Светионик – Како се пише Бока Которска

Правопис српског језика налаже мало к: которска, дакле, да је Бока. Мало су ту од помоћи слични примјери попут Нови Винодолски, с Винодолским као такође присвојним придјевом, или: зашто ако може Кана Галилејска, не може Бока Которска?

Пругастоплави правопис
Приморац се пише великим словом ако се мисли на становнике одређеног приморја, Боке Которске на примјер. Унутар реченице пише се малим словом ако означава становника приморске области уопште.
Час српског
– Професоре, рекли сте за Боку Которску: „Залив окружен с три стране морем камена…“ Не каже ли се на српском: С трима странама окружен…?
– Заправо би тако требало да се каже, да.
– Зашто онда нисте рекли: С трима странама окружен?
– Зато што сте ви посљедњи класични кадети. Тешко да се речена врста српског више може да разумије. Што се Боке тиче, она је, ако ћемо право, с четирма, а не само с трима странама – омеђена. Што морем нашег камена, што морем свјетског мора.
Башкарић
Ова ријеч постоји само у Котору, па и то у ријетким устима.
Поријеклом је романизам а означава неколико степеника илити скалина, у мулу или понти, низ које се лакше силази до барке.
Рибе, рибе!
Вичу вјековима рибари дуж вијугаве обалне линије Боке Которске.
Јутром, посебно: док улов још поскакује у кашетама и зијева шкргама.
То извикивање звучи као једна укусна ријеч: РИБЕРИБЕЕЕ!…
Ремућадур
Годинама је био херцегновски оригинал.
Ријетки су знали како се стварно звао тај ремућадур који је за невелике паре газдама из кафана и кафића преносио уз степенице тежак ремућ – гајбе с пивом, паковања брашна до пицерија, као туч тешке књиге до градске књижаре…
Волио је да попије као и сваки ориђинал. Ракија, пиво, вино, и пелинковац претварали су се тако у гориво које је изнутра изгарало Бамбу, знаног с тим именом и међу дјецом – јер је и дању и ноћу, љети-зими, по жаропеку и по киши, одебљалим језиком, у свакој ситуацији, умјесто: Добар дан!, или Помаже Бог!, понављао једину своју интелектуалну тековину: – Бум-бам баламба, бам-бам барамба! – сиховану брзалицу, политички коректну одредницу, џокер-поштапалицу, мантру, с којом се није могло да погријеши ма у чијем уву.
Могао је да прича сатима. Док би било горива. А причао је само о томе како је недопустиво да људи ништа не оставе иза себе, траг да су постојали.
– А види мене! Било где да се појавим, би-ло г-д-е!, сви знају напамет моју тековину, моју реченицу. Бум-бам баламба, бам-бам барамба!
У суве смокве!
Постоје неки изрази којима се, као, пристојно псује… Многи их користе а мали им број зна поријекло и значење.
Енглези би рекли: on the Еarth!, у форми лагане псовке.
Иди у першун, каже се у Срба; на Приморју шаљу у петрусин – у исти тај Petroselinum crispum илити першун…
Бокељи кажу и: Иди у суве смокве!
Како се пише, Бока Которска или Бока которска?
Долазимо до кључног питања, како се на српском пише име једног од званично најљепших залива на свијету?
Правопис српског језика налаже мало к: которска, дакле, да је Бока.
Мало су ту од помоћи слични примјери попут Нови Винодолски, с Винодолским као такође присвојним придјевом, или: зашто ако може Кана Галилејска, не може Бока Которска?
Проф. Клајн се не слаже, те и он препоручује писање малог к.
Аргумент за мало к лежи у чињеници – казује ми пријатељица, Которанка, др Станка Јанковић Пивљанин – у томе што се овдје не ради о једном насељу или граду већ о области. Правопис почесто није само ствар конвенције него је и буквар праксе: оба велика слова у неком топониму означавала би село или град, а ако је друга ријеч наведена малим словом, тада нам се даје на знање да се ради о регији, или планини, или географској насељеној области, па би тако Црна Река било насеље а Црна река област или манастир. И томе слично.
Реченом образложењу нема мане, и свак ко није Бокељ а хтио би да напише пуно име Залива, усвојио би образложење јер је логично, Клајном препоручено и Правописом прописано.
Проблем је само у томе што се свега вијека писало Бока Которска с великим К. А Бокељи су осјетљиви на једном током историје додијељене им повластице, па биле оне и правописне.
Ваља подсјетити да је Бока Которска хировима историје прелазила из ових у оне империјалне руке, али да је све вријеме задржавала тешко стечене повластице.
Вјековна је стара права гарантовала Млетачка република. Бокељи нису служили ничију војску, нити ратовали ван домова. Носили су своју ношњу и своје оружје, а могли су чак и да плове на страним бродовима.
Када је Аустроугарска одлучила да прекрши договор, и Бокељима одузме повластице да не одлазе у војску, дигли су се на оружје, па је тако 1869. настао први устанак у великој Аустроугарској царевини.
Дирати у привилегије никад не остаје без одговора, те тако и када је стечено правописно право на писање Боке Которске у питању.
Актуелни Правопис српског језика прописује да се Херцег Нови, рецимо, пише без цртице, иако је претходни Правопис (Матица српска, 1993) образлагао како се са цртицом увијек пише двосложно име чији се први члан никад не мијења по падежима (нпр. Херцег). Стари је правопис био логичан, а актуелни је Правопис економичан: сада имамо Херцег Нови без цртице.
Но ваља знати како (и) писци граде правописна правила а не само они који језик нормирају. Након десет књижевних награда за дјела у којима се помиње Бока Которска, у географији у којој су угрожени и српски језик и српска књижевност, све и да хоћу, не могу да одустанем од борбе за Боку Которску. У изузетак ја вјерујем. И у стечене правописне
повластице.
Др Станка Јанковић Пивљанин каже на крају једне од најаргументованијих приватних полемика у вези с тим како се пише Бока Которска: „Афирмисани је писац носилац одређене идеје, па кад напише Бока Которска, за оне који познају Правопис, знају да тиме није направљена омашка већ је, просто, писац одредио сопствено и дао посебно значење појма за чији се језички статус бори.“
Мени су у тој борби потребни саборци. Ако писци могу да утичу на правопис, може и лаичка пракса. Пишимо Бока Которска, одбранимо стечене језичке повластице Примораца који и по проф. Клајну и по Правопису имају право на велико слово.

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море