Грађанско лице у два ока у глави

ПОСТИЗБОРНА ЦРНА ГОРА

Борци за грађанско и секуларно друштво и у Србији и у Црној Гори још једном су показали да сви могу имати сва права, осим Срба, и да се нечији демократски капацитет и корумпираност мере искључиво према окренутости тог владара лицем према Западу, а леђима према Србима. Ако је тај услов испуњен, онда је све дозвољено

Политика је уметност могућег – протестантски је поглед на свет који је у једну реченицу уобличио први канцелар Немачког царства Ото фон Бизмарк. Супротстављен овом светоназору налази се онај православни и словенски садржан у пароли владике Рада „нека буде што бити не може“. У данима који су за нама можемо видети какве плодове доносе и протестантски, и православни, светосавски приступ. И маловерна борба за парче онога што је „могуће“, и „лудачка“, како би неки рекли, упорност у захтевању онога што делује као „немогуће“, а у име „служења чести и имену“, да опет цитирамо Његоша. Никакве уметности нема у баратању могућим, а сва је уметност у претварању у стварност онога што „бити не може“.
Није овде, да се разумемо, победа опозиције на парламентарним изборима у Црној Гори оно што се десило а „бити не може“. То се морало једнога дана десити, јер нити је „вјечна Црна Гора“, нити је таква власт Мила Ђукановића. Оно што „бити не може“ десило се крајем децембра прошле године када су стотине хиљада људи изашле на улице и путеве, на тргове и риве, у порте манастира и цркава бранећи светиње. Та ватра жива која се чудом острошким поново распалила у срцима људи је право чудо, а резултат избора је само плод те „борбе непрестане“, само један њен део који се оваплоћује у „уметности могућег“.

[restrict]

СКИДАЊЕ МАСКИ Изађимо, ипак, накратко из домена метафизике и погледајмо шта нам је до сада донео исход парламентарних избора. Још нема ни говора о другим значајнијим корацима из домена „што бити не може“ попут изласка Црне Горе из НАТО-а, повлачења срамног признања сецесије јужне српске покрајине, одустајања од интеграције у Европску унију, или одлуке о враћању у некакву државну заједницу са Србијом. Прво од ова три се не може очекивати у наредних макар 17 година, јер члан 13 Северноатлантског споразума предвиђа да „пошто је Споразум био на снази током 20 година, било која страна може престати да буде чланица годину дана после слања ноте о отказивању (Споразума) влади Сједињених Америчких Држава, које ће обавестити владе осталих страна“. Како је Црна Гора 5. јуна 2017. године званично приступила Споразуму, не постоји легална могућност да из њега иступи пре 5. јуна 2037, односно 2038. године. Осим ако се не деси неки озбиљан потрес глобалних размера, али то нема везе са политиком Црне Горе, нити тиме ко је на власти у Подгорици.
Мале су шансе и да Црна Гора својом вољом одустане од интеграције у ЕУ, то јест „европског пута“, како еуфили воле то да зову. Много су веће шансе да Црна Гора никада не постане чланица ЕУ опет због спољних фактора који немају везе с тим ко је на власти у Подгорици било због мало нереалније могућности да се ЕУ у неком догледном времену сама од себе распадне, било због много реалније могућности да ЕУ одбије да настави с проширењем и просто одлучи да Црну Гору, или било коју другу државу „Западног Балкана“, не прими у своје чланство.
Подједнако мало вероватан је и, за многе југоносталгичаре и ине апсурдно ужасавајући, сценарио повратка Црне Горе у државну заједницу са Србијом, ако ни због чега другог, због црногорског чланства у НАТО-у. Да ли би Србија пристала на то по цену сопственог уласка у НАТО? Не верујемо. У крајњој линији, и да се то догоди за 17, односно 18 година, за то би неопходна била јасно изражена народна воља, овога пута на обе стране. Ко би се у том случају с било каквим демократским капацитетом могао легитимно противити таквој одлуци народа? Исто се односи и на евентуалну одлуку о повлачењу признања сецесије косовских Албанаца. Због чега би то био „демократски споран“ потез? Да ли је признавање „Косова“ аршин за демократичност неке државе? Ако је тако, онда је Шпанија несумњиво недемократска земља, док је Саудијска Арабија цвет демократије и људских права.

Све ово побројано су најистакнутији страхови и зебње такозваних „грађана“ са обе стране границе између Србије и Црне Горе. Свесни су они колика је (не)могућност да се горенаведено спроведе. Исто као што су свесни и да није могуће „пренети Црну Гору у Србију“, што је идеја с којом се антиђукановићевски оријентисани грађани већ недељама добро спрдају. Чега се, онда, заиста плаше? Најсликовитије је то на такозваном „патриотском“, а у ствари шовинистичком скупу објаснио млади сарадник у настави са подгоричког Факултета политичких наука Немања Батрићевић, који половину грађана Црне Горе и њихове представнике назива „равногорском фукаром“, „четничким војводама“, „крвожедним хордама“, док кличе сараднику италијанских фашиста из Другог светског рата Крсту Зрнову Поповићу (иначе декларисаном Србину) и Јову Капичићу, крвнику који је „демократију и људска права“ батином утеривао у кости и мозак голооточких мученика. Све то уз ноторну Томпсонову песму „Бојна Чавоглаве“, која у оригиналној изведби почиње покличем „За дом спремни“ из публике и „не може нам нико ништа, јачи смо од Србије“ у изведби црногорске певачице с Врачара Јадранке Барјактаревић са бине. Потпуно су беспредметна лицитирања о броју окупљених те вечери на Тргу независности у Подгорици и да ли их је било пет, десет, двадесет, или педесет хиљада, јер није битан квантитет него квалитет, а о квалитету најбоље сведочи горенаведено.
Чудновато и врло индикативно је и загледање овог „грађанина“ као и многих других њему сличних у крвну слику, односно крвна зрнца Дритана Абазовића и оптуживање овог Албанца да ће, ускраћивањем подршке ДПС-у, постати „најгори издајник својега рода“, како је то Батрићевић лепо формулисао, а угледни Азем Власи потврдио називајући га „плаћеником“. Зар неко ко се залаже за грађанско и секуларно друштво не би требало да мисли да су политички принципи изнад и важнији од националне припадности? Зар Абазовић не би већи „издајник“ био ако би одустао од политичких принципа на којима је градио своју политичку кампању и успех, а то је противљење једном криминалном режиму, него ако се, иако Албанац, бори заједно са Србима за неки политички циљ, за некакву демократију и правду. Није овде „крвожедна четничка фукара“ та која Абазовићу спочитава његову националност него они који се праве да су „секуларни грађани“. Очигледно је и да је највећи проблем „патриотама“ то што ће у новој Црној Гори статус равноправних грађана стећи и Срби.

СРПСКА АТИНА И СРПСКА СПАРТА Најснажнија, али и најбесмисленија подршка „патриотама“ из Српске Спарте стигла је из Српске Атине, из пера омиљеног нам другосрбијанског мислиоца слабог ума и јаких сексуалних фрустрација Алексеја Кишјухаса. Млади доцент са Филозофског факултета у Новом Саду нас упућује на то да је победа црногорске опозиције у Србији прослављена под великосрпским заставама. На први мах, запитали смо се какве су то великосрпске заставе, а онда смо схватили да је њима свака српска застава превелика, баш као што им је превелика и свака Србија.
Ламентира овај младић, који би пио ризлинг из лобања својих непријатеља надугачко и нашироко, што Балкан изгуби таквог лидера као што је Мило Ђукановић, његову „идеологију и визију“. Доследни марксиста и левичар набраја његова достигнућа – „одважно је окренуо леђа Русији и учланио Црну Гору у НАТО“ и учинио да је на „скоковитом путу да постане модерна и равноправна чланица ЕУ“, открио је „споменик Јосипу Брозу Титу у Титограду или Подгорици“, изградио земљу са „демократским процесима и институцијама“ и „уздигао је на виши цивилизацијски ниво“, те ју је „приближио Западу више него што су то учиниле све политичке опције у Србији“. Овај умни демократа и људскоправаш иде још даље па ламентира над тиме што ће опозиција донети „реформу система заснованог на клијентелизму, корупцији и злоупотреби власти, том основном модусу балканског политичког живота одвајкада“. С једне стране изненађујућа је наклоност овог прогресивца „традиционализму“ (основни модус одвајкада), а с друге стране чуди што принципијелно не подржава нешто добро само због тога што то ремети животне навике Мила Ђукановића. Ни то није све, иде Кишјухас још даље па правда мафијашки карактер Ђукановићевог режима тврдњом да га је на то приморала политика из Београда. То је као да кажемо да је Пабло Ескобар шверцовао кокаин јер га је на то приморала политика из Вашингтона чији је апетит за овом дрогом незајажљив. Кад смо већ код кокаина, заборавља ли Кишјухас да није дуван једини производ који је шверцован под окриљем Ђукановићеве власти?
Примећује Кишјухас и да у црногорској влади коју ће формирати опозиција неће бити „министара Албанаца, Бошњака и Хрвата, који су, узгред, чинили половину досадашње владе Душка Марковића“. (Куку Дритане, нећеш бити министар!) Него, пита ли се Кишјухас, кад је већ тако вешт у пребројавању крвних зрнаца, како то да у влади чију су половину чинили министри из националних мањина није било ниједног министра српске националности? Ни међу државним секретарима, па наниже.
Изливе мржње према свему српском сматрању овог младића, нећемо овом приликом ни поменути, али не заостају ништа за изливима мржње који су могли бити забележени последњих месеци, па и дуже у Црној Гори. Од изјава сада већ бившег, по Кишјухасу, „космополитског“ премијера Душка Марковића у којима прети прогоном пре свега свештеника СПЦ, али и свих оних који „кормиларе Црном Гором и проклињу Црну Гору и желе да је сахране“, преко жеља дипломатских службеника Подгорице за спаљивањем Срба у црквама и буквално проусташког оргијања на Цетињу, до оног „патриотског“ у Подгорици. А о томе колико су крвожедни Срби у Црној Гори, али и остатак опозиције говори чињеница да су после напада на неколико објеката исламске заједнице и претећих парола исписаних латиницом (?!) или (у веродостојнијим и промишљенијим случајевима) очигледно приученом ћирилицом они који нису дали српске светиње устали и у одбрану оних муслиманских.
Трулеж монтенегринског духа уобличеног у складу с материјалистичким светоназором оличава се у њиховој пароли „Да је вјечна Црна Гора“ која је промењива и пролазна. Уместо тога требало би клицати, као што то раде оцрњени „литијаши“, ономе што јесте непролазно: Да је вјечан дух црногорски! Зато и ми треба да одбацимо служење „уметности могућег“ и посветимо се борби за „оно што бити не може“.

[/restrict]