Mladić drumom, sud šumom

Svestan presude koja mu sledi, general je pokušao da iznese svoje viđenje bosanskog rata i kasnije ujdurme od suđenja. Nije mu to dozvoljeno, ali je i u ono malo vremena pokazao dostojanstvo i nepokornost srpskog vojnika

General Ratko Mladić zna da u haškoj sudnici privuče pažnju, što svojom pojavom, što rečitim izjavama koje nisu upućene sudu već širokoj javnosti. To pokazuje da mu je duh dobro očuvan, uprkos nizu medicinskih problema i rigidnog odnosa suda i zatvorske uprave vezanih za njih (da li iko može da zamisli sudsko veće koje ignoriše zdravstveno stanje kao što je Mladićevo, smatrajući normalnim njegov pritisak na crti od 180?!).

DESET MINUTA Kada je prilikom izricanja prvostepene osuđujuće presude, krajem novembra 2017. godine, ušao u sudnicu, bivši komandant Vojske Republike Srpske prvo se prekrstio, a zatim publici pokazao podignut palac. Na kravati je imao srp i čekić, a u reveru Natalijinu ramondu.
Sada, u žalbenom postupku, na početku obraćanja zamolio je Žalbeno veće da mu umesto predviđenih 10 minuta omogući da govori bar pola sata jer, kakao je naveo, ima da kaže nešto za svaku godinu od kada je gurnut u rat, ne samo u svoje ime već i u ime ljudi, patriota i srpskog naroda koji je na vetrometini, ali mu veće ovu molbu nije usvojilo.
U trenutku kada mu je molba odbijena, general Ratko Mladić skinuo je sat s ruke, pogledao u njega, nasmejao se videvši koliko je već vremena prošlo, i nastavio da priča, kako bi uspeo da izgovori što više od svega onoga što je želeo da kaže.
Uspeo je general da pomene da je bio meta NATO-a, da je ovaj tribunal o kome ima negativno mišljenje čedo zapadnih sila, koje od perestrojke duvaju istim intenzitetom. „NATO je krenuo na istok, i ja o tome hoću da govorim.“ Potanko je objasnio dešavanja u Srebrenici, za koju kaže da je ključ ovog suđenja, o zaštićenim i nerazoružanim zonama od snaga UN…
„Mene je sudbina dovela da branim svoju državu SFRJ, koju ste razbili, uz pomoć Vatikana i mafije iz Nemačke. Nije rat počeo Ratko Mladić“, rekao je general kada je prekinut na polovini svog izlaganja, nakon što mu je sud oduzeo reč uz izgovore da obraćanje predugo traje. „Čuće narod šta Ratko govori, živ sam i zdrav, dok ima našeg naroda i plemena“, povikao je general Mladić nakon što su ga prekinuli.
Sve ostalo se odvijalo po pravnim procedurama koje se podrazumevaju u žalbenom postupku, naravno, onim procedurama koje je sam sud ustanovio, menjajući ih i dopunjujući „u hodu“, tokom svog postojanja i delovanja.

[restrict]

NEDOKAZANA KRIVICA Haški tribunal je Mladića u prvom stepenu osudio na doživotni zatvor zbog navodnog genocida u Srebrenici i progona Muslimana i Hrvata širom BiH; terorisanja stanovništva Sarajeva granatiranjem i snajperisanjem i zbog uzimanja pripadnika Unprofora za taoce, 1992–1995.
Prema prvostepenoj presudi, Vojska Republike Srpske, pod Mladićevom komandom, ubila je oko 7.000 muslimanskih muškaraca, a desetine hiljada žena, dece i staraca prisilno premestila iz Srebrenice u danima nakon zauzimanja enklave, 11. jula 1995. Oslobođen je jedino optužbe za genocid počinjen u šest opština tokom 1992. godine – Prijedoru, Sanskom Mostu, Ključu, Kotor Varoši, Foči i Vlasenici (na čemu Tužilaštvo u svojoj žalbi ponovo insistira).
Tokom rasprave o žalbi odbrane na tu presudu, branilac Dragan Ivetić ponovio je da tokom suđenja nije dokazana Mladićeva krivica. Odbrana nije negirala da je „određen broj“ srebreničkih Muslimana bio ubijen, ali je naglasila da su ta ubistva bila posledica „osvete“ i da ih Mladić nije naredio, niti je imao takvu nameru. Mladić nije bio prisutan kada su ubistva počinjena, naglasio je Ivetić. U žalbi, odbrana je tvrdila i da su počinioci tih zločina bili „osvetnici“ među lokalnim srpskim stanovništvom, pripadnici policije RS i bezbednosni oficiri VRS koji su se „odmetnuli“.

SREBRENIČKI BROJEVI Odbrana nije precizirala koliko je zarobljenika nezakonito ubijeno posle pada Srebrenice, ali je tvrdila da je „preuveličan“ broj od 7.000 žrtava koji navodi Tužilaštvo. Mnogi od ekshumiranih iz masovnih grobnica bili su ubijeni u borbama, čak i mnogo pre srebreničke krize, a „5.000 do 6.000“ stradalo je u okršajima pri proboju kolone Armije BiH i civila iz obruča VRS oko Srebrenice, tvrdila je Mladićeva odbrana. U toj koloni bilo je „samoubistava, međusobnih borbi“ i stradanja od nagaznih mina.
Čak i u presudi stoje četiri različita broja ubijenih u Srebrenici – 8.000, 7.000, 4.500 i 5.000 ljudi. Dakle, ni sud se nije odličio koji je od ovih podataka tačan.
Prema presudi, odluka o streljanju Muslimana bila je doneta u noći između 11. i 12. jula 1995. Pri tvrdnji da za to nema dokaza, odbrana se pozvala na izjavu Jonasa Nilsena, saradnika predsedavajućeg sudije Alfonsa Orija na suđenju Mladiću. Branilac je pustio snimak na kojem Nilsen, tokom predavanja u Hagu, potvrđuje da nije bilo dokaza da je sastanak održan i da je na njemu doneta odluka o streljanju.
Sastanak u hotelu „Fontana“ je, u stvari, izmislio tužilac Piter Mekloski, kako bi dokazao genocidnu nameru. Njegovu završnu reč su sudije prihvatile kao nepobitan dokaz, iako ga nije pomenuo niko od hiljadu saslušanih u istrazi, niti o njemu ima pisanog traga. Veće je napravilo fikciju da je bilo sastanka, ne znaju ko je na njemu učestvovao, ali tvrde da je zaključak bio da se počini genocid i da je Mladić za to kriv.

POLITIČKA PRIRODA HAŠKOG TRIBUNALA Uz takve „dokaze“ Haški tribunal je nedvosmisleno pokazao da predstavlja hipokriziju dovedenu do savršenstva. To je svojevremeno potanko objasnio ugledni intelektualac i profesor Edvard Herman (preminuo 2017) u svojoj analizi i studiji „Politika genocida i masakr u Srebrenici: dokazi, kontekst, politika“, u kojoj raskrinkava politički karakter Haškog suda: „I SAD i zvaničnici Tribunala koje su SAD imenovale priznali su značaj političkog faktora u podizanju optužnica od strane MKTBJ-a. Tako je, nakon podizanja prve optužnice za ’genocid’ protiv lidera bosanskih Srba Radovana Karadžića i generala Ratka Mladića 24. jula 1995, sudija Haškog suda Antonio Kaseze pohvalio optužnice kao ’dobar politički rezultat’ i dodao da ’ta gospoda neće moći da učestvuju u mirovnim pregovorima’ – što se svodi na razloge strogo političke prirode, a da to ipak nije uspelo da diskredituje MKTBJ u očima sveta. ’Shvatio sam da je Tribunal za ratne zločine veoma dragoceno sredstvo’, rekao je za Bi-Bi-Si glavni američki pregovarač Ričard Holbruk. ’Mi smo ga koristili kako bismo dva najtraženija ratna zločinca u Evropi, Karadžića i Mladića, držali podalje od Dejtonskog mirovnog procesa i mi smo ga koristili kako bismo opravdali sve što je sledilo.’“
Za sud u Hagu bi se, bez ikakvih ograda, moglo reći da obiluje pravnim i proceduralnim nepravilnostima još od svog osnivanja, počev od toga da ga nije osnovala generalna skupština UN već Savet bezbednosti. Umesto da bude sud sa autoritetom, pretvorio se u „zver koja traži svoje meso“.
U zatvoru Ševeningenu naprasno je preminulo ili se ubilo dvadesetak optuženih Srba. A svi oni su, uglavnom, optuživani po komandnoj odgovornosti u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, vrlo sumnjivom pravnom institutu koji haški delioci pravde godinama nemušto pokušavaju da objasne, iako ga nije bilo čak ni u Statutu ovog suda.
Ova „parazitska odgovornost“, kako je svojevremeno engleska akademska javnost ovom obliku odgovornosti dala nadimak, u Velikoj Britaniji je bila izvor prava pune 32 godine – sve do 18. februara 2016, kada je odlukom Vrhovnog suda Ujedinjenog Kraljevstva stavljena van snage. Nasuprot tome, Haški sud je obilato koristio ovu „parazitsku odgovornost“.
Još pre dve godine svima su pale u oči nervoza i užurbanost suda da što pre saopšti presudu. Naivni bi pomislili da im je dosadilo dugo trajanje procesa, ili da su žurili da slučaj okončaju pre zatvaranja Haškog tribunala (nasledio ga je Mehanizam za međunarodne krivične sudove). Međutim, žurba je bila zbog zdravlja generala Mladića, za koje članovi njegove porodice godinama govore da je veoma teško i da je moguć čak i smrtni ishod, naročito zbog generalovog medicinskog tretmana u zatvoru.
U svom „kreativnom“ pristupu pravu sud je učinio nešto što je mimo svih pravnih pravila još od starog Rima do danas. To je pitanje pravosnažnosti presude, koje nema pre okončanja žalbenog postupka i drugostepene, konačne presude. Haški tribunal je pak predvideo da se, u slučaju da optuženi premine pre drugostepene presude, prvostepena proglašava za pravosnažnu.
Za bolje upućene pratioce haških procesa, presuda srpskom generalu ispisana je pre dve decenije, a sada će samo biti obelodanjena. Uz nju se već dodaje epitet sramna, kao i ocene da nema nikakve veze s pravom i pravdom. Mnogi će reći da je to još jedna antisrpska presuda antisrpskog tribunala, i cena koju Srbija treba da plati za ulazak u Evropsku uniju, a kojom se istovremeno opravdavaju agresije NATO-a na Balkanu. Skoro niko nema dilemu da će haške presude biti upotrebljene kao instrument pritiska na vlast u Beogradu, ali i Banjaluci, kako bi Republika Srpska odustala od osamostaljenja. Naročito presuda generalu Mladiću.
Samo se zaboravlja da su u istoriji padale i mnogo jače presude, i da i haške sužnje u budućnosti čeka rehabilitacija, poput već viđenih. Nije general tek tako napomenuo da će „živeti dok ima našeg naroda i plemena“.

[/restrict]