Младић друмом, суд шумом

Свестан пресуде која му следи, генерал је покушао да изнесе своје виђење босанског рата и касније ујдурме од суђења. Није му то дозвољено, али је и у оно мало времена показао достојанство и непокорност српског војника

Генерал Ратко Младић зна да у хашкој судници привуче пажњу, што својом појавом, што речитим изјавама које нису упућене суду већ широкој јавности. То показује да му је дух добро очуван, упркос низу медицинских проблема и ригидног односа суда и затворске управе везаних за њих (да ли ико може да замисли судско веће које игнорише здравствено стање као што је Младићево, сматрајући нормалним његов притисак на црти од 180?!).

ДЕСЕТ МИНУТА Када је приликом изрицања првостепене осуђујуће пресуде, крајем новембра 2017. године, ушао у судницу, бивши командант Војске Републике Српске прво се прекрстио, а затим публици показао подигнут палац. На кравати је имао срп и чекић, а у реверу Наталијину рамонду.
Сада, у жалбеном поступку, на почетку обраћања замолио је Жалбено веће да му уместо предвиђених 10 минута омогући да говори бар пола сата јер, какао је навео, има да каже нешто за сваку годину од када је гурнут у рат, не само у своје име већ и у име људи, патриота и српског народа који је на ветрометини, али му веће ову молбу није усвојило.
У тренутку када му је молба одбијена, генерал Ратко Младић скинуо је сат с руке, погледао у њега, насмејао се видевши колико је већ времена прошло, и наставио да прича, како би успео да изговори што више од свега онога што је желео да каже.
Успео је генерал да помене да је био мета НАТО-а, да је овај трибунал о коме има негативно мишљење чедо западних сила, које од перестројке дувају истим интензитетом. „НАТО је кренуо на исток, и ја о томе хоћу да говорим.“ Потанко је објаснио дешавања у Сребреници, за коју каже да је кључ овог суђења, о заштићеним и неразоружаним зонама од снага УН…
„Мене је судбина довела да браним своју државу СФРЈ, коју сте разбили, уз помоћ Ватикана и мафије из Немачке. Није рат почео Ратко Младић“, рекао је генерал када је прекинут на половини свог излагања, након што му је суд одузео реч уз изговоре да обраћање предуго траје. „Чуће народ шта Ратко говори, жив сам и здрав, док има нашег народа и племена“, повикао је генерал Младић након што су га прекинули.
Све остало се одвијало по правним процедурама које се подразумевају у жалбеном поступку, наравно, оним процедурама које је сам суд установио, мењајући их и допуњујући „у ходу“, током свог постојања и деловања.

[restrict]

НЕДОКАЗАНА КРИВИЦА Хашки трибунал је Младића у првом степену осудио на доживотни затвор због наводног геноцида у Сребреници и прогона Муслимана и Хрвата широм БиХ; терорисања становништва Сарајева гранатирањем и снајперисањем и због узимања припадника Унпрофора за таоце, 1992–1995.
Према првостепеној пресуди, Војска Републике Српске, под Младићевом командом, убила је око 7.000 муслиманских мушкараца, а десетине хиљада жена, деце и стараца присилно преместила из Сребренице у данима након заузимања енклаве, 11. јула 1995. Ослобођен је једино оптужбе за геноцид почињен у шест општина током 1992. године – Приједору, Санском Мосту, Кључу, Котор Вароши, Фочи и Власеници (на чему Тужилаштво у својој жалби поново инсистира).
Током расправе о жалби одбране на ту пресуду, бранилац Драган Иветић поновио је да током суђења није доказана Младићева кривица. Одбрана није негирала да је „одређен број“ сребреничких Муслимана био убијен, али је нагласила да су та убиства била последица „освете“ и да их Младић није наредио, нити је имао такву намеру. Младић није био присутан када су убиства почињена, нагласио је Иветић. У жалби, одбрана је тврдила и да су починиоци тих злочина били „осветници“ међу локалним српским становништвом, припадници полиције РС и безбедносни официри ВРС који су се „одметнули“.

СРЕБРЕНИЧКИ БРОЈЕВИ Одбрана није прецизирала колико је заробљеника незаконито убијено после пада Сребренице, али је тврдила да је „преувеличан“ број од 7.000 жртава који наводи Тужилаштво. Многи од ексхумираних из масовних гробница били су убијени у борбама, чак и много пре сребреничке кризе, а „5.000 до 6.000“ страдало је у окршајима при пробоју колоне Армије БиХ и цивила из обруча ВРС око Сребренице, тврдила је Младићева одбрана. У тој колони било је „самоубистава, међусобних борби“ и страдања од нагазних мина.
Чак и у пресуди стоје четири различита броја убијених у Сребреници – 8.000, 7.000, 4.500 и 5.000 људи. Дакле, ни суд се није одличио који је од ових података тачан.
Према пресуди, одлука о стрељању Муслимана била је донета у ноћи између 11. и 12. јула 1995. При тврдњи да за то нема доказа, одбрана се позвала на изјаву Јонаса Нилсена, сарадника председавајућег судије Алфонса Орија на суђењу Младићу. Бранилац је пустио снимак на којем Нилсен, током предавања у Хагу, потврђује да није било доказа да је састанак одржан и да је на њему донета одлука о стрељању.
Састанак у хотелу „Фонтана“ је, у ствари, измислио тужилац Питер Меклоски, како би доказао геноцидну намеру. Његову завршну реч су судије прихватиле као непобитан доказ, иако га није поменуо нико од хиљаду саслушаних у истрази, нити о њему има писаног трага. Веће је направило фикцију да је било састанка, не знају ко је на њему учествовао, али тврде да је закључак био да се почини геноцид и да је Младић за то крив.

ПОЛИТИЧКА ПРИРОДА ХАШКОГ ТРИБУНАЛА Уз такве „доказе“ Хашки трибунал је недвосмислено показао да представља хипокризију доведену до савршенства. То је својевремено потанко објаснио угледни интелектуалац и професор Едвард Херман (преминуо 2017) у својој анализи и студији „Политика геноцида и масакр у Сребреници: докази, контекст, политика“, у којој раскринкава политички карактер Хашког суда: „И САД и званичници Трибунала које су САД именовале признали су значај политичког фактора у подизању оптужница од стране МКТБЈ-а. Тако је, након подизања прве оптужнице за ’геноцид’ против лидера босанских Срба Радована Караџића и генерала Ратка Младића 24. јула 1995, судија Хашког суда Антонио Kасезе похвалио оптужнице као ’добар политички резултат’ и додао да ’та господа неће моћи да учествују у мировним преговорима’ – што се своди на разлоге строго политичке природе, а да то ипак није успело да дискредитује МКТБЈ у очима света. ’Схватио сам да је Трибунал за ратне злочине веома драгоцено средство’, рекао је за Би-Би-Си главни амерички преговарач Ричард Холбрук. ’Ми смо га користили како бисмо два најтраженија ратна злочинца у Европи, Караџића и Младића, држали подаље од Дејтонског мировног процеса и ми смо га користили како бисмо оправдали све што је следило.’“
За суд у Хагу би се, без икаквих ограда, могло рећи да обилује правним и процедуралним неправилностима још од свог оснивања, почев од тога да га није основала генерална скупштина УН већ Савет безбедности. Уместо да буде суд са ауторитетом, претворио се у „звер која тражи своје месо“.
У затвору Шевенингену напрасно је преминуло или се убило двадесетак оптужених Срба. А сви они су, углавном, оптуживани по командној одговорности у заједничком злочиначком подухвату, врло сумњивом правном институту који хашки делиоци правде годинама немушто покушавају да објасне, иако га није било чак ни у Статуту овог суда.
Ова „паразитска одговорност“, како је својевремено енглеска академска јавност овом облику одговорности дала надимак, у Великој Британији је била извор права пуне 32 године – све до 18. фебруара 2016, када је oдлукoм Врхoвнoг судa Уjeдињeнoг Крaљeвствa стaвљeнa вaн снaгe. Насупрот томе, Хашки суд је обилато користио ову „паразитску одговорност“.
Још пре две године свима су пале у очи нервоза и ужурбаност суда да што пре саопшти пресуду. Наивни би помислили да им је досадило дуго трајање процеса, или да су журили да случај окончају пре затварања Хашког трибунала (наследио га је Meхaнизaм зa мeђунaрoднe кривичнe судoвe). Међутим, журба је била због здравља генерала Младића, за које чланови његове породице годинама говоре да је веома тешко и да је могућ чак и смртни исход, нарочито због генераловог медицинског третмана у затвору.
У свом „креативном“ приступу праву суд је учинио нешто што је мимо свих правних правила још од старог Рима до данас. То је питање правоснажности пресуде, које нема пре окончања жалбеног поступка и другостепене, коначне пресуде. Хашки трибунал је пак предвидео да се, у случају да оптужени премине пре другостепене пресуде, првостепена проглашава за правоснажну.
За боље упућене пратиоце хашких процеса, пресуда српском генералу исписана је пре две деценије, а сада ће само бити обелодањена. Уз њу се већ додаје епитет срамна, као и оцене да нема никакве везе с правом и правдом. Многи ће рећи да је то још једна антисрпска пресуда антисрпског трибунала, и цена коју Србија треба да плати за улазак у Европску унију, а којом се истовремено оправдавају агресије НАТО-а на Балкану. Скоро нико нема дилему да ће хашке пресуде бити употребљене као инструмент притиска на власт у Београду, али и Бањалуци, како би Република Српска одустала од осамостаљења. Нарочито пресуда генералу Младићу.
Само се заборавља да су у историји падале и много јаче пресуде, и да и хашке сужње у будућности чека рехабилитација, попут већ виђених. Није генерал тек тако напоменуо да ће „живети док има нашег народа и племена“.

[/restrict]