku biti prepoznata i upotrebljena kao ubojito oružje.

ILUZIJE I PROPAGANDA S druge strane, među nacionalno svesnim Srbima, koji su često naklonjeni slovenskoj i pravoslavnoj Rusiji, i te kako je rasprostranjen pozitivan odnos prema našem istinski nacionalnooslobodilačkom antifašističkom pokretu koji je predvodio general Draža Mihailović. To ne znači da se omalovažava borba mnogih čestitih Srba u partizanskim redovima u koje su često dospeli bežeći od ustaškog noža, ali svakako postoji svest o tome da je njih jugoslovenski boljševički vrh zloupotrebio za svoje antisrpske ciljeve.
Moskva sve to ne bi smela da ignoriše. Trebalo bi da se seti kako je prošla u Makedoniji i Crnoj Gori, te danas, kada je sve češće izložena propagandnim udarima i u Srbiji, ne gura od sebe one koji joj teže. Od toga neće imati nikakvu korist a može dugoročno da ima dosta štete. Ne bi bilo zgoreg da razmisli o tome što je mnogim srpskim nacionalistima, znatno više od onoga što je učino Putin ovih dana, godio stav SAD prema dešavanjima na našim prostorima tokom Drugog svetskog rata, izražen u kontekstu obeležavanja godišnjice operacije „Vazdušni most“. Jedna lasta ne čini proleće, ali tačna je i izreka „Zrno po zrno pogača“.
Amerikanci se nisu ustručavali da nedvosmisleno istaknu da je pomenutu veliku spasilačku operaciju, tokom koje je evakuisano više od 500 oborenih američkih pilota, sprovela Jugoslovenska vojska u otadžbini pod komandom generala Mihailovića. Nema sumnje da Vašington to radi iz svojih interesa jer procenjuje da je u pitanju pogodan način da postepeno menja svoj imidž u Srbiji, ali na navedenom polju postupa pozitivno. I to mnogo više od srpskih vlasti, koje su u najgorem titoističkom duhu iskrivljeno predstavljale ono što se desilo u sklopu operacije „Halijard“ (Vazdušni most). Plasirane su neistine da su američke pilote spontano i samoorganizovano spasavali šumadijski seljaci a ne pripadnici Ravnogorskog pokreta.

NOVI AGITPROP Zašto tako postupa naš državni vrh uključujući i Vučića, koji sigurno koliko i Putin u vezi s Rusima dobro zna šta su boljševici učinili Srbima? Verovatno su mu motivi isti kao i ruskom lideru u vezi s Lenjinom i Oktobarskom revolucijom. Usled decenijskog ispiranja mozgova i njegovih savremenih refleksija, veliki deo naše nacije zatočenik je laži o Titu i tzv. narodnooslobodilačkoj borbi. Živimo u oblacima užasnih crvenih mitova. Rezultat toga je, kako pokazuju istraživanja agencije Demostat, da je Broz i u savremenoj Srbiji, kojoj je za manje od četiri decenija naneo onoliko zla koliko Osmanlije za četiri veka, popularniji od bilo kog aktuelnog političara. Uzgred budi rečeno, i mnogi od njih su deca titoizma. Nekada s narodom stvarno dele istorijske laži, a ne samo upotrebljavaju.
Da je nekadašnji jugoslovenski diktator živ, mnogi bi želeli da nad nama i dalje vlada. Aktuelna vlast to zna i nastoji da upotrebi sebi u prilog. Rejting davno preminulog maršala nije joj problem. Duhovi se ne kandiduju a mogu da koriste. Zato se od Tita nije ogradila ni onoliko koliko je to uradio Putin kada se radi o Lenjinu. Sistem za sistem, ruski predsednik ipak ne želi da lično bude ukaljan boljševičkim blatom. Drugi obavljaju neprijatan posao a on je mudro našao meru kako da se ne zameri onima koji su zarobljeni u spomenutom blatu a da ne bude nalik nekadašnjim agitpropovcima. Tu od njega mnogo toga može da se nauči, ali i on ozbiljno greši što zastupa liniju nekritičkog projektovanja ruskog odnosa prema sopstvenom iskustvu iz Drugog svetskog rata na inostranstvo, uključujući i Srbiju.

[/restrict]