Građansko lice u dva oka u glavi

POSTIZBORNA CRNA GORA

Borci za građansko i sekularno društvo i u Srbiji i u Crnoj Gori još jednom su pokazali da svi mogu imati sva prava, osim Srba, i da se nečiji demokratski kapacitet i korumpiranost mere isključivo prema okrenutosti tog vladara licem prema Zapadu, a leđima prema Srbima. Ako je taj uslov ispunjen, onda je sve dozvoljeno

Politika je umetnost mogućeg – protestantski je pogled na svet koji je u jednu rečenicu uobličio prvi kancelar Nemačkog carstva Oto fon Bizmark. Suprotstavljen ovom svetonazoru nalazi se onaj pravoslavni i slovenski sadržan u paroli vladike Rada „neka bude što biti ne može“. U danima koji su za nama možemo videti kakve plodove donose i protestantski, i pravoslavni, svetosavski pristup. I maloverna borba za parče onoga što je „moguće“, i „ludačka“, kako bi neki rekli, upornost u zahtevanju onoga što deluje kao „nemoguće“, a u ime „služenja česti i imenu“, da opet citiramo Njegoša. Nikakve umetnosti nema u baratanju mogućim, a sva je umetnost u pretvaranju u stvarnost onoga što „biti ne može“.
Nije ovde, da se razumemo, pobeda opozicije na parlamentarnim izborima u Crnoj Gori ono što se desilo a „biti ne može“. To se moralo jednoga dana desiti, jer niti je „vječna Crna Gora“, niti je takva vlast Mila Đukanovića. Ono što „biti ne može“ desilo se krajem decembra prošle godine kada su stotine hiljada ljudi izašle na ulice i puteve, na trgove i rive, u porte manastira i crkava braneći svetinje. Ta vatra živa koja se čudom ostroškim ponovo raspalila u srcima ljudi je pravo čudo, a rezultat izbora je samo plod te „borbe neprestane“, samo jedan njen deo koji se ovaploćuje u „umetnosti mogućeg“.

[restrict]

SKIDANJE MASKI Izađimo, ipak, nakratko iz domena metafizike i pogledajmo šta nam je do sada doneo ishod parlamentarnih izbora. Još nema ni govora o drugim značajnijim koracima iz domena „što biti ne može“ poput izlaska Crne Gore iz NATO-a, povlačenja sramnog priznanja secesije južne srpske pokrajine, odustajanja od integracije u Evropsku uniju, ili odluke o vraćanju u nekakvu državnu zajednicu sa Srbijom. Prvo od ova tri se ne može očekivati u narednih makar 17 godina, jer član 13 Severnoatlantskog sporazuma predviđa da „pošto je Sporazum bio na snazi tokom 20 godina, bilo koja strana može prestati da bude članica godinu dana posle slanja note o otkazivanju (Sporazuma) vladi Sjedinjenih Američkih Država, koje će obavestiti vlade ostalih strana“. Kako je Crna Gora 5. juna 2017. godine zvanično pristupila Sporazumu, ne postoji legalna mogućnost da iz njega istupi pre 5. juna 2037, odnosno 2038. godine. Osim ako se ne desi neki ozbiljan potres globalnih razmera, ali to nema veze sa politikom Crne Gore, niti time ko je na vlasti u Podgorici.
Male su šanse i da Crna Gora svojom voljom odustane od integracije u EU, to jest „evropskog puta“, kako eufili vole to da zovu. Mnogo su veće šanse da Crna Gora nikada ne postane članica EU opet zbog spoljnih faktora koji nemaju veze s tim ko je na vlasti u Podgorici bilo zbog malo nerealnije mogućnosti da se EU u nekom doglednom vremenu sama od sebe raspadne, bilo zbog mnogo realnije mogućnosti da EU odbije da nastavi s proširenjem i prosto odluči da Crnu Goru, ili bilo koju drugu državu „Zapadnog Balkana“, ne primi u svoje članstvo.
Podjednako malo verovatan je i, za mnoge jugonostalgičare i ine apsurdno užasavajući, scenario povratka Crne Gore u državnu zajednicu sa Srbijom, ako ni zbog čega drugog, zbog crnogorskog članstva u NATO-u. Da li bi Srbija pristala na to po cenu sopstvenog ulaska u NATO? Ne verujemo. U krajnjoj liniji, i da se to dogodi za 17, odnosno 18 godina, za to bi neophodna bila jasno izražena narodna volja, ovoga puta na obe strane. Ko bi se u tom slučaju s bilo kakvim demokratskim kapacitetom mogao legitimno protiviti takvoj odluci naroda? Isto se odnosi i na eventualnu odluku o povlačenju priznanja secesije kosovskih Albanaca. Zbog čega bi to bio „demokratski sporan“ potez? Da li je priznavanje „Kosova“ aršin za demokratičnost neke države? Ako je tako, onda je Španija nesumnjivo nedemokratska zemlja, dok je Saudijska Arabija cvet demokratije i ljudskih prava.

Sve ovo pobrojano su najistaknutiji strahovi i zebnje takozvanih „građana“ sa obe strane granice između Srbije i Crne Gore. Svesni su oni kolika je (ne)mogućnost da se gorenavedeno sprovede. Isto kao što su svesni i da nije moguće „preneti Crnu Goru u Srbiju“, što je ideja s kojom se antiđukanovićevski orijentisani građani već nedeljama dobro sprdaju. Čega se, onda, zaista plaše? Najslikovitije je to na takozvanom „patriotskom“, a u stvari šovinističkom skupu objasnio mladi saradnik u nastavi sa podgoričkog Fakulteta političkih nauka Nemanja Batrićević, koji polovinu građana Crne Gore i njihove predstavnike naziva „ravnogorskom fukarom“, „četničkim vojvodama“, „krvožednim hordama“, dok kliče saradniku italijanskih fašista iz Drugog svetskog rata Krstu Zrnovu Popoviću (inače deklarisanom Srbinu) i Jovu Kapičiću, krvniku koji je „demokratiju i ljudska prava“ batinom uterivao u kosti i mozak golootočkih mučenika. Sve to uz notornu Tompsonovu pesmu „Bojna Čavoglave“, koja u originalnoj izvedbi počinje pokličem „Za dom spremni“ iz publike i „ne može nam niko ništa, jači smo od Srbije“ u izvedbi crnogorske pevačice s Vračara Jadranke Barjaktarević sa bine. Potpuno su bespredmetna licitiranja o broju okupljenih te večeri na Trgu nezavisnosti u Podgorici i da li ih je bilo pet, deset, dvadeset, ili pedeset hiljada, jer nije bitan kvantitet nego kvalitet, a o kvalitetu najbolje svedoči gorenavedeno.
Čudnovato i vrlo indikativno je i zagledanje ovog „građanina“ kao i mnogih drugih njemu sličnih u krvnu sliku, odnosno krvna zrnca Dritana Abazovića i optuživanje ovog Albanca da će, uskraćivanjem podrške DPS-u, postati „najgori izdajnik svojega roda“, kako je to Batrićević lepo formulisao, a ugledni Azem Vlasi potvrdio nazivajući ga „plaćenikom“. Zar neko ko se zalaže za građansko i sekularno društvo ne bi trebalo da misli da su politički principi iznad i važniji od nacionalne pripadnosti? Zar Abazović ne bi veći „izdajnik“ bio ako bi odustao od političkih principa na kojima je gradio svoju političku kampanju i uspeh, a to je protivljenje jednom kriminalnom režimu, nego ako se, iako Albanac, bori zajedno sa Srbima za neki politički cilj, za nekakvu demokratiju i pravdu. Nije ovde „krvožedna četnička fukara“ ta koja Abazoviću spočitava njegovu nacionalnost nego oni koji se prave da su „sekularni građani“. Očigledno je i da je najveći problem „patriotama“ to što će u novoj Crnoj Gori status ravnopravnih građana steći i Srbi.

SRPSKA ATINA I SRPSKA SPARTA Najsnažnija, ali i najbesmislenija podrška „patriotama“ iz Srpske Sparte stigla je iz Srpske Atine, iz pera omiljenog nam drugosrbijanskog mislioca slabog uma i jakih seksualnih frustracija Alekseja Kišjuhasa. Mladi docent sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu nas upućuje na to da je pobeda crnogorske opozicije u Srbiji proslavljena pod velikosrpskim zastavama. Na prvi mah, zapitali smo se kakve su to velikosrpske zastave, a onda smo shvatili da je njima svaka srpska zastava prevelika, baš kao što im je prevelika i svaka Srbija.
Lamentira ovaj mladić, koji bi pio rizling iz lobanja svojih neprijatelja nadugačko i naširoko, što Balkan izgubi takvog lidera kao što je Milo Đukanović, njegovu „ideologiju i viziju“. Dosledni marksista i levičar nabraja njegova dostignuća – „odvažno je okrenuo leđa Rusiji i učlanio Crnu Goru u NATO“ i učinio da je na „skokovitom putu da postane moderna i ravnopravna članica EU“, otkrio je „spomenik Josipu Brozu Titu u Titogradu ili Podgorici“, izgradio zemlju sa „demokratskim procesima i institucijama“ i „uzdigao je na viši civilizacijski nivo“, te ju je „približio Zapadu više nego što su to učinile sve političke opcije u Srbiji“. Ovaj umni demokrata i ljudskopravaš ide još dalje pa lamentira nad time što će opozicija doneti „reformu sistema zasnovanog na klijentelizmu, korupciji i zloupotrebi vlasti, tom osnovnom modusu balkanskog političkog života odvajkada“. S jedne strane iznenađujuća je naklonost ovog progresivca „tradicionalizmu“ (osnovni modus odvajkada), a s druge strane čudi što principijelno ne podržava nešto dobro samo zbog toga što to remeti životne navike Mila Đukanovića. Ni to nije sve, ide Kišjuhas još dalje pa pravda mafijaški karakter Đukanovićevog režima tvrdnjom da ga je na to primorala politika iz Beograda. To je kao da kažemo da je Pablo Eskobar švercovao kokain jer ga je na to primorala politika iz Vašingtona čiji je apetit za ovom drogom nezajažljiv. Kad smo već kod kokaina, zaboravlja li Kišjuhas da nije duvan jedini proizvod koji je švercovan pod okriljem Đukanovićeve vlasti?
Primećuje Kišjuhas i da u crnogorskoj vladi koju će formirati opozicija neće biti „ministara Albanaca, Bošnjaka i Hrvata, koji su, uzgred, činili polovinu dosadašnje vlade Duška Markovića“. (Kuku Dritane, nećeš biti ministar!) Nego, pita li se Kišjuhas, kad je već tako vešt u prebrojavanju krvnih zrnaca, kako to da u vladi čiju su polovinu činili ministri iz nacionalnih manjina nije bilo nijednog ministra srpske nacionalnosti? Ni među državnim sekretarima, pa naniže.
Izlive mržnje prema svemu srpskom smatranju ovog mladića, nećemo ovom prilikom ni pomenuti, ali ne zaostaju ništa za izlivima mržnje koji su mogli biti zabeleženi poslednjih meseci, pa i duže u Crnoj Gori. Od izjava sada već bivšeg, po Kišjuhasu, „kosmopolitskog“ premijera Duška Markovića u kojima preti progonom pre svega sveštenika SPC, ali i svih onih koji „kormilare Crnom Gorom i proklinju Crnu Goru i žele da je sahrane“, preko želja diplomatskih službenika Podgorice za spaljivanjem Srba u crkvama i bukvalno proustaškog orgijanja na Cetinju, do onog „patriotskog“ u Podgorici. A o tome koliko su krvožedni Srbi u Crnoj Gori, ali i ostatak opozicije govori činjenica da su posle napada na nekoliko objekata islamske zajednice i pretećih parola ispisanih latinicom (?!) ili (u verodostojnijim i promišljenijim slučajevima) očigledno priučenom ćirilicom oni koji nisu dali srpske svetinje ustali i u odbranu onih muslimanskih.
Trulež montenegrinskog duha uobličenog u skladu s materijalističkim svetonazorom oličava se u njihovoj paroli „Da je vječna Crna Gora“ koja je promenjiva i prolazna. Umesto toga trebalo bi klicati, kao što to rade ocrnjeni „litijaši“, onome što jeste neprolazno: Da je vječan duh crnogorski! Zato i mi treba da odbacimo služenje „umetnosti mogućeg“ i posvetimo se borbi za „ono što biti ne može“.

[/restrict]