Грађанско лице у два ока у глави

ПОСТИЗБОРНА ЦРНА ГОРА

Борци за грађанско и секуларно друштво и у Србији и у Црној Гори још једном су показали да сви могу имати сва права, осим Срба, и да се нечији демократски капацитет и корумпираност мере искључиво према окренутости тог владара лицем према Западу, а леђима према Србима. Ако је тај услов испуњен, онда је све дозвољено

Политика је уметност могућег – протестантски је поглед на свет који је у једну реченицу уобличио први канцелар Немачког царства Ото фон Бизмарк. Супротстављен овом светоназору налази се онај православни и словенски садржан у пароли владике Рада „нека буде што бити не може“. У данима који су за нама можемо видети какве плодове доносе и протестантски, и православни, светосавски приступ. И маловерна борба за парче онога што је „могуће“, и „лудачка“, како би неки рекли, упорност у захтевању онога што делује као „немогуће“, а у име „служења чести и имену“, да опет цитирамо Његоша. Никакве уметности нема у баратању могућим, а сва је уметност у претварању у стварност онога што „бити не може“.
Није овде, да се разумемо, победа опозиције на парламентарним изборима у Црној Гори оно што се десило а „бити не може“. То се морало једнога дана десити, јер нити је „вјечна Црна Гора“, нити је таква власт Мила Ђукановића. Оно што „бити не може“ десило се крајем децембра прошле године када су стотине хиљада људи изашле на улице и путеве, на тргове и риве, у порте манастира и цркава бранећи светиње. Та ватра жива која се чудом острошким поново распалила у срцима људи је право чудо, а резултат избора је само плод те „борбе непрестане“, само један њен део који се оваплоћује у „уметности могућег“.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *